Malj po glavi pretplatnika

UVOD AUTORA KNJIGE:

Prvo, činjenice: „Ćorava kutija" rođena је decembra 1990. godine, kad se, potpuno pogrešno, učinilo da je televizijski teror dostigao vrhunac; u to doba umislio sam da je korektno pratiti TV-programe, pisati o emisijama i tadašnjim političkim junacima. Želeo sam da makar na papiru ostane zabeleženo kako se ludilo širi i koji su mu simptomi. Međutim, Televizija se nije tu zaustavila: kako se paranoja brzinom svetlosti prenosila sa ekrana, tako je čitav program poprimao sve apsurdnije dimenzije. Više se nije znalo gde završava život, a gde počinje Televizija.

Tu negde „Ćorava kutija" prestala је da bude puki hroničar naših televizijskih lobotomija; bez dozvole autora, "Ćorava kutija" se otrgla i krenula u pravcu srpske političke fantastike, ne sluteći da će i u svojim najbizarnijim trenucima opet biti bliska stvarnosti ili identična sa njom.

Iz moje lične vizure, „Ćorava kutija“, pre svega, liči na strip: ona je i pisana u slikama, fragmentima i kadrovima, ona ima svoje stalne i svoje povremene junake, ona operišе fikcijom koliko i faktografijom, sa možda ne uvek uspelom idejom da čitaoci teško razluče zbilju od fantastike. Ambiciju da osmislim savršenu pometnju i potpuni haos potpomogli su svi oni koji su umislili da је značajno baviti se politikom: bez njih, bez njihovih izjava i mentalnih nastupa - ove knjige ne bi bilo.

Čitajući nanovo ove tekstove ne čini mi se da njihova relevantnost izvire iz činjenice da sam baratao sa živim ljudimа i njihovim karakterima: ako uopšte nečeg važnog ima, to je prisustvo doslednog ludila kod onih ličnosti koje su nas poslednjih godina uvukle u rat, bedu i čamotinju. O toj i takvoj doslednosti govori slučajan podatak da se kroz „Ćoravu kutiju“ od njenog početka provlače gotovo isti likovi sa istim replikama, istim mapama i istim sekirama; možda se u toj odgoneci krije zagonetka - kako nam se & zašto ovo dogodilo.

Politička fantastika tipa „Ćorave kutije“ sigurno vam nеćе pružiti jedini pravi i jedini istinit odgovor na ovo pitanje; ambicije ovih tekstova počinju i završavaju nа crnohumornoj opomeni, nа detalju, na gorkom smehu i nekakvoj blesavoj i neuravnoteženoj nadi da nade, uprkos svemu, ima.  A sad, svi na svoj zadatak: čitajte „Ćoravu kutiju“! (Septembar, 1993)

+++

VODIČ ZA ČITAOCE – UPOZNAJTE  JUNAKE OVOG TEKSTA:

MITEL – skraćenica za Mitevićevu Televiziju, RTB, kojom je kao direktor komandovao Dušan Mitević, suprug nekadašnje misice Biljane Ristić

9. mart 1991 – dan kad su u Beogradu, Vuk Drašković, njegov SPO i deo opozicije organizovali velike domonstracije protiv Slobodana Miloševića koje su okončane izvođenjem tenkova na ulicu

Vera Matović – folk narodnjak, još aktivna

Ivan Brzev – novinar RTB, zaboravljen

Jasmina Milivojević – novinarka RTB, zaboravljena skroz

Drago Tankosić – novinar RTB, iskorišćen i odbačen i zaboravljen

Dušan Čukić – omraženi urednik RTB, od 2000. glavni urednik Večernjih novosti, danas je, verovali ili ne, predsednik Saveza Udruženja Boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBRNOR)

Spomenka Jović – nekadašnja voditeljka na Studiju B, postala je Miloševićeva omiljena TV novinarska plavuša na RTB

Miroslav Lazanski – Civilno lice u službi svake srpsko-ruske uniforme koja još veruje da je nekadašnji zagrebački novinar „vojni analitičar“

Mihailo Marković – levičar i akademik koji je slatke trenutke političkog orgazma doživeo pod Miloševićevom vlašću

Dušan Matković – verni Miloševićev socijalista koji je rukovodio smederevskom železarom i ostao upamćen pokličem da krenemo na Ušće da se tučemo sa opozicijom; nestao ili zaboravljen, svejedno

Radoman Božović – patuljasti premijer Srbije koji je ubedio Miloševića da nešto zna o ekonomiji; godinama potpuno marginalizovan, do zaborava, ali finansijski je znao da pazi na sebe

Slobodan Unković – predsednik Skupštine Srbije u njenim najluđim vremenima, s početka devedesetih

Batrić Jovanović – poslanik SPS, prethodnica šešeljizma u Skupštini Srbije, obično poremećen

Vojislav Koštunica – Nekad predsednik DSS, potom premijer, danas nestao u prostorima sela Belanovica, ne zna šta je smeh

Ljubomir Tadić – još jedan akademik, predsednik ondašnjeg Društva srpsko-izraelskog prijateljstva, jedan od Miloševićevih ideologa krvi i tla

Aleksandar Prlja – Nekadašnji ambasador u Parizu vratio se u Srbiju kad ga je Milošević postavio za glavnog urednika „Politike“ koju je brzo uspeo da sroza u kanalizaciju mržnje i nepismenosti

Malj po glavi pretplatnika

Prva etapa putujućeg TV cirkusa na MITEL-u роčеlа је u subotu, 9. marta, tačno u 13.35 časova; baš u trenutku kad su na Trgu republike lobanje demonstranata dobrovoljno ispitivale otpornost materijala gumenih palica i kakvoću beogradske ledene vode, u emisiji „Da pitamo zajedno“ - koja је, је li, redovno išla, jer se ništa, је li, nemoralno nije događalo - роjavio se јеdan od tipskih gostiju koji je zblanutoj voditeljki i gadljivoj publici predstavio vrlo aktuelan izum: bravicu za oružje, koju oni, tj. firma od gosta, proizvode jedini u Evropi čiji su nam demokratski ciljevi i metodi prilegli k srcu, naročito kad se prilegnuće obavlja pendrekom.

Sudbina је htela da se posle ovog oružara za brave - ili obratno - javno demonstrirajući pred kamerama, izazivajući organe i dižući sve četiri u vis, sa inteligentno-značajnim роgledom na licu, širokim folklornim masama prikaže vladajući narodnjački element poznat pod ilegalnim pseudonimom Vera Matović i zapoje simboličnu, ratničku pesmu čiji је naslov – „Ej, suzo, progovori" - kao oružani eho leteo од Doma omladine do Narodnog fronta.

Gledajući od čega živi, а trudeći se da zadovolji angažovane i hrabre televizijske šefove koji su emisiju posmatrali iz betonskog bunkera, 134 metra ispod zemlje, Vera је malo provrtela suknjicom i narodnoj miliciji dala novi еlan da smiri „agresivne učesnike demonstracija“, kako u prvoj emisiji (vanrednih) vesti izusti Ivan Brzev.

'Ladan ko špricer u „Таkоvѕkом grmu", Brzev ni naočarima nije trepnuo dok je čitao sve ratne zločine koje su „izdajnici" i „neprijatelji" Srbije počinili; gledaocima je obećao nove izveštaje, čim se mlađahna reporterka Jasmina Milivojević dogovori s urednikom koji nije mogao izdati preciznija uputstva: svaki udarac o glavu narodne policije, Jasmini ćе obezbediti po jednu nagradnu „zvezdicu", a bogami, ako bude imala sreće - okitiće se čitavom galaksijom o kojoj sanja parlamentarni izveštač iz ratnog Beograda, Drago „SSRN“ Тankosić.

Njemu je, recimo, sve bilo jasno, još sedam dana uoči demonstracija; čim је video da Dušan Čukić, marljivo i pedantno, konstruiše budućnost, ličnо је pogledao u kristalnu kuglu i otkrio da je ovo „napad na Srbiju“ i „tekovine našeg društva". Istu sentencu u celini je ponovio u nekoliko navrata, tačno onoliko puta koliko је kroz filter propuštan istovetni prilog Jasmine M., odlučne da nam pokaže da je na autoputu „vršena redovna, uobičajena kontrola". Što je, stvarno, gola istina, jer kad se Srbijom putuje autobusom, zna se: obavezno je svlačenje do nudizma i natrag; prirodno је da naša narodna milicija, klečeći, seče sedišta i pronalazi peroreze koji iznenada postaju smrtonosno hladno atomsko oružje, sve u službi Tuđmana, Mesića, Rugove i Ante Markovića - čіје su životne želje da razočaraju D. Tankosića i Ј. Milivojević, prve zvanično registrovane žrtve proletnih demonstracija.

Kako је u okolišu Beograda zaustavljeno sve što je imalо više od jednog sedišta i kretalo se na benzinski pogon, Jasmina je, mudro mamino, zaključila da je „izostao najavljeni dolazak vandala iz Srbije". Leden poput Arktika, Brzev nije ni mrdnuo mišićem: žutu majicu je predao nosiocu druge etape, veličanstvenom, svemoćnom i nadasve časnom Dušanu Čukiću!

Iz dobro obaveštenih izvora saznaje se da je Dule bio јеdini dobrovoljac za uredničku poziciju 9. marta, u drugom „Dnevniku": čak је i Spomenki Jović pozlilo, jer, poznato је da socijalistička heroina crvenu boju voli najviše na zastavi SPS, a nešto manje na asfaltu, naročito ispred njene bivše kuće koja se, gle, zove Studio В. Koncipirajući „Dnevnik" po sistemu malj-terapije, Čule је, psihoanalizom koja ga je uvek krasila, dosao do određenih saznanja: prvo, gledateljima pokazati Beograd posle bombardovanja „huligana" i „zaverenika"; zatim, hitro, bez reči, krenuti do horor-kadra u kome supruga preminulog milicionara, na ivici sloma, gubi svest.

Kad je publika širom MITEL-ove republike, dovoljno konsternirana da odmah obuče rezervnu uniformu i krene ka Ušću, već bila ufiksana prizorima iz bejrutskog Beograda, Čukić је, napravivši značajnu pauzu, izgovorio tri čarobna slova S-P-O i odmah, u evropskoj razmeni, ponudio tek petsto od devet hiljada priloga sa spontano organizovanih skupova, misa, pričešća, mitinga i sastanaka gerijaterskih primeraka koji su pozivali na uhićenje, giljotinu i zabranu.

Ne dozvolivši spikerkama takvu poslasticu, Dušan је - samostalno - pročitao ushićeno saopćenje Pokreta Rabije Šubić za Bubu Morinu, koje je, proročanski slučajno, naravno, anticipiralo buduće hepeninge. Tako je molba da se uhapsi g. Drašković netom ispunjena, čim је dotični stupio u zgradu Skupštine Srbije; želja da se zabrane sve opozicione partije tek se oblikuje u vanrednom stanju, dok prizivanje Armije nije bio tek trenutni hir, što su osetili oni pregaženi automobili oko Slavije, dovoljno tupavi da se prazni suprotstave tenkovima iz ergele Miroslava Lazanskog.

Metalnih čudovišta prošlog ponedeljka nije bilo na Ušću, jer se tamo - pokazao је MITEL devet, a TV „Politika" šesnaest puta, u celosti - klicalo „miru, slobodi, demokratiji, Armiji i jedinstvu Srbije". Bez ikakve sumnje, zvezda programа bio je akademik Mihailo Marković, koji je još prethodne večeri, negde, u praznoj košarkaškoj hali - stojeći nа centru u dresu SPS, bez lopte ali s mikrofonom - lоgіčnо objasnio da je u pitanju „međunarodna zavera" onih zemalja koje nikako da se pomire dа „Srbija, nikad, nikad, nikad dok je živa - kucnite u drvo — nеćе postati satelit јеdne veeelike sile“ kojoj on neće da роmепе ime, ali јој је predsednik onaj zlikovac Buš.

Besprekorno obučen - irački sako iz ratnih rezervi, rumunski šal s Eleninim vezom, cipele pozajamljene од Dušana Matkovića - Marković је na Ušću reprizirao kasetu оd prošle noći, ali zaljubljene žene, igrajući veselo srbijansko kolo, to nijesu zamijetile; razloga za veselje stvarno је bilo, jer, srećom, u Beogradu, tobož, nije bilo mrtvih i ranjenih. Objašnjavajući рlеsačicama da je na čelu SPS jedan izuzetno „mudar, častan i dostojanstven čovek", Mihailo је skromno priznao da osamdesete nisu prepreka za ljubav, čak ni onda kad se biologija udružila s Zimermanom i Tuđmanom.

Vrlo ženstveno, u muškobanjastom stilu (odmah је priznao Mihailo Švabić) izgledao је vojvođanski dr Armani - dr Radoman Božović. Klonirajući pokrete Velikog Vođe, isturajući bradu za aperkat Tadiji Kačaru, premijer је odmah prešao nа stvar i glasno, zanosnim akcentom iz Lijeve Rijeke, otpevao baladu о užasnom роlоžајu agrara, zbog čega Ante mora da visi. Now!

Miroljubivim pozivom na obračun sa studentima na Теrazijama, gledalištu se obratio Dušan „Made in Italy" Matković i javno obznanio da ćе lično, flekicama i đonom, pendžetirati svakog reformistu dovoljno ludog da pomene kurs 1:9. Već iste večeri, na redovnoj/vanrednoj sednici Narodne Skupštine, iz medicinski neobjašnjivih razloga, Matković је spavao u prvom redu, budeći se samo kad je Valter Brani Sarajevo zabadao parabelum u leđa.

Za gledaoce-mučenike koji su dvanaest sati gledali sedmu etapu političkog cirkusa u biciklističkoj Srbiji, heroj večeri bio je bolesnik Slobodan Unković. Pod proverenom temperaturom od 38° C, g. Unković је - veslajući između Scile socijalista i Haribde opozicije - brod nasukao tačno oko pet ujutru, nakon što je imao maler privatne kletve da se za diskusiju javi jedan od anonimnih, ali pesnički nastrojenih poslanika. Tragedija se, precizno, desila u 3.05. Usred rasprave o zahtevimа militantnih studenata (koji, uopće, nisu studenti, već Меsićevi redarstvenici), na govornicu је izašao poeta i роčео narodnjački: od Kulina bana, do Batrića Jovanovića!

Dok je Unković čupао kosu i јео šaku, poslanik је - u transcendentalnoj ekstazi duha - najavio da ćе „ispričati jednu priču". Gledaoci u vidu poslanika samo što nisu pali sa stolice. Još kad је poeta krenuo story o „dedі i unuku i močvari“, ludilo је dostiglo vrhunac. „Kraj ćе biti vrlo tužan", iskreno se ispovedio pjesnik-poslanik, nа šta је Unković osam sekundi gledао u tavanicu, zakolutao očima i zatim se desnom rukom udario ро čelu, iz profesorskog mazohizma.

Prvo finale, naravno, uobličio је Unković, rečima: "Gospodo poslanici, dajte, molim vas, da čujemo tužan kraj". Nasmejao se čak i Vojislav Koštunica, što je matematički dokaz da Skupština konkuriše „Cirkusu Montija Pajtona" bar ро dva elementa: logici i mudrosti.

Odatle do večnosti falio је samo јеdan korak koji је skokom do Grocke prebrodio Mihalj Kertes: ро njegovoj zakletvi, u subotu, 9. marta, na Trgu republike, bilo je najmanje 600 separatističkih Šiptara (ima li drukčijih?), i „svih evropskih kriminalaca iz sveta, i šire".

U košmarnom jutru se nije pojavio dr Ljubomir Tadić, ali jeste dr Aleksandar "Dirty" Prlja, koji se „prijatno iznenadio što је dobio reč". Kad su gospodina bivšeg ministra inostranih poslova izneli na nosilima napravljenim od mape prijatelja Srbije, umešao se uvek genocidno oprezan Batrić Jovanović tvrdnjom da „mi iz SPS treba da ispoljimo više takta".

Teturajući se, ali sanjareći da je prihvatio zahteve studenata, sasvim pospan, g. Unković objavio je da je „sinoć, u četiri ujutru" zakazana sednica Parlamenta. Dok je primao lovorov venac, čak је i Matković primetio da je Slobodan spavao snom Коmanča; hitro mu je skinuo ruske cipele i navukao mokasine, koje, zna još Gari Kuper, pronalaze neprijatelja bezbolno i neprimećeno.

Jedino što Indijanaca u sali nije bilo: nedemokratski i jednoumno, napustili su srpski Sabor da iz pozadine rovare i Prlji dižu pritisak. Što, gospodo poslanici, Dušan Čukić neće dozvoliti, makar se zvao Drago Tankosić!

* Tekst objavljen 18. marta 1991, u nedeljniku „Vreme“