Malj za veštice, lomača za Olivera Frljića

Predstava "Kletva" koju je u varšavskom pozorištu Teatr Powszechny režirao Oliver Frljić izazvala je čitav niz burnih reakcija na desnom krilu poljskog društva, pogotovo u katoličkoj crkvi i među konzervativcima. Poljska državna televizija objavila je nekoliko inserata iz predstave, nelegalno snimljenih, i pokrenula medijsku histeriju i harangu na reditelja, glumce i pozorište. Odmah je na društvenim mrežama počelo objavljivanje fotografija glumaca koji igraju u predstavi sa pozivom da ih se fizički napadne, razni krvoločni anonimusi raspituju se za njihove adrese, telefonske pretnje smrću postale su svakodnevna pojava, preti se i članovima njihovih porodica, nepoznat neko razlupao je stakla na automobilu koji pripada majci jedne glumice iz podele, a sve zbog famozne "povrede verskih osećanja".

Pre svakog izvođenja predstave ispred pozorišta protestuju udruženja katoličke omladine, nežne duše čija su osećanja takođe povređena. Institut Ordo Iuris (poljska varijanta udruge "U ime obitelji"), poznat po inicijativi za zabranu abortusa, ponudio je besplatnu pravnu pomoć gledaocima čija su verska osećanja i uverenja – šta drugo nego - povređena. Državni tužilac pokrenuo je istragu i najavio da će brojni pojedinci podneti tužbe zbog – pogađate – povređenih verskih osećanja. Predstavu "Kletva" osudila je i Biskupska konferencija kojoj je zasmetala profanacija verskih simbola, ruganje Jovanu Pavlu II, navodno "omalovažavanje ljudskog života" i uništavanje vatikanske zastave. Ovo je prvi put nakon napada na Ježija Grotovskog 1968. godine da Biskupska konferencija osudi nekog pozorišnog reditelja. I njihova verska osećanja su, reklo bi se, prilično fragilna.

Fragilne katolibanske duše

Iza Frljića je stala uprava pozorišta, kao i liberalni deo poljske javnosti, publika je mahom oduševljena predstavom, a pozitivne kritike se ređaju po medijima koji nisu zaraženi virusom katolibanstva. Međutim, liberalna strana raspolaže razumom, argumentima i rečima, dok su sila i spremnost na fizičko nasilje na drugoj strani. Varšavsko pozorište izdalo je saopštenje kojim upozorava osetljive katoličke duše da su pretnje smrću i fizički napadi krivična dela.

Oliver Frljić uputio je i pismo predsedniku Evropske komisije Žanu Klodu Junkeru tražeći da Evropska unija zaštiti ansambl njegove predstave od pretnji likvidiranjem, kolektivne histerije i lova na veštice. "Ukoliko poljske institucije nisu u stanju da brane osnovna prava i slobodu govora, potrebno nam je da čujemo glas EU. Ako ga ne bude, shvatićemo to kao prihvatanje stanja i podršku onima koji predvode tu sramnu kampanju protiv glumaca, autora i izvođača predstave", navodi Frljić u pismu. 

Čime su toliko povređena ta delikatna verska osećanja? Scenom u kojoj glumica simulira oralni seks sa kipom Jovana Pavla II, natpisom na tom kipu "Zaštitnik pedofila", stavljanjem krsta među noge i tematizacijom pedofilije u katoličkoj crkvi. Katolibanska javnost naročito je zgrožena scenom u kojoj se navodno poziva na ubistvo predsednika vladajuće stranke Pravo i pravda Jaroslava Kačinskog, što naravno nije tačno.

Kao što je Frljić objasnio u jednom intervjuu, inkriminisana scena je zapravo omaž nemačkom reditelju Christophu Schlingensiefu "i njegovom radu iz 1997. u kojem se pojavljuje plakat s riječima ‘Kill Helmut Kohl!’ Glumica Julia Wyszyńska, koja izvodi ovu scenu, uspostavlja jasnu metateatarsku referencu s ovim radom i govori da je to situacija koju državni represivni i zakonodavni aparat, bez obzira na to što se ona događa u jasno označenom fikcionalnom prostoru, više ne tretira kao fikciju, već kao stvarno poticanje na ubojstvo. Ona dakle ne skuplja novac za ubojstvo Kaczyńskog, već razmatra moguće zakonske konzekvence takvog postupka u kazalištu, nemogućnost zakonodavstva da uspostavi razliku između kazališne fikcije i vankazališne stvarnosti".

Klasike na lomaču

Objašnjavati razliku između fikcije i realnosti onima kojima izgleda još nije jasno da Raskoljnikov nije zaista ubio zelenašicu jer je "Zločin i kazna" roman - nije lak posao, ali od njega se nipošto ne sme odustati. Jedino što čoveka obuzme osećanje gorčine i uzaludnosti svih napora, i zapita se da li svaka generacija mora ponovo da osvaja već osvojene umetničke slobode.

Davno je to bilo – pre tačno 95 godina - kad je patrijarh SPC pretio Rastku Petroviću ekskomunikacijom iz crkve zbog stiha o Hristu u kojem mu "muški znak dopire do kolena", pa je nesrećni pesnik morao da piše izjavu i da se pravda. U to vreme Branko Ve Poljanski je napisao pesmu "Laso materi božjoj oko vrata" sa stihovima: "Mati božja/ upravo je nastupila u City-Baru./ Jojojoooj/ da znate koliko će biti novorođenih/ Hristova/ koji će imati hereditarni sifilis", pa ga niko nije tužio niti mu pretio smrću.

U "Braći Karamazovima" inkvizicija hapsi Hrista, Džojsov "Uliks" počinje scenom u kojoj se parodira katolička misa, u "Majstoru i Margariti" Bulgakov izvrće naglavce novozavetni narativ o Hristu, Bodler u "Cveću zla" piše "Litaniju Satani", Niče se svom silinom obrušava na hrišćanstvo, Majakovski u "Oblaku u pantalonama" preti Bogu ubistvom itd itd. Svetska književnost obiluje tim svetogrdnim sadržajima koji vređaju verska osećanja, pa je pravo čudo što se takva štetna literatura uopšte nalazi u bibliotekama i školskim programima, umesto da gori na autodafeu.

Povreda zverskih osećanja

Pritom je većina navedenih primera blasfemičnija od Frljićeve "Kletve", u predstavi se reditelj jednostavno pozabavio faktografijom koja je svima poznata, propitujući protivprirodni blud crkve i države iz kog se rađaju nakazna bića koja bi da prete, zastrašuju i kolju. Osećanja su im toliko povređena da jednostavno ne mogu da se uzdrže od nasilja.

Zanimljiva su ta verska osećanja: čim planu u verničkom srcu, negde u blizini se spontano zapali lomača na kojoj treba spaliti sve što vređa baršunasto verničko srce. Šta sve spada u verska osećanja vidi se iz reakcija ogorčenih vernika: bes, naduvena pravednička sujeta, mržnja prema bližnjima, agresija, žudnja za ubistvom, želja da se nanese zlo neistomišljenicima, žudnja za zastrašivanjem, beskrajna zloba i ubilačka gordost.

I površnom poznavaocu hrišćanstva jasno je da nijedna od ovih emocija ne spada u poželjna hrišćanska osećanja. Asketski oci uglavnom propovedaju poniznost, skromnost, smirenje, a pre svega ljubav prema bližnjima. Budući da je hrišćanski Bog – ljubav, to kaže Hristov voljeni učenik apostol Jovan, nema razloga da mu ne verujemo. Reklo bi se da poljskim katolibanima nisu povređena verska, već zverska osećanja.

Za bilo koga, protiv bližnjeg svoga

Pošto ih je zapala nesreća da žive u XXI veku, zvernici nisu u mogućnosti da obnove instituciju inkvizicije, pa da jeretike, veštice i ostale otpadnike spaljuju na lomačama po hitnom postupku. Ništa bolje ne greje zverničko srce od gorućeg mesa na ljudskoj buktinji podloženoj jeretičkim spisima, ali šta da se radi kad su se vremena promenila. Umesto zloglasnog "Malja za veštice", tog priručnika za srednjovekovne progonitelje, sada imamo "povređena verska osećanja", dogmu u čije ime treba zlostavljati, cenzurisati, progoniti i ubijati. 

U "Filosofiji palanke" Radomir Konstantinović navodi primer dr Miloša Perovića, istaknutog nacionaliste s početka XX veka, koji se pred kraj života prizvao svesti i napisao: "Teturajući na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio mrava; ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih vojnika.  Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma". Žudnja za zločinom navlači razne krinke: rodoljublja, vere, revolucionarne borbe, zaštite svetinja, nacionalnog interesa, čega god. Umetnici i misleći ljudi su kroz istoriju proganjani u ime najraznovrsnijih idola.

Rable je progonjen zbog svetogrđa, Floberu je suđeno zbog povrede javnog morala, Mandeljštam je ubijen zbog pesme o Staljinu po članu 58 krivičnog zakonika ("antisovjetska propaganda i antirevolucionarna delatnost"), nacisti su spaljivali knjige i progonili pisce zbog "moralne dekadencije i iskvarenosti" (kako reče Gebels). Uvek se nađe neki zgodan izgovor da se ljudskom biću uskrati pravo da misli, oseća i stvara po sopstvenoj savesti. Manje je važno u ime čega, neki razlog se uvek izmisli, zlo ume da bude maštovito, mnogo je važnije da se bližnji mrzi, progoni i zlostavlja. Kao što reče Damir Avdić: "U ime, za oca, za narod, za Boga, za himnu, za zastavu - za bilo koga, protiv bližnjeg svoga".

Liga koljačkih šampiona

Danas je ponovo u modi progon u ime Boga i povređenih verskih osećanja, mada se i nacija i država sasvim dobro drže, satiranje u ime nafte i drugih liberalnih vrednosti takođe se solidno kotira na ubilačkoj berzi, dok su besklasno društvo i tekovine revolucije potpuno neopravdano zapostavljeni. Nađe se pokoji usamljeni nostalgični glas koji priziva zlatno doba kineske kulturne revolucije ili Staljinovih gulaga, ali to su tek puste intelektualne tlapnje bez oružane sile koja bi podržala plemenitu ideju. Inkvizitori su pobedili čekiste u ovom izvlačenju, više sreće u nekom drugom kolu Lige koljačkih šampiona.

Poljski zvernici, baš kao i njihova braća po zveri iz Hrvatske, ili pravoslavni zverjani iz Srbije, imaju isti problem koji je donekle geografske prirode. Naime, nalaze se u Evropi gde ne mogu slobodno da se odaju svojim zverskim porivima, pa da sve te reditelje, glumce, scenografe i ostale blasfemičare jednostavno pokolju u nastupu pravedničkog gneva, a potom spale zgradu pozorišta. U poslednje vreme su takvi duševni odisaji pomalo kažnjivi po zakonu, živimo u mračno doba koje do tradicije Vartolomejske noći ne drži baš previše.

Ima i srećnijih krajeva na planeti zemlji gde zvernici ne moraju da susprežu svoja osećanja niti da se ustežu od kreativnih praksi kojima ispoljavaju svoja uzverenja. Na primer, u Islamskoj državi zvernici sasvim slobodnu zatiru sve što bi im potencijalno moglo povrediti zverska osećanja – od kulturnih spomenika do ljudi. Pritom, islamodržavljani imaju i tu prednost što uopšte ne mogu da dođu u opasnost da im neka pozorišna predstava ozledi nežno zverničko srce, jer tamo pozorišta i ne postoje.

Poljski katolibani, nažalost, nemaju opciju da krenu kuda ih srce vodi i da se kolektivno isele u zemlju ostvarene zverske utopije, jer bi se to završilo tragično po njih – u Islamskoj državi, naime, hrišćane smatraju neprijateljima, pa makar to bili i katolibani s kojima ih povezuju tolike duševne i svetonazorne srodnosti. Pošto ni od migracije ni od uspostavljanja katoličke džamahirije nema ništa, preostaje im samo da naviknu da žive s ljudima koji imaju malo drugačije poglede na stvarnost. Mada bi za početak mogli i malo da se hristijanizuju, nije to najstrašnije što se jednom hrišćaninu može desiti.