Mama je mama

Sasvim mirno, kao da svaki dan to čini, noseći u zubima mače, Budo je ušetao u dvorište, sasvim nežno  spustio mače na travnjak, pred gazdina vrata, a zatim specifično, ali  gromko, zalajao. Bio je to poziv gazdi da izađe i vidi šta se to neobično u dvorištu dešava.

I zaista je bilo neobično. U travi je ležalo mače i zbunjeno, mutnog pogleda, ali ćutke, jer tek je progledalo - gledalo je nemo u Budinog gazdu.

Odnekud je dojurio i Stavro, odrasli mačak i pridružio se gledanju gazde. Na mače se nije ni osvrnuo,  potpuno svestan da sudbina mačeta ne zavisi od njega.

Gazda Iso, prvi momenat, ničega nije bio svestan. Onda se slika polako razbistrila, u tome mu je pomogla komšinica koja je sve videla sa svoje terase i  pridružila se gledanju.

„Šta dalje?“, pitao se Iso.

Budo ne zna da mu kaže odakle je mače doneo, Stavro i dalje „nije odavde“, mače ne doziva mamu, a bogme ni ona njega...

Mobilni doziva koga treba. I saveti pljušte, a Iso ih prihvata. Kupljena je flašica, cucla; od stare šubare, a u maloj gajbi, u šupi, napravljeno je gnezdo, da  imitira mamu; nakvašena vata imitira, posle svakog dojenja, mamin jezik...

Ujutro, umesto u gajbi, mače je blaženo spavalo u Isinoj patiki, očigledno punoj Isinog mirisa.

Mama je mama.