Mame uzdahe, plene, raspaljuju maštu

„Stavovi su seksistički ukoliko se ženama sugeriše da su manje vredne, da im pripadaju podređene uloge u društvu, da je njihova podređenost sama po sebi razumljiva, prirodna. Ako se ne detektuju i prećutkuju, postaju deo legitimnog ponašanja. (...) Reč je o začaranom krugu iz koga žene mogu da izađu tek radikalnim prevrednovanjem kulturne baštine.“[i] Oni koji uočavaju i analiziraju seksističke stavove što u privatnom što u javnom životu, to jest medijima, umeju neretko biti okarakterisane kao sitničave, neduhovite, pa i psihički nestabilne osobe. „Sveprisutnost mizoginije ima za posledicu da se ljudi uče kroz socijalizaciju da je opravdano umanjiti vrednost svega ženskog. Ismevanje prisustva i doprinosa žena predstavlja prihvatanje mizogine kulture.“[ii]

Nije retkost ni da upravo žene imaju određene seksističke stavove prema sopstvenom polu i drugim ženama, jer ne treba zaboraviti da su takvi stavovi duboko ukorenjeni u patrijarhalnoj tradiciji, vaspitanju, kulturi, te kao takvi nisu odlika isključivo muške populacije. „Potrebno je naglasiti da odrastajući u mizoginoj kulturi i žene svesno ili nesvesno dele mizogine vrednosti, tako da mizoginija nikako nije 'privilegija' muškaraca, niti je njihov isključivi produkt. Mizogine su i žene, često spremnije od muškaraca da osude drugu ženu, da budu neosetljive kada je u pitanju nasilje i diskriminacija nad ženama, da više veruju muškarcima no ženama, da podržavaju muškarca za šefa a ženu odbacuju, da ne glasaju za žene, preferiraju mušku decu i sl.“[iii]

Mnogi veb-portali u čijim tekstovima se mogu uočiti mizogini i seksistički sadržaji su prevashodno tabloidnog karaktera. Čak i one sajtove koji se ne mogu u načelu okarakterisati kao tabloidni zahvatio je trend sveopšte tabloidizacije medija koja podrazumeva senzacionalističko novinarstvo, jednostavan stil, kratke i pitke forme, površnu obradu teme i podilaženje masama zarad veće čitanosti i samim tim većeg broja oglašivača i profita.

U skladu sa tabloidizacijom, tekstovi koji se na većini informativnih veb-portala pojavljuju su kratki, jednostavni, po formi i stilu liče jedan na drugi, a glavna vest, suština i poenta teksta dati su još u naslovu i podnaslovu. U podnaslovu je sve objašnjeno zato što se publika ne zadržava dugo na samoj stranici, najčešće i ne pročita tekst, već samo one informacije koje su u podnaslovu, dok je naslov tu da svojom senzacionalističkom konstrukcijom privuče pažnju čitalaca i obeća im ekskluzivnu, neviđenu, šokantnu informaciju. Uglavnom se ispostavi da naslov ili nije u vezi s temom samog teksta ili je pojačan i preteran u odnosu na tekst. Naslovi koji danas zagarantovano podižu čitanost veb-portala su takozvani klikbejt (clickbait) naslovi, koji sadrže reči poput „šok“, „šokantno“, „nećete verovati“, „da se srce skameni“, „zanemećete“... To samo pokazuje koliko je u zasićenom prostoru novih medija čitanost, odnosno angažman publike važan. Jer tekst se i ne mora pročitati, dovoljno je kliknuti na naslov. Zadržavanje na samom tekstu, to jest pojedinačnim stranicama u okviru nekog portala takođe ima važnost, ali pretežno za portale koji neguju duže forme i specijalizovane tekstove.

U ambijentu koji nameće trku za novcem i borbu za čitaoce i svaki „klik“, sasvim je jasno da novinarska etika nije u vrhu prioriteta i da je dostojanstveno predstavljanje žena na poslednjem mestu, čak i kontraproduktivno, jer ne obezbeđuje čitanost. Iz tog, ali i iz mnogih drugih razloga (kao što je ustaljen način razmišljanja i tradicionalno seksističko portretisanje žena, naričito u tabloidima) došlo je do prave inflacije novinarskih konstukcija koje se pojavljuju u naslovima i u samim tekstovima poput: „pomutiće vam razum“, „mami uzdahe“, „pleni izgledom“, „raspaljuje maštu“, „da ti zastane dah“... Samo neki od konkretnih primera su: „Dekolteom mami uzdahe na tribinama: Ovo niste znali o našoj seksi sportskoj novinarki“, „Od debeljuce do mršavice koja mami uzdahe: Кako je Ela izgubila 44 kilograma“, „Majka manekenki Hadid i sa 53 godine mami uzdahe“, „Raj za muške oči: Ivana Španović u seksi kupaćem na Maldivima“, „Da ti pamet stane: Ove Ruskinje sa Instagrama su toliko seksi da nema šanse da skrenete pogled“, „Lusi, vrati se! Ovo je horor: Glumica se ofarbala u plavo, a nikom se ne sviđa drastična promena!“, „Seksi trudnica: Skarlet Johanson pleni bujnim grudima“, „Nije za one sa slabim srcem: Ovo su najvrelija tela Holivuda“, „Lepa voditeljka: Navikli smo da je u sakou, a bez njega mami uzdahe“, „(Anketa) Кoja je lepša: Murinjova ili Džajićeva ćerka?“, „Na nju ste svi balavili: Ovako danas izgleda profesorka francuskog iz 'Lajanja na zvezde'!“, „Dragana se utegla da pukne: Voditeljka 'Granda' pokazala seksi telo“, „Lepa političarka spremna za Putina“, „Seksi političarka: Bila je konzervativka, pa liberal, ali svi je pamte po eksplicitnim fotografijama“, „Golišave, sočne i moćne! Top 15 seksi političarki za koje verovatno niste čuli“, „Serena ima 90 kg, šta Cirjak da kaže - da dobro izgleda?“.

Na osnovu brojnih navedenih naslova (koji pak predstavljaju tek mali deo svakodnevne medijske produkcije tematski i formalno sličnih sadržaja) možemo zaključiti da, pored tabloidizacije, najčitanije informativne veb-portale u Srbiji odlikuje nešto što bismo mogli nazvati mačistička kultura, odnosno, tabloidno-mačistička kultura. Vidimo da su žene predstavljene pre svega kao seksualni objekti, kojim god poslom da se bave. Njihovi kvaliteti i sposobnosti uvek su u opoziciji lepota – pamet i sve što nije fizička lepota i privlačnost stavljeno je u drugi plan. Profesionalni uspesi žena retko su glavna tema teksta i tek se usputno pominju. Uspešne sportistkinje i političarke na portalima se rangiraju prema fizičkom izgledu, žene se postavljaju uvek u rivalsku poziciju, a takmiče se u lepoti i atraktivnosti. Za žene koje imaju više od 40 godina piše se da izgledaju odlično uprkos godinama, pa i diskriminacija na osnovu godina, odnosno ejdžizam, takođe isplivava na površinu. Neretko mizoginija i rasizam idu ruku pod ruku, pa se na veb-sajtovima fetišiziraju žene određene rase ili nacionalnosti.

Takođe se može uočiti tendencija da se žene uglavnom opisiju na osnovu dihotomije svetica – grešnica, majka – bludnica, kao i one koja na jednu stranu stavlja žene koje su pre svega majke i domaćice, a na drugu one koje „jure karijeru“. U skladu s tim smatra se da su žene koje se pojavljuju u javnosti, bilo da su političarke ili manekenke, uvek u onoj drugoj grupi i da kao takve moraju da trpe objektifikaciju. Ukoliko su i majke i poslovne žene, uvek im se postavlja pitanje kako usklađuju obaveze, dok muškarce koji su uspešni u karijeri i pritom su i očevi to gotovo niko nikada ne pita. Majke pak ne mogu biti samo majke – one se uvek moraju „vratiti u formu“ i nastaviti da „plene izgledom“.

Pomenute dihotomije i svrstavanje žena u određene kategorije postojalo je na neki način u medijima oduvek, budući da su „tradicionalni, malograđanski pogledi na ženu usporavali njen razvoj nametnuvši joj dilemu: biti zaposlena, angažovana žena ili samo majka i domaćica“.[iv]

Važno je napomenuti da su žene diskriminisane ne samo u novim medijima, već podjednako u svim medijima masovnog komuniciranja. Svakodnevno na televiziji možemo čuti kako se, primera radi, kolege novinari i voditelji ophode prema koleginicama, komentarišući i mereći dužinu suknje i dubinu dekoltea; možemo čuti i kako pojedine žene diskriminišu druge žene na osnovu toga da li su se i kada udale, imaju li decu i planiraju li porodicu, da li su u svađi sa nekom drugom ženom... Primat, svakako, zauzima objektifikacija žena, to jest gledanje na žene kao na seksualne objekte i isticanje fizičkog izgleda u prvi plan.

Ono gde novi mediji prednjače je upravo onaj segment koji ih najviše odvaja i razlikuje od masovnih medija, a to je interaktivnost i virtuelno komunicranje, te se u novim medijima – podjednako i na veb-portalima i na društvenim mrežama – svakodnevno mogu pročitati komentari i razgovori korisnika o određenoj temi. Ispod svake vesti mogu se naći komentari čitalaca koji samo formalno prolaze odobrenje moderatora i sadrže pregršt uvreda i diskriminatornih tvrdnji. Govor mržnje čitalaca prenosi se i na društvene mreže, na kojima diskusija poprima još šire razmere i gde je mogućnost kontrole sadržaja još manja.

Rešenje problema diskriminacije ipak se ne krije u strogoj kontroli sadržaja na Internetu. Na taj način se možda mogu postići kratkoročni razultati, ali uz velike posledice i bez pravog efekta, jer u tom slučaju zasigurno neće doći so suštnske promene svesti, a Internet bi kao medij izgubio važnu odliku koja ga takođe izdvaja od ostalih medija, a to je demokratičnost. Кljuč bi mogao biti u obrazovnoj fukciji koju mediji imaju, a koja je zapostavljena u korist informativne, ali iznad svega funkcije zabave. S obzirom na veliki uticaj koji mediji ostvaruju na društvo, edukativna strana nije smela da se zanemari zato što je rezultat tog zanemarivanja upravo ono što imamo danas – informacije koje se ne pamte, tekstove koje većina i ne čita, pad kvaliteta medijskog sadržaja, a da pritom nikom nije zabavno.