Marko, lep si k’o lutka na tatu

Prema transkriptima Miloševićevih telefonskih razgovora, u bivšoj Titovoj rezidenciji u Karađorđevu, srpski predsjednik 13. januara 1996. nestrpljivo očekuje poziv američkog predsjednika. Bill Clinton je, naime, tih dana boravio u posjetu američkim snagama u sastavu tadašnjeg IFOR-a u BiH. Nakratko se zadržao u Zagrebu gde se susreo s Franjom Tuđmanom. Klinton je zvao iz "Air Forcea One" na povratku u SAD, te se veza s Karađorđevom nekoliko puta prekidala. Razgovor je vođen na engleskom.

B. Clinton: Halo, gospodine predsjedniče, kako ste?

S. Milošević: Ja sam dobro, predsjedniče Clinton. Drago mi je da vas čujem.

B. Clinton: Lijepo je čuti vam glas. Kao što znate bio sam u regiji i posjetio sam američke snage u Mađarskoj i Tuzli. Mislim da je to dobar početak. Vrijeme je bilo loše pa sam morao otkazati neke stvari koje sam želio učiniti.

(Clinton dalje uopšteno govori o potrebi implementacije Mirovnog sporazuma i etničkog pomirenja u BiH i napominje da zna za Miloševićeve kontakte s zapovednicima NATO snaga, te mu se zahvaljuje na svemu što je učinio, ali i traži od njega da učini sve kako bi se američkim i britanskim vojnicima omogućio slobodan pristup rudnicima – ne precizira mesto – gde se nalaze tela ubijenih kako bi se ista sačuvala od uništenja.)

B. Clinton: ...Znam da će državni sekretar Warren Christopher posetiti Beograd početkom idućeg mjeseca i to će biti vrlo značajna poseta koja može nadograditi naše odnose.

S. Milošević: U redu, gospodine Clinton. Drago mi je da ste imali uspešan put u Bosnu. To je vrlo simbolično i od velike važnosti jer ste vi lično potaknuli mir na Balkanu, a time i mir u Evropi. Veoma sam srećan zbog tog uspeha. Mir i mirovni sporazum uglavnom imaju podršku naroda i svaki mali incident biće marginalan. Verujem, gospodine Clinton, da ćete ubrzati normalizaciju odnosa SRJ i SAD, koja može doneti mir i ravnotežu u regiji.

B. Clinton: Mislim da će Christopherov posjet biti dobar korak u tom smjeru. Imao sam veliku stanku na aerodromu u Zagrebu sa predsjednikom Tuđmanom i opet sam... (nerazgovjetno)... o procesu UN-a u istočnoj Slavoniji i... (nerazgovjetno)... snažno samo istaknuo važnost mirne reintegracije... (nerazgovjetno)... i dobio sam dojam da je došlo do poboljšanja i vidim da postoji želja da se uradi pod pokroviteljstvom UN-a.

S. Milošević: Da. Imali smo posetu njihova ministra vanjskih poslova (Mate Granić) prije tri dana i ide dobro. Ali se nadam da ćete vi, predsedniče Clinton, upotrebiti svoj uticaj da gospodin Tuđman ispuni svoje obveze iz sporazuma kojeg smo postigli u Daytonu o Prevlaci, što je manji problem u geografskom smislu a veoma bitan za radikalne promene i potpunu normalizaciju SRJ i RH. Imali smo veoma bolnu i dugačku istoriju, ali moramo živeti za budućnost i moramo se okrenuti saradnji i razumevanju, a ne okretati se nekim problemima manjim ili većim koji su ostali iza nas. Možemo rešiti većinu problema i ja u to snažno vjerujem. Neke vaše preporuke mogle bi pomoći Franji Tuđmanu jer je osporio poverenje zbog nekih unutrašnjih političkih problema i to je jedini razlog. Vi mu možete pomoći sa nekim savetima da se to ubrza.

B. Clinton: To je veoma ohrabrujuće. Mi podržavamo normalizaciju odnosa i znam da sam vas pozvao da to napravimo i bez vas neće ići. Mi to trebamo ali malo treba da sve to propadne. Ovo je jako važna stvar i nekakve male činjenice mogu potpuno promijenti ono što se dogodilo i što će se dogoditi u budućnosti. Ja sam daleko od normalizacije i mislim da mogu računati na vas... Zato računam na putovanje tajnika Christophera i onda ćemo vidjeti njegov izvještaj.

S. Milošević: To je zaista ohrabrujuće i drago mi je što to čujem. Očekujem gospodina Christophera i mislim da to ide ka dobrom. Ja sam optimista u vezi tih odnosa. Puno hvala za vaš optimizam i predloge.

B. Clinton: Hvala gospodine predsjedniče.

S. Milošević: Hvala predsedniče Clinton. Sretan put.

B. Clinton: Doviđenja.

Odmah nakon razgovora s Clintonom, koji je trajao tačno 11 minuta, Milošević je nazvao nepoznatu osobu kako bi dogovorio sadržaj saopštenja za srpske medije. Bio je vrlo zadovoljan i lično je izdiktirao tekst sagovorniku, verojatno sekretaru svog ureda. U 21.40 razdragani Milošević zove ministra spoljnih poslova u vladi SRJ Milana Milutinovića. Želi mu prepričati razgovor s američkim predsednikom.

S. Milošević: Šta radiš, bre, Milane?

M. Milutinović: Evo, svašta.

S. Milošević: Jesi popravio erkondišn?

M. Milutinović: Jesam, sve sam završio.

S. Milošević: Jesi ga ponovo stavio?

M. Milutinović: Jesam.

S. Milošević: Tražio sam te oko pola dva pa nije bilo nikoga.

M. Milutinović: Ja sam ostavio poruku ovim mojima da ću biti na mobilnom.

S. Milošević: E, pa ja sam te tražio... Dobro, javio mi se Clinton.

M. Milutinović: Da. Imali ste poduži razgovor. Sadržajan.

S. Milošević: Da, da.

M. Milutinović: I kako je to izgledalo? Kad je bilo? Pre pola sata?

S. Milošević: Pre jedno pola sata, možda malo više, ali pošto smo gledali film... bogami pre pola sata. Nekoliko smo stvari razgovarali, ali ja sam mu rek’o da je valjda sada logično i jasno kako bi trebalo da ubrza punu normalizaciju odnosa između SRJ i SAD. I on kaže da misli kako može sa mnom da radi i dobro sarađuje...

M. Milutinović: Ne, ali velika je stvar što se Clinton usudio tako da razgovara pred Olbrajtkom (Madeleine Albright, bivša državna sekretarka, a u vreme kad je snimljen ovaj razgovor američka veleposlanica pri UN, koja je imala vrlo oštra stajališta prema srpskim vlastima, op.a.).

S. Milošević: Uh, da znaš kako je lepo razgovarao.

M. Milutinović: Mora da se sklonio u klozet aviona.

S. Milošević: Zajebavaš, misliš da se plaši Olbrajtove?

M. Milutinović: Ma, baba je bre! Ma, ti ne znaš kako je!

S. Milošević: Znaš ti kako je on počeo razgovor. Strašno je bio ljubazan, neverovatno ljubazan, jednostavno ne mogu da ti objašnjavam sada.

M. Milutinović: Znaš zašto se ja smejem? Meni je ova baba svašta rekla, ali i ja njoj. Pa ona meni kaže: "Vi se meni sviđate, pa ja ću sve da vam kažem".

S. Milošević: Pa ja ne znam jesu li oni svi bili s njim.

M. Milutinović: Jeste, jeste. Ona je bila u avionu, pa Holbruk...I zato ti kažem da je to još veće postignuće.

Dan kasnije, 14. januara 1996, sudeći prema transkriptima, Milošević više nije bio tako zadovoljan medijskim odjecima njegovog razgovora s Billom Clintonom. Beogradska "Politika" objavila je negativan uvodnik o poseti američkog predsednika Bosni čije su teze bile u potpunoj suprotnosti s onime što je Milošević zamišljao. Usledio je Miloševićev poziv direktoru i glavnom uredniku "Politike" Hadži Draganu Antiću, zvanom Struja, inače bliskom prijatelju Miloševićeve porodice, posebice kćeri Marije.

Milošević: Jesi li danas čitao "Politiku"?

Antić: Ne, nisam. Zašto? Je li ovo oko Tuzle?

Milošević: Slušaj, bre. To je sramota! Ja znam da ti ne čitaš svoje novine, ali, bre, krupne stvari kao što je boravak američkog predsednika u regionu ne možeš da pustiš, bog te jebo, svakoj šuši da radi šta hoće. Što je najgore, "Politika" se smatra da prenosi zvanično mišljenje Jugoslavije. Pa zar tako da ispljujete Klintona, bog vas jebo! Zašto da ga ispljujete? Prvo, nije uopšte zaslužio da bude ispljuvan, naprotiv, došao je u najboljoj nameri. Drugo, kako sme to "Politika" da napravi?

Antić: Mislite da ga je ispljuvao? (pisac "Politikina" uvodnika)

Milošević: On ga nije ispljuvao, ona ga je zgazio, bog te jebo! Da je došao tu da se slika, da je došao da zabašuri što je bio dezerter iz Vijetnama, što je umešan u aferu "Whitewater", da je došao najcrnje i najgore stvari da uradi, bog te jebo!

Antić: Da.

Milošević: Jeste li vi normalni, bog vas jebo! Oću ja da gradim, a vi svi da razgrađujete što god stignete, da pljujete po svemu i da šutirate.

Antić: Stvarno ne znam.

Milošević: Mislim to. Veruj mi, to je događaj bez presedana.

Antić: Da.

Milošević: Da se tako ispljuje američki predsednik za pozitivnu stvar koju radi. Pa jebo vas bog, niste ga tako ispljuvali kad je bilo bombardovanje.

Antić: Da, da...

Milošević: A posle mi pričaš da podržavate politiku mira. Jebete majku Clintonu koji je došao u region upravo zbog toga.

Antić: Da, znam. Šta sad da radimo?

Milošević: Ništa, napravite komentar kako treba.

Antić: Evo sad. Ja ću danas da napravim. Sad ću ja da napravim oko ove posete njegove. I to sve što je bilo i što je vezano za ovo... da je bilo izuzetno pozitivno.

(Milošević je nastavio, uz obilje psovki, recimo: "Kažite ko piše novine da njih brifujemo, majku im jebem!", objašnjava Antiću šta treba naglasiti u novom komentaru, a posebno mu je bilo važno da se razjasni kako Clinton nije posetio Zagreb)

Milošević: I rek’o vam je da ne ide u Zagreb (Milošević podseća na brifing jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova). I nije išao u Zagreb, ni u Sarajevo. Promenio je avion u Zagrebu. Sa C-17 je preš’o na Boeing 747 za preko Atlantika. Jer je promenio avion tamo. To stoji svuda u novinama, a ti na prvoj stranici pišeš da je otputovao u Zagreb! On nije otputovao u Zagreb, nego za Vašington preko Zagreba.

Antić: Ne, to je...

Milošević: To vam je sve rekao Milutinović. Niste to hteli da uvažite.

Antić: Ne, to je bila Tanjugova formulacija.

Milošević: Ne interesuje mene Tanjugova formulacija...

Antić: Da, mi smo...

Milošević: Zašto se onda s vama razgovara ako vi onda pustite da na jedno uvo uđe, a na drugo izađe...

U martu 1997. Marko Milošević je otputovao u Italiju. Prema onome što je vidljivo iz ranijih telefonskih razgovora jasno je da je u Rimu želio popraviti zube, nabaviti nova "mekana" kontaktna sočiva i operisati klempave uši. Ideja se nije preterano dopala Slobodanu pa je sina pokušao uveriti da mu možda takvi zahvati i nisu potrebni. Razgovor je snimljen 15. marta 1997. u 23 sata i 54 minuta.

Slobodan: Dobro lepi moj. Slušaj Marko. Ja sam razgovarao s jednim doktorom i malo sam razmišljao svojom glavom. Ti to uopšte ne treba da operišeš.

Marko: Jao tata, mislim, znao sam da ćeš…

Slobodan: Čekaj malo da ti objasnim nešto. Znaš zašto tebi to sad izgleda tako? Tebi to tako izgleda je l’ si ti užasno mršav i svaki magarac u tvojim godinama izgleda tako i čim se malo popuniš i što se kaže stabilizuješ, to će sve da legne kako treba. I ja sam izgledao još gore kad sam bio mršav.

Marko: Pa vidi, slažem se, ali ja nemam nameru da se prolepšam za 15 godina.

Slobodan: Marko, ’oću da ti kažem da se posledice mršavosti ne mogu tako, to ti se samo čini zato što si strašno mršav. I pile ima iza ušiju malo da se skine onog mišića da se pojede. A ti imaš samo kost, razumeš, prema tome svako nasilje nad prirodom je glupo, a drugo lep si k’o lutka na tatu. Nemoj da se zajebavaš, eto!

Marko: Tata...

Slobodan: Ja sam protiv i ja sam roditelj, eto.

Marko: Odlično. I ja sam za i ja sam punoletan.

Slobodan: E, ako si punoletan ima da te prebijem kad se pojaviš ovde.

Marko: Ne sekiraj se tajko, pa jesi se čuo s Gasparotijem (italijanski biznismen, prijatelj porodice)?

Slobodan: Nisam i hoću da ti kažem da je to samo zato što si mršav. Glava ti je ušiljena, stomak ti je kao petodinarka. Što ne dodaš na stomak još kaiš slanine?

Milošević je prebacio liniju kod Dojčila Maslovarića, predstavnika SRJ pri Svetoj Stolici, još jednog prijatelja familije, koji je, isto kao i malopre otac, pokušao Marka nagovoriti na odustajanje od estetske operacije ušiju.

Dojčilo: Nemoj, bre, to da radiš. Ma jesi li ti lud? Koja ti je ženska nabila kompleks?

Marko: Nijedna ženska mi nije nabila kompleks, ali, bre, ne mogu da vozim skupa kola, da se oblačim lepo i da budem klempav kao stoka.

U 18 sati, 20. marta 1997, Marko je iz Italije opet nazvao roditelje u Karađorđevo. Otac je bio na bazenu pa je nešto duže čekao da ga spoje. Marko je pak bio sretan jer su mu toga dana stavili nova "meka" kontaktna sočiva za koje su mu u Beogradu govorili da ne postoje. Bez dioptrije, samo za probu, kako je to kazao ocu da se vidi hoće li mu iritirati oči.

Marko: Samo ću da vidim da li imaju s dioptrijom u boji. To bi me posebno radovalo.

Slobodan: Što će ti, bre, u boji? Nemoj se zezati.

Marko: Pa kad već nosim ta govna da ima neke vajde od toga.

Slobodan: Aman Marko, što će ti da boju menjaš?

Marko: Pa, da.

Slobodan: A koju bi boju uzeo, molim te?

Marko: Pa, uzeću u svim bojama. Zavisi kako se obučem.

Slobodan: Ej, Marko.

Marko: Ako obučem crno uzeću plava, ako obučem nešto šareno onda ću, ne znam, ljubičasta ili zelena.

Slobodan: Je l’ se ti zajebavaš sa mnom?

Marko: Ne zajebavam se. Ozbiljno. Pazi, Mengele je to doduše pokušavao u koncentracionim logorima. Međutim, Vizental nije ima razumevanja za to.

Slobodan: Marko, nemoj više da me zajebavaš.

Tri dana kasnije, 23. marta u 17 sati i 46 minuta, Mira Marković o istoj je stvari telefonom razgovarala s Markom Miloševićem. Sada joj je sin objašnjavao razliku između popravljanja zuba i izmene istih što će napraviti jedan rimski zubar kod kojeg ga je odveo prijatelj Dojčilo.

Marko: Da te podsetim da su mi trideset dana to radili na VMA i nisu ništa uradili...Mama, ja menjam sve zube. 29 zuba imam u glavi i 29 zuba menjam. Ja ne popravljam, nego menjam.

Mira: Da ti kažem nešto. Poznato je da je na Zapadu zdravstveno strašna stvar. Nehumana. Doživljavaju je kao potrošnju i strance strašno pljačkaju. Jugosloveni koji rade napolju uvek se pokaju i kažu da su mogli za džabe ili puno jeftinije to napraviti u svojoj zemlji.

Marko: Ovo je Hrvat.

Mira: Ti si stvarno blesav.

Marko: Ustaša. Znaš kako priča. Ništa ga ne razumem. ...Isti Tuđman. Onako stisnute usne, izbečen pogled. Sav onako fašistički feminiziran. Ko mu jebe mater...

U ZAVRŠNOM NASTAVKU: MARKO MILOŠEVIĆ - PUCAO SAM IZ UZIJA, IZ PUMPE, IZ HEKLERA...