U egzistencijalističkom kafeu: Pustošenje (4)
Berlin 1945

Photo: rarehistoricalphotos.com

Martin Hajdeger na ruševinama Nemačke

Poglavlje u kojem se Hajdeger suprotstavlja, a suprotstavljaju se i njemu, i dešavaju se neke neprijatne stvari.

Godine 1945. Nemačka je bila mesto na kojem niko ne bi želeo da bude. Preživeli, usamljeni vojnici i svakojake raseljene osobe lutale su gradovima i selima. Izbegličke organizacije trudile su se da pomognu ljudima da se vrate kućama, a okupacione snage pokušavale su da zavedu red, dok je infrastruktura bila skoro potpuno uništena. Gomile šuta često su zaudarale na leševe koji su pod njima ležali zatrpani. Ljudi su tražili hranu, uzgajali biljke u improvizovanim baštama i kuvali na otvorenoj vatri. Pored poginulih, zapaljive bombe i opšte uništenje pretvorili su u beskućnike između četrnaest i petnaest miliona Nemaca. Putujući tom zemljom posle rata, engleski pesnik Stiven Spender uporedio je ljude koje je video kako lutaju među ruševinama Kelna i po drugim mestima s pustinjskim nomadima koji su naleteli na ostatke nekog izgubljenog grada. Ali ljudi, naročito grupe Trümmerfrauen, to jest čistačicâ šuta, otpočeli su rad na raščišćavanju kamenja i cigli pod nadzorom okupacionih vojnika.

Raseljene osobe su u logorima često dugo morale da čekaju pre nego što ikuda odu. Mnogi nemački vojnici takođe su se i dalje vodili kao nestali; neki su se polako vraćali kućama, prolazeći pešice kroz čitave zemlje. Njima se pridružilo znatno više od dvanaest miliona etničkih Nemaca isteranih iz Poljske, Čehoslovačke i drugih srednjoevropskih i istočnoevropskih zemalja; oni su takođe pešice išli u Nemačku, gurajući sve što imaju u kolicima. Zapanjujuće velik broj ljudi naprosto se vukao Evropom u to vreme. Deda jedne moje prijateljice peške se vratio kući u Mađarsku iz zatvoreničkog logora u Danskoj. Kad se u filmskom serijalu Domovina Edgara Rajca, snimljenom 1984, jedan mladić pojavi u svom selu u Rajnskoj oblasti nakon što je peške došao čak iz Turske, ta scena nije toliko nestvarna kao što možda izgleda. Ali mnogi drugi ostali su godinama zaglavljeni u dalekim mestima, a da njihovi rođaci uopšte nisu znali gde su.

Među onima od kojih nije bilo glasa 1945. nalazila su se Hajdegerova dva sina, Jerg i Herman. Obojica su bili vojnici na Istočnom frontu, a sada su se obojica nalazili u ruskim logorima za ratne zarobljenike. Njihovi roditelji mogli su jedino da sede i čekaju u neizvesnosti, ne znajući da li je ijedan od njih živ.

Otkad je 1934. dao ostavku na mesto rektora u Frajburgu, Hajdeger se nije mnogo oglašavao. Isto ono srčano oboljenje koje mu nije dozvolilo da stupi u aktivnu službu u Prvom svetskom ratu i dalje je onemogućavalo da ga pozovu u bilo koji vid službe tokom najvećeg dela Drugog svetskog rata. Predavao je na univerzitetu i provodio što je više vremena mogao u kolibi u Totnaubergu, osećajući se neshvaćenim i smatrajući da se prema njemu loše odnose. Njegov prijatelj Maks Komerel, koji ga je tamo video 1941, kaže da je bio lepo pocrneo, pogled mu je bio pomalo izgubljen, a na usnama mu je igrao „tanani osmeh koji je delovao tek malčice, malčice ludački“.

Dok su se Saveznici približavali krajem 1944, nacistički režim naredio je totalnu mobilizaciju svih Nemaca, uključujući i one koji su ranije bili oslobođeni vojne obaveze. Hajdegera, koji je sada imao pedeset pet godina, poslali su sa ostalima da kopa rovove u blizini Alzasa da bi se predupredilo napredovanje Francuza. To je trajalo samo nekoliko nedelja, ali u međuvremenu je, takođe iz predostrožnosti, sakrio svoje rukopise na bezbednija mesta, u slučaju invazije. Neki su već bili pohranjeni u sefove banke u Meskirhu u kojoj je radio njegov brat Fric; druge je sakrio u crkveni toranj u obližnjem Bitingenu. U aprilu 1945. čak je pisao supruzi da planira da nekoliko tomova rukopisa stavi u tajnu pećinu koja bi bila zatvorena, a njena lokacija ubeležena na mapi blaga koju bi poverio svega nekolicini ljudi. Nema nikakvih tragova da je to zaista i učinio, ali je nastavio da seljaka svoje spise. Hajdegerove mere predostrožnosti nisu bile iracionalne: Frajburg je pretrpeo velike štete od bombardovanja, a Totnauberg nije bio dovoljno velik niti bezbedan da bi tu mnogo šta moglo da bude ostavljeno na sigurnom. Možda se takođe plašio da bi neki spisi mogli da ga inkriminišu.

Sa sobom je zadržao samo nekoliko rukopisa, uključujući skorašnji rad o Fridrihu Helderlinu, koga je opsesivno čitao. Helderlin, taj veliki lokalni pesnik dunavske oblasti, rođen 1770. u Laufenu, koji je čitavog života patio od napadâ ludila, veliki deo svoje vizionarske poezije smestio je u lokalni krajolik, istovremeno evocirajući idealizovanu sliku stare Grčke – što upravo predstavlja kombinaciju koja je oduvek fascinirala Hajdegera. Jedini pesnik osim Helderlina koji će mu ikada biti toliko važan bio je u još većoj meri poremećeni Georg Trakl, austrijski šizofreničar i narkoman koji je umro 1914, u svojoj dvadeset sedmoj godini. Traklove jezive pesme pune su lovaca, mladih žena i čudnih, plavih zveri koje stupaju tihim šumama pod mesečinom. Hajdeger se udubljivao u poeziju obojice ovih pesnika, uglavnom istražujući pitanje na koji način poetski jezik može da prizove Biće i otvori mu prostor u svetu.

U martu 1945. Saveznici su stigli u Frajburg, a Hajdeger se iselio. Za filozofe i studente svog fakulteta obezbedio je pribežište u Vildenštajnu, spektakularnom zamku koji se s vrha visoke litice nadvija nad Dunavom u blizini Bojrona, nedaleko od Meskirha (a takođe, kako je slučaj hteo, nedaleko od zamka Zigmaringen, gde su Nemci, kao u nekakvom grotesknom odmaralištu u stilu Dekamerona, na okupu držali članove višijevske vlade nakon njihovog bega iz Francuske). Vlasnici zamka Vildenštajn bili su knez i kneginja od Saksen-Majningena; kneginja je bila Hajdegerova ljubavnica. Možda je to razlog zbog kojeg im se nije pridružila Elfrida Hajdeger; ona je ostala u Frajburgu da brine o Hajdegerovoj kući u predgrađu Ceringen. Kad su stigli, Saveznici su kuću rekvirirali, tako da ju je neko vreme delila s jednim izbeglicom iz Šleske i s porodicom jednog francuskog narednika.

Za to vreme, mala grupa univerzitetskih izbeglica – desetak profesora i tridesetak studenata, većinom devojaka – vozila je bicikle kroz Švarcvald, a sâm Hajdeger bi ih kasnije pristizao na biciklu svoga sina. Boravio je kod kneginje i njenog muža u obližnjoj šumarskoj kolibi koju su oni koristili kao svoj dom, dok se ostatak grupe peo u bajkoviti zamak. Tokom maja i juna 1945, čak i po dolasku Francuza u tu oblast, filozofi su pomagali u donošenju sena s okolnih polja, a večeri su provodili zabavljajući jedni druge predavanjima i klavirskim resitalima. Krajem juna, održali su oproštajnu zabavu u šumarskoj kolibi; Hajdeger je održao predavanje o Helderlinu. Kad se okončalo tih nekoliko prijatnih meseci, vesela družina vratila se kući u Frajburg, bez sumnje rumenih obraza i u dobroj fizičkoj formi. Ali Hajdeger je na povratku u Frajburg zatekao kuću punu nepoznatih ljudi, grad pod francuskom upravom i apsolutnu zabranu da predaje na fakultetu. Njegovi neprijatelji prijavili su ga kao mogućeg nacističkog simpatizera.

Hajdeger je to dunavsko proleće 1945. proveo u pisanju nekoliko novih radova, uključujući i filozofski dijalog koji je datirao 8. maja 1945. – na dan kad se Nemačka zvanično predala. Njegov naslov glasi: „Večernji razgovor: u logoru za ratne zarobljenike u Rusiji, između mlađeg i starijeg čoveka“. Ta dva lika su nemački zatvorenici u ruskom logoru za ratne zarobljenike, a na početku dijaloga upravo su se vratili s celodnevnog prisilnog rada u šumi.

Mlađi čovek kaže starijem: „Dok smo jutros marširali do mesta gde radimo, iz šumora ogromne šume iznenada me je preplavilo nešto lekovito.“

Kakva je ta lekovita stvar, pita se on. Stariji čovek kaže da je to možda nešto „neiscrpno“ što potiče iz tog ogromnog prostora. Njihov razgovor se nastavlja, a zvuči u velikoj meri kao da dva Hajdegera razgovaraju jedan s drugim:

Mlađi čovek: Verovatno misliš da nas ono prostrano, što preovlađuje u prostranstvu, privodi nečemu što nas oslobađa.

Stariji čovek: Ne mislim samo na ono prostrano u prostranstvu, već i na to da nas ovo prostranstvo izvodi napolje i upućuje napred.

Mlađi čovek: Prostranost šume izvija se u skrivenu daljinu, ali istovremeno se izvija natrag k nama, ne zaustavljajući se kod nas.“

Nastavljaju razgovor, pokušavajući da definišu tu lekovitu silu i da shvate kako bi mogla da ih oslobodi onoga što stariji čovek opisuje kao „pustošenje koje prekriva našu rodnu zemlju i njene ljude, bespomoćne i zbunjene“.

„Pustošenje“ (Verwüstung) postaje ključna reč u njihovom razgovoru. Pokazuje se da oni ne govore samo o skorašnjim događajima nego o pustošenju koje već stolećima nagriza zemlju i sve pretvara u „pustinju“ – Wüste, a ta reč je etimološki vezana za reč Verwüstung. Najbolje rezultate taj proces ostvario je u izvesnom radničkom raju (očigledno, reč je o Sovjetskom Savezu), kao i u jednoj hladno proračunatoj, tehnološki naprednoj suparničkoj zemlji, gde „sve ostaje predvidljivo, uređeno i popisano, kako bi moglo biti korisno“. To su, razume se, Sjedinjene Države; poput Sartra i drugih Evropljana u to vreme, Hajdeger je ovu zemlju prirodno povezivao s tehnologijom i masovnom proizvodnjom. Na kraju dijaloga, mlađi čovek kaže da uzalud pokušavaju da „prevladaju“ sveopšte pustošenje takvih razmera, te da mogu jedino da čekaju. I tako oni tu ostaju, germanski Vladimir i Estragon, čekajući u svom divljem krajoliku.

Ovo je tipičan hajdegerovski dokument, ispunjen gunđanjem o kapitalizmu, komunizmu i stranim zemljama loših namera – što sigurno upućuje, prema rečima Hansa Jonasa, na „nekakvo gledište blisko ideologiji krvi i tla“. Ipak, tekst sadrži dirljive i prelepe slike. Čitalac ne može da izbegne pomisao na Hajdegerove nestale sinove, izgubljene negde na istoku. Tekst takođe rečito govori o ruševinama Nemačke i o stanju nemačkog uma među tim ruševinama: to je mešavina posttraumatske potresenosti, otupelosti, kivnosti, ogorčenosti i opreznog iščekivanja.

Pošto je nastavio svoj pritvorenički život u Frajburgu tokom leta 1945, jednog novembarskog dana Hajdeger se u tajnosti izvezao da pokupi rukopise koje je bio sakrio van grada, u okolini Meskirha i jezera Konstanc ili Bodenskog jezera. Pomagao mu je mladi Francuz, ljubitelj filozofije Frederik de Tovarnicki, koji je posećivao Hajdegera i sprijateljio se s njim. Nemačkim civilima još uvek nije bilo dozvoljeno da putuju bez odobrenja, pa je Tovarnicki obezbedio vozača i zvanični dokument, za slučaj da ih zaustave. Hajdeger je seo pozadi, noseći prazan ranac. Otišli su usred noći, pod olujnim oblacima i bleskovima munja.

Automobil je prešao tek dvadesetak kilometara kad je jedno prednje svetlo zažmirkalo i ugasilo se. Produžili su iako se put jedva video između crnog drveća, pod jakom kišom. Francuska patrola pojavila se iz tame sa svojom trobojkom; putnici su morali da se zaustave i objasne kuda su krenuli. Vojnik im je pažljivo pregledao dokumenta, upozorio ih da im ne rade ni zadnja svetla i pustio ih da prođu. Oprezno su napredovali. Hajdeger je dvaput zatražio od vozača da zaustavi auto pred nekim usamljenim kućama; oba puta je izašao noseći ranac, ulazio u kuće i vraćao se nasmešen, s rancem punim dokumenata.

Počelo je da žmirka i drugo svetlo. Tovarnicki je pokušao da osvetljava put baterijskom lampom, ali od toga nije bilo velike koristi. Onda je auto skrenuo s puta i udario u nasip. Vozač je pregledao načinjenu štetu i kazao da im je pukla guma. Svi su izašli iz kola dok je vozač pokušavao da namontira rezervni točak, koji nije pripadao istom modelu automobila. Hajdeger je to posmatrao s interesovanjem – jedna od omiljenih novih filozofskih tema bila mu je tehnologija. Nije ponudio da pomogne, ali je nestašno mahnuo prstom i rekao: Technik. Očigledno je uživao. Vozač je nekako uspeo da namesti točak i krenuli su dalje, prema poslednjem odredištu, Bitingenu.

Već je bilo jutro i Hajdeger se tamo smestio u kući nekih prijatelja. Namučeni Tovarnicki u Frajburg se vratio auto-stopom, da obezbedi drugi auto. Kad je stigao, Elfrida ga je dočekala ljutitim pogledom: šta je učinio s njenim mužem? Ipak, na kraju su svi bili saglasni da je lepo pomogao svom prijatelju: Hajdeger se kasnije sećao te usluge sa zahvalnošću i dao je Tovarnickom rukom pisani primerak svog prevoda horske partije iz Sofoklove Antigone, gde se pominje čovekova tajanstvenost. Napisao je: „U znak sećanja na našu ekspediciju na Konstanc.“

Hajdegerovo dobro raspoloženje nije dugo potrajalo, jer je sad morao da pretrpi dugotrajno iščekivanje presude Komiteta za denacifikaciju i Univerziteta. Tek četiri godine kasnije dozvoljeno mu je da se vrati u nastavu pošto su ga u martu 1949. konačno proglasili „saputnikom“ (Mitläufer), a posle toga je od 1950. nastavio da predaje. Pet godina neizvesnosti je teško izdržao, a prve godine je morao da brine i o izgubljenim sinovima. Početkom 1946. doživeo je potpuni psihički slom, i u februaru su ga odveli na oporavak u sanatorijum Haus Baden u Badenvajleru. Izvesno vreme činilo se da je Hajdeger pošao stopama svojih junaka Helderlina i Trakla. Ali uz psihijatrijsko lečenje, a lekari su već bili upoznati s njegovim filozofskim rečnikom i stilom razmišljanja, polako se oporavljao. Pomoglo je kad su u martu stigle vesti da su oba Hajdegerova sina živa i da se nalaze u Rusiji. Moraće još dugo da čeka dok se ne vrate kući. Hermana su pustili 1947, pošto se razboleo, ali Jerg, stariji sin, još uvek je bio tamo 1949. godine.

Hajdeger je napustio sanatorijum u proleće 1946. i oporavljao se u kolibi u Totnaubergu. Novinar Stefan Šimanski, koji se tamo susreo s njim u junu 1946. i u oktobru 1947, opisao je tišinu i izolaciju koji su tu vladali i primetio da ga je Hajdeger dočekao u teškim skijaškim čizmama, mada je bilo leto. Kad ga je drugi put posetio, Hajdeger već šest meseci nije bio sišao u Frajburg. „Živeo je u primitivnim uslovima; imao je mali broj knjiga, a njegova jedina veza sa svetom bio je ris papira za pisanje.“

Još pre rata, Hajdegerov način filozofskog mišljenja se izmenio kad je prestao da piše o odlučnosti, Biću ka smrti i drugim vezujućim ličnim zahtevima upućenim Daseinu, i prešao na pisanje o potrebi za pažnjom i prijemčivošću, za čekanjem i otvaranjem – što su teme utkane u onaj dijalog ratnih zarobljenika. Ta promena, poznata kao Hajdegerov zaokret, Kehre, nije nastupila u vidu naglog preokreta, kao što bi se moglo zaključiti na osnovu same reči, nego u vidu polaganog prilagođavanja, kao kad čovek hoda poljem i postepeno postaje svestan da iza njega povetarac njiše žito, pa se okrene da sluša.

Dok se okretao, Hajdeger je sve više pažnje posvećivao jeziku, Helderlinu i Grcima, kao i ulozi poezije u mišljenju. Takođe je razmišljao o tokovima istorije i o nastanku onoga što je nazivao Machenschaft (mašinisanje) ili Technik (tehnologija): to su moderni načini odnošenja prema Biću, koje je on suprotstavljao starijim tradicijama. Pod mašinisanjem podrazumevao je pomašinjenje svih stvari: stav za koji su karakteristični fabrička automatizacija, iskorišćavanje prirodnog okruženja, moderno upravljanje i rat. Uz takav stav, mi upućujemo drzak izazov zemlji da se odrekne onoga što želimo od nje, umesto da strpljivo stružemo i izmamljujemo to iz nje, poput seljaka na malim parcelama zemlje ili poput zanatlija. Zatrašivanjem prisiljavamo stvari da nam predaju svoja dobra. Najbrutalniji primer predstavlja moderno rudarstvo, gde komad zemlje silom teramo da nam preda svoj ugalj ili naftu. Štaviše, to što uzmemo najčešće ne koristimo odmah, nego ga pretvaramo u neki oblik apstraktne energije koju držimo u rezervi u generatoru ili u skladištu. Četrdesetih i pedesetih godina XX veka takav izazov uputili smo čak i samoj materiji, jer je atomska tehnologija proizvodila energiju čije smo rezerve čuvali u elektranama.

Mogli bismo ukazati na to da seljak koji ore takođe na taj način zemlju izaziva da mu preda žito, pa zatim to žito skladišti. Ali Hajdeger je smatrao da je to sasvim različita aktivnost. U predavanju, odnosno eseju „Pitanje o tehnici“, čije je prve skice napisao krajem četrdesetih godina, on kaže da seljak „seje seme u skladu sa silama rastenja i posmatra kako ono napreduje“. Odnosno, tako su seljaci činili dok s bukom nije došla moderna poljoprivredna mašinerija, donoseći obećanje sve veće produktivnosti. Kad upućujemo moderan izazov te vrste, mi tada prirodnu energiju ne sejemo, ne brinemo o njoj i ne prikupljamo je kao letinu, već je oslobađamo i preobražavamo, pa je skladištimo u nekom drugom obliku pre nego što je distribuiramo. Hajdeger koristi vojne slike: „Sve je uređeno tako da stoji na gotovs, da bude odmah dostupno, zapravo da stoji mirno da bi bilo spremno da primi dalja naređenja.“

To je čudovišno izokretanje – a Hajdeger je smatrao da čovečanstvo zaista jeste postalo čudovišno. Čovek je strašan: na grčkom, deinos (ta reč etimološki je povezana s rečju dinosaur, što znači strašni gušter). Upravo tu reč Sofokle je upotrebio kad je napisao onu horsku partiju o čudnim ili tajanstvenim osobinama koje su prirođene jedino čoveku.

Taj proces predstavlja pretnju čak i osnovnoj strukturi intencionalnosti: načinu na koji se um pruža prema stvarima kao svojim objektima. Kad nešto „stoji spremno da primi naređenja“ ili „stoji u pripravnosti“, kaže Hajdeger, onda gubi sposobnost da bude istinski objekt. Više nije odvojeno od nas i ne može nam se usprotiviti. Dakle, način na koji moderno čovečanstvo zauzima zemlju, izazivajući je, pustošeći je, predstavlja pretnju i samoj fenomenologiji. To bi moglo da odvede do konačne katastrofe. Ako ostanemo sami „usred nedostatka objekata“, onda i sami gubimo sopstvenu strukturu – i nas će progutati takav vid postojanja u kojem samo „stojimo u pripravnosti“. Proždraćemo čak i sami sebe. Kao dokaz te opasnosti Hajdeger navodi izraz „ljudski resursi“.

Prema Hajdegeru, pretnja koju nosi tehnologija prevazilazi praktične strahove posleratnih godina: mašine koje izmiču kontroli, eksplozije atomskih bombi, izlive radijacije, epidemije, hemijsko zagađenje. Umesto toga, u pitanju je ontološka pretnja stvarnosti i samom ljudskom biću. Bojimo se katastrofe, ali možda se katastrofa već događa. Ipak, nada postoji. Hajdeger se okreće svome Helderlinu:

Ali gde je opasnost

Raste i spasonosno.(1)

Ako posvetimo dužnu pažnju tehnologiji, ili upravo onome što tehnologija otkriva o nama i našem Biću, možemo ostvariti uvid u istinu ljudske „pripadnosti“. Iz te tačke možemo pronaći put napred – a pokazuje se, budući da Hajdeger ostaje veran sebi, da to znači put nazad do ishodišta istorije, kako bismo u prošlosti pronašli davno zaboravljen izvor obnove.

Na ovom materijalu nastavio je da radi godinama. Veći deo navedenih misli prikupljen je u celovitoj verziji njegovog eseja „Pitanja o tehnici“, koji je 1953. u vidu predavanja predstavio u Minhenu, a u publici se nalazio i atomski fizičar Verner Hajsenberg – čovek koji se sigurno dobro razumeo u izmamljivanje materijalnih energija.

Istovremeno, Hajdeger je nastavio da prerađuje druge spise započete tridesetih godina, među kojima su neki nudili pozitivniju viziju uloge čovečanstva na zemlji. Jedan od tih spisa bio je „Izvor umetničkog dela“, koji se u redigovanom obliku pojavio u njegovim Putnim znakovima 1950. godine. Tu se oslanja na pojam koji je pozajmio od srednjovekovnog nemačkog mistika Majstera Ekharta: Gelassenheit, što se može prevesti kao otpuštanje ili puštanje.

Puštanje je postalo jedan od najvažnijih pojmova u kasnim Hajdegerovim radovima, a označava neangažovani način posvećivanja stvarima. Zvuči jednostavno. „Šta je lakše“, pita Hajdeger, „nego da pustimo biće da naprosto bude to biće koje jeste?“ Ipak, to uopšte nije lako, jer nije samo reč o tome da se ravnodušno okrenemo na drugu stranu i pustimo da stvari u svetu idu onako kako idu. Moramo se okrenuti prema stvarima, ali na takav način da ih ne „izazivamo“. Umesto toga, treba da dozvolimo svakom biću „da počiva na sebi u svom sopstvenom biću“.

Moderna tehnologija to ne čini, ali neke ljudske aktivnosti uistinu imaju takav karakter, a najistaknutija među njima jeste umetnost. Hajdeger piše o umetnosti kao o obliku poezije, koju smatra vrhovnom ljudskom aktivnošću, ali reč poezija koristi u širokom smislu, koji obuhvata mnogo više od ređanja reči u strofe. Poreklo te reči nalazi u grčkom korenu poiesis – stvaranje ili izrađivanje – i ponovo citira Helderlina, koji kaže da „poetički, čovek boravi na ovoj zemlji“. Poezija je način postojanja.

Pesnici i umetnici „puštaju stvari da budu“, ali takođe puštaju i da stvari izađu i da se pokažu. Oni pomažu da stvari lakše dođu u stanje „neskrivenosti“ (Unverborgenheit), kako glasi Hajdegerova verzija grčkog termina aletheia, koji se obično prevodi rečju „istina“. To je dublja vrsta istine od puke saglasnosti neke tvrdnje sa stvarnošću, kao kad kažemo: „Mačka leži na prostirci“ i pokažemo na prostirku na kojoj se nalazi mačka. Mnogo pre nego što budemo u mogućnosti da to učinimo, i mačka i prostirka moraju „istupiti iz skrivenosti“. Moraju se od-kriti.

Ljudi stvarima omogućuju da se otkriju: to je naš osobeni doprinos. Mi smo „čistina“, Lichtung, neka vrsta otvorenog, svetlog šumskog proplanka na koji bića mogu stidljivo da stupe, kao kad jelen izađe iz šumskog gustiša. Možda bi pak trebalo da zamišljamo da bića stupaju na tu čistinu da bi plesala, poput australijskog čvorka na malo raščišćenog prostora u žbunju. Predstavljalo bi preterano pojednostavljivanje kad bismo izjednačili tu čistinu sa ljudskom svešću, ali u principu to ovde jeste osnovna ideja. Pomažemo stvarima da se ukažu na svetlosti tako što smo ih svesni, a svesni smo ih na poetski način, što znači da im ukazujemo poštovanjem ispunjenu pažnju i dozvoljavamo im da se pokažu onakve kakve jesu, umesto da ih deformišemo kako bi odgovarale našoj volji.

Hajdeger ovde ne koristi reč svest zato što – kao u ranijim delima – pokušava da nas navede na radikalno drugačiji način razmišljanja o nama samima. Ne treba da smatramo da je um nekakva prazna pećina ili sud ispunjen predstavama stvari. Ne treba čak ni da zamišljamo da ispaljuje strele intencionalne svesti o nečemu, kao u ranijoj Brentanovoj fenomenologiji. Umesto toga, Hajdeger nas uvlači u dubine svog Švarcvalda i traži da zamislimo malu, otvorenu zaravan na koju prodire sunčeva svetlost. I dalje smo u šumi, ali imamo relativno otvoreno mesto na kojem druga bića mogu načas da uživaju. Ako to ne uradimo, sve ostaje u gustišu, skriveno čak i samo od sebe. Da promenim metaforu, ne bi bilo prostora da stvari izađu iz svojih školjki.

(1) Stihovi iz pesme „Patmos“, prevod Ivana V. Lalića. Prim. prev.

Oceni 5