Mogu ipak da vičem
Gho 01 S

Photo: www.mentalfloss.com

Maša Kaleko: Beleške

Detinjstvo mi izdaleka huji
Kao udaljeni zvon iz magle.
Tamo su stalno novembar
čežnja, stegnuto grlo i strah.

U podrumu borave duhovi
na tavanu žderač dece
a zidovi gostinske sobe su tapacirani
plišano crvenim NE.

Kroz mraz se čuje
daleki zvuk zvona
tama, šaputanje i bežanje
i disanje plitko da te niko ne čuje.

I uvek sve dalji susedi
drugačiji dijalekti
onaj stari gdesamjaovo strah
neprijateljski krevet u nedođiji
tuđ miris sapuna na jastuku
i toliko mostova spaljenih iza nas
a iz njihovog pepela
uvek iznova
nov i lažni Feniks-zavičaj.

(Mogu ipak da vičem,
Bogu hvala).

Nezapitkujtoliko.
Zatvaraj prozore.
Žaluzine ostaju spuštene.
Ko to zvoni, ne može da bude poštar.
Deca smeju da se vide, ali ne i da se čuju.
Plakanje je opasno po život.

Moje detinjstvo –
daleki zvuk zvona
čežnja za kućom
čarape koje svrbe
i poljupci samo na železničkoj stanici.

I jezero je bilo tu
samo da bismo se leti u njemu utopili
a zimi – noge polomili.
I žbun malina kao poziv na zabranu.

Odrasli su tada izgledali tako veliki
vrata su se otvarala
samo na vrhovima prstiju
napolju je služavka pevala iz sveg grla
u suvom lišću zviždukala je ptica
nebo je bilo sveže oprano i daleko
kao plavo-srebrni kliker od stakla
a napolju je možda bila sloboda
bila je ljubav
možda

*Prevela Jelena Radovanović

Oceni 5