Kragujevac, oktobar 1941: Pomračenje u pet slika (9)
Smrc 01 S

Photo: Wikipedia

Masakr u Šumaricama

Vrata su se ponovo otvorila. Napolju su sada bili samo Nemci, u znatno većem broju nego prošlog puta. Osim narednika, prevodioca i ostalih koji su se i pola sata ranije nalazili ispred barake, sada je tu bilo pedesetak novih vojnika koji su, postrojeni u dva reda, stajali tamo gde je tokom noći i ranog jutra bio parkiran kamion. Među njima je bio i kapetan, koji je nešto objašnjavao naredniku, najpre pokazujući u pravcu Erdoglijskog potoka, a onda i ka Milanovačkom putu. Narednik je pozvao prevodioca i šapnuo mu nešto na uvo.

– Neka istupe oni koji hoće da piju vode – rekao je prevodilac.

Građani su ga zbunjeno posmatrali. Prevodilac je ponovio rečenicu, naglasivši reč „voda“. Građani su ćutali neko vreme, sve dok jedan mladić iz prvih redova nije istupio iz gomile. Za njim je krenulo još nekoliko ljudi, da bi ubrzo, pošto se među svima pronela vest da će im Nemci dati vode, mnogi nagrnuli ka vratima, pa je unutra nastalo komešanje, slično onome od prethodnog dana, kada su Nemci puškama ugurali poslednju grupu. Profesori su, međutim, rekli učenicima da ostanu na svojim mestima, ne zato što nisu verovali da će konačno dobiti vode, već što su želeli da ih zaštite od mogućeg stampeda.

– Mi ćemo posle – rekao im je Gavrilović. – Strpite se nekoliko minuta.

Videvši da se ispred barake gura veliki broj građana, kapetan je izdao naredbu i vojnici su uperili oružje ka njima. Prevodilac je potom rekao:

– Pošto ne mogu svi odjednom, moraćemo da vas podelimo u više grupa. Neka za početak krene sto ljudi.

Nedugo zatim, prva grupa je krenula ka Erdoglijskom potoku, gde se, prema rečima prevodioca, nalazio punkt sa vodom. Pratilo ih je dvadeset vojnika: trojica su išla napred, trojica pozadi, dok su ostali koračali sa strane. Nakon toga vrata su se zatvorila.

U baraci je razgovor ponovo oživeo, za trenutak je izgledalo da se ljudima vraća optimizam, ali su posle desetak minuta ponovo svi ućutali, jer se začula mitraljeska paljba, najpre nekoliko dugih rafala, a onda i nekoliko kratkih.

– Šta je to? Je l’ čujete? – upitao je Konatar paničnim glasom.

Nijedan profesor nije odgovorio. Zatim je odjeknulo nekoliko pucnjeva iz pištolja.

– Možda je neko pokušao da pobegne? – pretpostavio je Radović.

– Ne verujem – kazao je Gardinovački. – Suviše je dugo trajalo.

– Kakve to ima veze? – uzvratio mu je Radović.

– Znate šta, nema svrhe da se i dalje zavaravamo – rekao je Miljković. – Znate da ovo može da znači samo jedno. Sve se uklapa: namamili su nas u ovu baraku, mučili su nas cele noći, oslobodili su one koje su hteli i sada privode kraju ono što su započeli. – Pogled mu je bio unezveren, a oči izbuljene, kao i kod ostalih profesora, samo što je na njegovom licu to izgledalo strašnije, jer je bilo pomešano sa ludačkim gnevom.

– Kako to mislite, Miljkoviću? – upitao je Konatar.

– Je li vam palo na pamet, Zdravko, da su ove nesrećne ljude možda streljali?

– Ma šta to pričate, jeste li poludeli!? – povikao je Radović.

– Pričam ono što svi predosećamo, ali niko ne sme da prizna. Setite se da su zapretili da će streljati sto ljudi za jednog ubijenog Nemca, a pedeset za ranjenog. Setite se da je kod Ljuljaka nedavno ubijeno njih desetak, a ranjeno ko zna koliko. Nemojte mi reći da vam to nijednom nije prošlo kroz glavu.

– Polako, Miljkoviću – smirivao ga je Lazović. – Još je rano za takve zaključke. – Iako je strahovao da se ovaj dan neće dobro završiti, pretpostavka profesora matematike delovala mu je neverovatno. – Možda je neko zaista pokušao da pobegne. – Zatim se okrenuo ka Gardinovačkom:

– Nema veze, Božidare, što je pucnjava dugo trajala, Dragoljub je u pravu. Pa mi smo nadomak Šumarica. Možda se neko dokopao šume, pa Nemci nisu mogli da ga pogode od drveća. Da sačekamo pa...

– Ma sve je to lepo – prekinuo ga je Miljković – ali nije istina. Ja to više, jednostavno, ne želim da slušam.

– Miljkoviću, molim vas da ne širite paniku – prekoreo ga je Gavrilović. – Uostalom, pucnjava, sama po sebi, nije dokaz da je neko streljan.

– Mislite šta hoćete, ja više neću nikoga da čekam – rekao je Miljković i uputio se ka sredini barake, gde su mahom bili radnici Vojno-tehničkog zavoda.

Vrata su se otvorila još jednom. Napolju nije bio prevodilac, nije ni bilo potrebe za prevođenjem, jer vojnici nisu govorili, samo su upali u baraku i počeli da izvlače ljude napolje. Nekoliko mladića se otimalo, povlačeći se ka sredini, ali su ih Nemci brzo savladali i sproveli ka izlazu. Većina nije ni pokušala da se odbrani. Kao da prethodno ništa nisu čuli, kao da su zaboravili da se građani iz prve grupe nisu vratili sa Erdoglijskog potoka, poslušno su se uključili u kolonu i izašli napolje. U toj grupi bili su i Romi, koji su do tada stajali pored ulaza.

Čim su Nemci zatvorili vrata, začula se galama. Ljudi su vikali, psovali, plakali, zapomagali. Prostor ispred vrata ubrzo se ispraznio, svi su se povukli ka zadnjem delu barake. A kada su odjeknuli mitraljeski rafali, na koje su se nadovezali hici iz pištolja, nemir se pretvorio u histeriju.

– Zlotvori! – povikao je Gardinovački. – Izgleda da je Miljković bio u pravu!

– Sve će nas pobiti! – zavapio je Konatar.

– Pa ne mogu to da učine – rekao je Dušan Manić. Do tada je razgovarao sa jednim svojim poznanikom iz suda, ali kada je čuo pucnjavu, prišao je profesorima, verujući da će od njih pre saznati šta se dešava. – Nije bilo nikakvog suđenja! Čak i u ratu moraju da postoje zakoni!

– Ma kakvi crni zakoni! – kazao je Gardinovački. – Vidiš da su to krvoločne životinje. Koliko smo bili naivni!

Skoro svi učenici su plakali. Profesori nisu ni pokušavali da ih uteše, izuzev Gavrilovića, koji je prišao jednom učeniku sedmog razreda – on je, izbezumljen od straha, kroz suze vikao: „Neću da umrem! Neću!“ – ali mu ništa nije rekao, nije znao šta da mu kaže, samo ga je pomilovao po glavi. Među profesorima više nije bilo optimista, niko nije verovao da će se posle svega vratiti kući, čak ni Radović, koji je sada ćutao i gledao u beton.

Nemci su ponovo ušli u baraku. Pokupili su stotinak ljudi iz prvih redova i izvukli ih napolje. U toj grupi bio je i Miljković. Kada su ga ugurali u kolonu, nije se bunio, poslušno je stao iza trojice sveštenika i krenuo ka izlazu, ali čim se obreo ispred barake, nakon što su Nemci zatvorili vrata, pesnicom je udario vojnika sa svoje desne strane i potrčao ka Milanovačkom putu. Udarac je bio tako snažan da je vojnik, premda je bio samo nekoliko centimetara niži od njega i dvadeset kilograma teži, odmah pao na zemlju. Zbunjeni njegovim postupkom, Nemci u početku nisu reagovali – ni oni koji su pratili kolonu, ni oni koji su se nalazili sa strane, čak ni oni na improvizovanoj kapiji, kojima je Miljković dolazio u susret – kao da nisu verovali da bi se iko, sred tolike vojske, posle dvadeset sati mučenja, mogao odlučiti na tako sumanut potez. Neko je potom zapucao, pogodio profesora matematike u leđa i ubio ga na mestu. Jedan vojnik je prišao Miljkovićevom beživotnom telu i ispalio u njega dva hica iz pištolja.

Građani u koloni, koji su ubrzo krenuli ka Erdoglijskom potoku, mogli su da vide, kada su im se oči privikle na dnevnu svetlost, još tri velike grupe, koje su Nemci izveli iz drugih baraka. Jedna je išla ispred njih, druga je pristizala sa donje strane, a treću su sprovodili ka Milanovačkom putu (ova poslednja grupa prošla je put i nastavila da se kreće ka Sušičkom potoku). Među njima je takođe bilo muškaraca svih uzrasta, mada ne toliko dece kao u gornjoj baraci.

Profesori nisu videli Miljkovićev pokušaj bekstva, niti su prema pucnjevima mogli da zaključe šta se desilo s njim, ali su nakon njegovog izlaska iz barake bili prestravljeni, jer je on bio prvi profesor koga su tog dana odveli na streljanje. Pored straha, Lazović je povremeno osećao mešavinu besa i stida, ono gorko osećanje koje se javlja kod pametnog čoveka koga budala, pred više ljudi, tokom neke besmislene rasprave, napravi smešnim.

– Izgleda da je ovo kraj, Milane – rekao mu je Gardinovački začuđujuće mirnim tonom. – No, ako ništa drugo, možemo makar da umremo kao ljudi, da pokažemo zverima da se ne plašimo. A njih će stići kazna kad-tad, to ti ja garantujem.

– Kakva je vajda od toga, Božidare? – kazao mu je rezignirano. – Kako smo mogli da budemo tako glupi?

– Samo mi je žao onih mojih slika – nastavio je profesor crtanja, kao da nije čuo Lazovićeve reči. – Tol’ke godine sam ih skupljao. Da sam ih makar ostavio nekom muzeju. Da sam ih barem dao Olgi, nju ne bi odveli. Ovako će ih verovatno uzeti neka neotesana životinja i prodaće ih za bagatelu.

Nedaleko od njih dvojice Lazović je ugledao Gavrilovića kako piše nešto na parčetu papira. Prišao mu je, ne obazirući se na to što je Gardinovački i dalje pričao o slikama.

– Šta to pišete, direktore? – upitao ga je.

– Pišem oproštajnu poruku za ženu i decu.

– Zar stvarno mislite da će je dobiti?

– Možda i hoće. Staviću je u džep. Kada budu pronašli moj leš, možda će pronaći i poruku.

Ubrzo su, na više mesta u baraci, mnogi ljudi počeli da sastavljaju poruke. Pisali su na komadićima papira, poleđini fotografija iz novčanika, ličnim dokumentima, koje im, kao ni Lazoviću, greškom nisu oduzeli, na radničkim knjižicama, dopisnicama ili, pak, legitimacijama za povlašćenu vožnju. Uglavnom su se opraštali od svojih porodica. Bilo je i onih koji nisu ništa napisali, jer nisu imali s kim da se oproste, ili im je nedostajao materijal za pisanje, ili, jednostavno, nisu želeli da pišu, misleći da njihove poslednje reči neće dopreti do njihovih bližnjih.

Na poleđini svoje legitimacije Lazović je napisao sledeću poruku:

Lenka, poljubi dete umesto mene. Mišo, budi dobar i čuvaj mamu.

Zbogom zauvek!

21. X 1941.

Ni on nije verovao da će poruka stići do njegovih, bilo da je ostavi u baraci ili ponese sa sobom u grobnicu, ali je ipak odlučio da je napiše, znajući da bi ga u suprotnom pekla savest, što je po svaku cenu želeo da izbegne, jer mu se bližila smrt, koja je rastakala logiku i mešala je sa praznoverjem. Kada je završio pisanje, dao je olovku učeniku do sebe, a onda stavio legitimaciju u džep pantalona.

U jednom trenutku Gavrilović je pozvao sve učenike i profesore da se okupe oko njega. Želeo je da im održi oproštajni govor, da ih pripremi za ono što će uskoro doći, ali tek što je izgovorio prvu rečenicu – kazao je: „Draga deco, drage kolege, ovo je, po svoj prilici, naš poslednji dan“ – u baraku su upali nemački vojnici. Pošto su u prvim redovima, sa desne strane, oko deset metara odmaknuti od ulaza, stajali upravo učenici i profesori, Nemci su izdvojili njih stotinak i ubacili ih u kolonu. Ako je neko u početku, kada su odveli prvu kolonu građana, imao nameru da se pobuni, da proba, poput Miljkovića, da se bekstvom spase streljanja, sada o tome nije razmišljao, što zbog iscrpljenosti, koju ni mnogo jači organizmi ne bi mogli da izdrže, što zbog nesvesne, ali jake želje da se mučenje brzo okonča.

Ispred barake Lazović je zaklonio oči rukom, jer mu je smetalo sunce. Za trenutak mu je kroz glavu proletela slika od prethodnog dana, kada su ih vojnici izveli iz škole, kada je, takođe, morao da se brani od sunčeve svetlosti. Činilo mu se kao da je od tada prošlo nedelju dana, a ne dvadesetak sati. Pošto su mu se oči privikle na dnevno svetlo, pogledao je oko sebe i video nekoliko drugih kolona, koje su Nemci vodili iz donjih baraka. Jedna je prošla ispred njih – morali su, štaviše, da zastanu kako bi je propustili – i uputila se ka Milanovačkom putu. Na začelju te kolone, izdvojen od ostalih građana, posrtao je kafedžija Stevan Milojević. Usta, nos i leva polovina lica bili su mu prekriveni skorelom krvlju. Da ga je u tom stanju video samo dan ranije, Lazović bi se zaprepastio, ali sada ga je samo nakratko pogledao – kafedžija je, kao u transu, sve vreme zurio ispred sebe, nije opazio da ga Lazović posmatra – i nije osetio sažaljenje, premda je znao da je to pogrešno, da prema nekadašnjem prijatelju, u čiju kafanu je do rata odlazio barem jednom nedeljno, ne sme biti ravnodušan. Za sve to vreme štektali su mitraljezi, odjekivao je motor automobila ili kamiona, a čuo se i pseći lavež.

Kada je kolona prošla, Nemci su ih poveli ka Erdoglijskom potoku, stotinak metara niže. Dok su silazili niz padinu, Lazović je na više mesta video gomile leševa. Pored svake gomile stajala su trojica vojnika, a ispred njih, na udaljenosti od nekoliko metara, bio je njihov starešina, koji je posmatrao leševe i pokazivao rukom tamo gde se neko još uvek mrdao. Vojnici bi onda prišli tom čoveku i ispalili u njega više hitaca iz pištolja. Lazović je video i vojnike koji su se vraćali sa streljanja. Uglavnom su ćutke išli ka barakama, mada je bilo i onih koji su razgovarali, čak se i smejali. U jednom trenutku Radović je pao na zemlju. Vojnici su povikali, pa su ga učenici brzo podigli na noge, no stari profesor nije mogao normalno da hoda, jer je pri padu povredio koleno, morao je rukom da se oslanja o jednog učenika. I Lazović je tada osetio bol u nogama. Nakon svega što je preživeo, nije više mogao da podnese ni najsitniji napor. Činilo mu se da će mu noge svakoga časa popustiti, da će njegov izmučeni trup tresnuti o zemlju, da neće moći da nastavi čak ni uz pomoć učenikâ, i to ga je uplašilo, jer je znao da bi ga tada verovatno ubili, a on za smrt još uvek nije bio spreman. Nekoliko puta je zamislio taj poslednji trenutak i uvek je računao na barem pola minuta ispred streljačkog voda, u kojima će moći da sabere misli, možda čak i da se pomoli, pre nego što ga kuršumi pošalju na onaj svet. Na takvu smrt bio je spreman, sve drugo ga je plašilo. Stoga je pokušavao da zaboravi na bol, ali to mu, isprva, nije uspevalo; naprotiv, što ga je više ignorisao, što je više pokušavao da ga potisne nasumičnim mislima, bol je bivao sve jači. Tek kada je vojnik ispred njega udario šamar jednom učeniku, jer ga je ovaj povukao za ruku, preklinjući ga da mu poštedi život, Lazović je prestao da misli na bolove u nogama.

Čistina ispred Erdoglijskog potoka bila je prekrivena leševima, pa su im Nemci pokazali da skrenu desno, ka njivama i livadama ispred Šumarica, na kojima još uvek niko nije bio streljan. Ljudi u koloni sada su mogli da vide na stotine vojnika, raspoređenih na više mesta: jedni su stajali iza potoka, kao svojevrstan zid za sve koji bi pokušali da pobegnu, drugi su, sami ili u manjim grupama, sedeli pored uske staze, čisteći oružje ili pušeći i odmarajući se, treći su bili pored leševa i proveravali da li je neko možda preživeo, dok su četvrti ležali na stomaku iza velikih puškomitraljeza, čekajući da im njihovi saborci dovedu novu kolonu građana. Takođe su mogli da vide kolonu koja je išla stotinak metara ispred njih i koja je zastala u podnožju strme livade, ispred Erdoglijskog potoka, gde su ih čekali vojnici sa puškomitraljezima. Nemci su tada zaustavili kolonu profesora i učenika, i pokazali im da sednu na zemlju. Odatle, kao na vrhu gledališta nekog pozorišta na otvorenom, mogli su da posmatraju kako vojnici dole pedantno postrojavaju ljude u četiri reda jednake dužine, tako da leđima budu okrenuti ka mitraljezima.

– Okrenite se ovamo, deco. Nemojte... – rekao je Gavrilović učenicima, pre nego što ga je jedan vojnik šutnuo u lice. Od siline udarca iz nosa mu je šiknula krv.

Odjednom, iz podnožja livade začula se galama na nemačkom jeziku. Učenici, profesori, ali i vojnici iz njihove pratnje okrenuli su se ka povicima i videli da trojica muškaraca trče ka Šumaricama, udaljenim nekoliko stotina metara, gde su, takođe, stajali nemački vojnici (koje ljudi nisu mogli da vide, jer su ovi bili skriveni među hrastovim stablima, na ulazu u šumu). Nisu prešli ni desetak metara, kada je odjeknulo nekoliko mitraljeskih rafala i oni su ubrzo popadali po travi. Jedan oniži čovek iz prvog reda, izbezumljen od dvadesetočasovnog mučenja, ali i prestrašen smrću trojice begunaca, koji je sa mesta gde su sedeli učenici i profesori izgledao kao nekakav patuljak, prišao je najbližem vojniku, koji je imao čin narednika, kleknuo ispred njega i počeo da mu ljubi čizme, moleći ga da mu poštedi život. Narednik se nakratko okrenuo ka svojim podređenima, rekao im je nešto na nemačkom jeziku, na šta su oni počeli da se smeju, a onda je izvadio pištolj iz futrole na opasaču i pucao čoveku u potiljak. Vojnici su počeli još glasnije da se smeju, a pridružilo im se i nekoliko Nemaca koji su pazili na kolonu Prve muške gimnazije.

– Stoka! – procedio je Gardinovački, podsetivši na svoj stari, razuzdani duh. – Eto šta ste vi: najobičnija stoka! – Vojnici ovoga puta nisu reagovali, niko ga nije ni pogledao.

Smeh se brzo utišao. Znajući da nema mnogo vremena, da jedna kolona već čeka na vrhu livade i da će uskoro doći nova, a nakon nje još ko zna koliko drugih, budući da je streljanje, barem što se tiče njegove grupe, bilo tek na početku, narednik je otišao do vojnikâ sa puškomitraljezima i, visoko podigavši desnu ruku, sa pištaljkom između usana, dao im je znak da se pripreme. Ovi su legli iza oružja, nanišanili, zatim se začula narednikova pištaljka, pa nekoliko dugih, dobro sinhronizovanih rafala, koji su pokosili ljude u podnožju. Vojnici koji su doveli i postrojili građane, a koji su do tada, gledano s vrha, stajali sa leve strane, prišli su njihovim telima i pobrinuli se, pucajući iz pištolja, da niko ne ostane živ.

Učenici nisu gledali streljanje, već su uglavnom zurili u svoja kolena ili su pak žmurili, pokušavajući da ne misle ni o čemu. Ipak, ma koliko se trudili, nisu mogli da ne čuju pucnjavu, tako da su, čim je mitraljeska paljba utihnula, skoro svi zaplakali, premda nisu bili bučni, što zbog straha od Nemaca iz svoje pratnje, što zbog iscrpljenosti, usled koje više nisu mogli, bez krajnjeg napora, da ispuste ni jedan jedini glas. Ni profesori se nisu usuđivali da gledaju streljanje, ali su zato, s vremena na vreme, posmatrali učenike, iako su znali da, šta god se desilo, neće moći da im pomognu.

Kada je ispaljen poslednji hitac iz pištolja, vojnici su naredili učenicima i profesorima da krenu, vičući na nemačkom jeziku i pokazujući rukama ka podnožju livade. Svi su ustali, osim Radovića.

– Ne mogu da se pokrenem – govorio je. – Neka mi neko pomogne.

Vojnik koji je šutnuo Gavrilovića nikome nije dozvolio da priđe starom profesoru. Sačekao je da kolona odmakne ka livadi, a onda se okrenuo ka Radoviću – koji je pretpostavio šta mu sleduje, pa ga nije ni pogledao – i pucao mu je u glavu iz mašingevera. Svi su znali šta se dogodilo, ali niko nije smeo da se okrene.

Nemci su ih postrojili u četiri jednaka reda, ispred leševa streljanih ljudi, koje su bili primorani da gledaju, jer su leđima bili okrenuti ka cevima puškomitraljeza. Lazović je stajao u trećem redu, gledano odozgo, između dvojice učenika kojima nije predavao. U redu ispred njega nalazio se Gavrilović, u drugom redu, na suprotnim krajevima, stajali su Manić i Konatar, dok je Gardinovački bio na početku prvog reda, sa leve strane. Učenici su plakali, znatno glasnije nego pre desetak minuta, neki su čak vrištali, naročito deca iz petog razreda, koja su ispuštala nekakve piskave, neljudske glasove, poput prebijenih pasa.

Lazović je samo nakratko pomislio na plač učenika – ne osetivši pri tom ni sažaljenje, ni bes, niti neko slično osećanje – a onda je pogledao na desnu stranu, ka Šumaricama, ne zbog nekog sećanja, neke slike iz najveće kragujevačke šume u kojoj je proveo dobar deo detinjstva, u kojoj se često igrao sa svojim sinom, već instinktivno, naslućujući da ga nešto vuče ka njoj, neki impuls koji ni u normalnim okolnostima ne bi mogao da objasni. Začudio se što ne oseća strah, što više nema potrebu ni da se pomoli. U glavi su mu se mešale neuhvatljive slike i nepovezane misli. U nekoliko navrata uspeo je da pred očima zadrži likove Miloša, Lenke i svojih pokojnih roditelja, iako nije mogao da veže za njih ništa smisleno, da bi se ubrzo ponovo izgubio u tom zaumnom kovitlacu. Nije osećao ni umor, ni glad, ni žeđ, ni bol. Povremeno je imao utisak da se njegov mozak odvaja od tela i priprema za neki drugi život, a da se on, nesposoban da ukroti misli i neosetljiv za telesne nadražaje, nalazi negde između. I zvuci oko njega – plač učenika, smeh nemačkih vojnika, štektanje mitraljeza u daljini, kloparanje motora, šum hrastovih krošnji na slabom vetru, tutnjava koja je dopirala iz Erdoglije – bili su mu čudni, strani, kao da ih čuje prvi put.

A onda se jedan zvuk izdvojio, glas Svetozara Gavrilovića, koji se obraćao učenicima:

– Deco, nemojte da se plašite. Ovo nije kraj. Za nas tek počinje život, onaj pravi, večni život. Izdržite još samo malo.

Neke je to smirilo, drugi su nastavili da plaču. Potom se začuo Gardinovački:

– Direktor je u pravu, nemojte da se plašite. Uskoro ćemo ponovo biti zajedno, na mnogo lepšem mestu od ovog prokletog sveta. A ovi zlikovci će platiti kad-tad.

Prenuvši se iz otupelosti, Lazović je pokušao da razmisli o rečima svojih kolega, ali se tada začula pištaljka nemačkog narednika, za njom i mitraljeski rafali, posle čega je pao na zemlju.

Kada je pucnjava utihnula, pola minuta kasnije, osetio je tup bol u donjem delu leđa, sa leve strane, kao i vrelu krv koja se odatle slivala niz slabinu. Ležao je na stomaku, leve ruke pripijene uz telo, dok mu je desna bila malo odmaknuta, sa šakom u visini glave, kao prilikom pozdrava. Pokušao je da ih pomeri, prvo jednu, pa drugu, ali nije uspeo. Ni noge nije mogao da pokrene. Okrenut licem prema zemlji, ništa nije mogao da vidi, pa se usredsredio na sluh. Ispred njega neki učenici su zapomagali, drugi su krkljali u samrtnom ropcu, ostali su već bili mrtvi. Čuo je i glasove nemačkih vojnika, koji su uglavnom dolazili sa udaljenosti od dvadesetak metara, izuzev jednog koji se približavao. Iako je bio ošamućen od bola i krajnjim naporom se držao u svesnom stanju, bilo mu je jasno šta ga čeka. Nakon nekoliko sekundi začuo je oštar zvuk sa dugim odjekom, nalik na prasak ili lomljavu stakla, a onda je utonuo u mrak.

(KRAJ)

Oceni 5