Matićeve gaće i dildo mati Angeline

1. Sa očima izvan svakog genocida

Izvinjavam se ali odmah moram početi pomalo lično. Dugo se čeka na nove-stare knjige naših najboljih pesnika. Ja sam uvek i malo uznemiren, jer šta će biti sa srpskom poezijom ako se u vekove vekova ne nastavlja njen blistavi tok, čime ćemo se grejati u hladna sumračna zimska jutra? Iščitavam našu malu ali odabranu, poštansko sanduče periodiku, surfujem po književnim sajtovima gde svako može objaviti šta mu dune, ali znam da je kama - kama a kanon - kanon, od Svetog Save do Bore Čorbe, duhovna vertikala i neprijateljska horizontala se određuju samo temeljnim delima, onim koja čuvaju biće srpskog naroda u aktuelnom trenutku, za večnost.

Obično posle više od godinu dana strepnje i drhtanja neko od naših najeminentnijih autora, profilisana ruka i vrhunski um, jer pamtimo njegov početak, koji je kao kometa iznenada zaparao nebo naše književnosti i svi su znali da je zvezda rođena, objavljuje još jednu, sedamnaestu Novu-staru knjigu kod Velikog državnog izdavača-monopoliste, u izboru i pod ribolovačkom palicom erudite za koga je raspisana nagrada i poternica da se otkrije još neki žiri u kojem nije bio, znalca varalica i prazne udice, profesora Žike Kantića.

U pitanju je stroga forma, srpski aleksandrinac sa faulom u jedanaestercu i sa šovenskom cenzurom, preklanim šestim slogom, mada ponegde pesnik koristi i aleksinac i stepojevac, ali ređe

Uprskan znojem malobrojnih obožavateljki nastavlja naš autor sigurnim putem da otkriva prelamanja i belasanja, tamu i ponore našeg udesa i osećanja sveta, svetskoga bola i smora. Sećamo se, njegov juriš na početku bio je nezaustavljiv. Nema velike pa i manje teme kojom se on nije bavio, koju nije obradio, ali sve opet nosi pečat ličnog pregnuća, vizure, vizije i blatobrana.

Nova knjiga čvrsto je koncipirana, mada se na prvi pogled tako ne čini. Pesme se ulančavaju kao bukagije, to je teška epika u lirskoj izvedbi, nadovezuju se jedna na drugu, reklo bi se na jedan spiralan, prijanjajući način, odmotava se tajna sveta pred našim očima (koji se ukazuje kao kasarna, ludnica ili groblje), ali mi nismo toga svesni do samoga kraja, krešenda. Završni udarac maljem u lubanju, gong, priziva i najlepšu pesmu našeg a moguće i svih ili bar većine jezika, Panta i Marija se na tebe ljute Ludoga Laze. Dodao bih samo da možda i mrtva spava ta glava od samog početka ove nevelike ali simbolički kolosalne knjige izuzetne poetske energije.

U knjizi - koju ćemo za ovu priliku nazvati Rodokrvni boj - zanosni poeta otvara problematiku pamćenja i zaborava, podsećamo se ranih pesama našeg barda, čitamo dirljivo prisećanje na detinjstvo provedeno u planinama, takoreći vukojebinama, gde je autor po prvi put čuo i osetio zov frule predaka i anticipirao zvečke dizelaških potomaka, gde je upio u sebe nesvesno nesećanje našeg napaćenog naroda, instalirao patriotski čip s drajvovima iz svih srpskih zemalja, zauvek ostao pogođen kosovskom preambulom i etnički čistom valerijevskom koncepcijom pevanja, kosmogonijom sela i zaselaka, sena i tora, prustovski baršunasto osupnut osetljivošću prema svome rodu, ali i ujni, i u čemu nema ničeg partikularnog nego se ove univerzalne teme euforično i rodoljubivo šire do svemirskih, ocilnih, krstonosnih i kožno-veneričnih meridijana sorabskoga boga Marsa. Imamo posla, dakle, s nekom vrstom Velikog praska, aktiviranja bombe, granatiranja imaginacije i nedužnih civila, bljuvanja, prve groznice, boginja i bradatih bogova sa kamom, sve je naizgled veselo, raspojasano ali i duboko tragično, zavisi s koje strane fronta se gleda.

U pitanju je stroga forma, srpski aleksandrinac sa faulom u jedanaestercu i sa šovenskom cenzurom, preklanim šestim slogom, mada ponegde pesnik koristi i aleksinac i stepojevac, ali ređe. Odmah se vidi i sozercava da se ne radi o autošovinisti, nego o punokrvnom Srbinu bez straha i mane, jednom rečju to je naše gore list, vihor među slamkama, erektilno fikcionalan i svaka mu je k'a u Njegoša, kao lutka s naslovne strane mikrokozma, ekspresivan je kao Munk na sarajevskom prozoru.

2. Strme jame i ponori

Druga slika se ukazuje kao naličje prve, čini se da joj je suprotna, da neće da zna za svoju bliznakinju s onu stranu principa zadovoljstva, ali to je ipak isti novčić, dupe-glava iste veličanstvenosti srpskog postmortem pevanja.

Čaša žuči ište med devedesetih, jer devedesetih se godina prošloga veka prešlo sa sanjarija na praksu, došlo je do oslobođenja, otvorili su se ogromni prostori za delovanje i pevanje, srpska poezija doživljava proaktivnu fazu, mada eksplicitno to ne pokazuje, ali tako i treba, kod vrhunskih pesnika, oni nikada nisu banalno jednosmisleni. Prelazi naše pevanje iz pradavnih počela tamnine (termin kritičarke i profesorke Gojane Danilovljeve Kantović) u transsimbolizam, šinama, cisternama, šleperima, dvosmislenim i dvosmernim švercom na državnom nivou, i jesmo i nismo, i ima nas i nema, i rat i ne-rat, i Jugoslavija i Velika Srbija, i dosada i apokalipsa, neki su od postupaka koje suvereno upotrebljavaju najveći pesnički duhovi s kraja prošlog zlatnog veka našeg naroda, čime transportuju poetsku moć i noć tamo gde treba, u čisto ništa, u zaborav i svoj džep, a o kojima je nadahnuto pisao zvezdočatac profesor Tiho Mir Brahe u knjizi Kreči i senke.

Živom logorskom rešetkom poduprti naši inoverni sugrađani kotrljaju strmim prizorima i postaju sinovi zemlje, kako je pevao Voja Koštunica Mlađi, ili o istom sasvim helderlinski uzvišeno Elpenor Zaječarski Plemeniti. Kese i babe, u istoimenom ciklusu njegove kriptične knjige Ništa ne ostaje, neprijatnom geometrijom, znači opet strmo, valjaju se po postapokaliptičnoj ulici mladosti lirskog ja, juli je mesec 1995. godine, praznina peva, vrućina masovnog opuštanja kao jara udara u zidove lirskog ja, ali ono u hajdegerovskim visinama kabineta i sinekure tubivstvuje, odoleva iskušenju da se spusti u humano i ljudsko; decentrirani subjekt čeka, iščekuje postljudsko, kraj istorije i obilan ručak, po mogućstvu škembiće u saftu. Otuđenost čoveka od bitka, alijenacija patka, stola i pića, nemoć da se zaradi sića, ne-ja i ja koji se preganjaju, igraju žmurke i trule kobile, beskrajna samoća urbanog simulakruma i čistih ruku, oprane savesti i biografije, samo su neki od motiva ove poezije.

3. Moralne gromadice u pokušaju

Kao i kod hegelovske formule (teze, antiteza, sinteza) glavni tok srpske poezije posle pokosovski rustične, aktivne, prelazi u bodrijarovsku, celo selo voli belo, pasivnu poetiku neiskazivog (liotarovskog kraja velikih kičmenih diskusa usled loma istorije koja radi!), i u trećem stupnju sintetički i saborno, pomirena u sebi i po sebi, puj-pike ne važi, ko je jamio jamio je, ne pitaj za prvu knjigu i ne naginji se u orman, ulazi u tranzicijsku, složenu, postzločinačku Delez-Gatari fazu gde rizomskom strukturom dobijamo novu sliku sveta, novi srpski poredak. Neki zli jezici kažu da je sve okrenuto naglavačke i da nema više poezije u Srba, ali to je zbog toga što se ona pruža podzemnim hodnicima polusvesti, buja i grana se, van civilizacije i regiona, a nikada je nije bilo više, svako ko zna slova piše, svuda radionice, festivali, slemeri i slameri, vite jele i hrastovi brzo gore i govore, na sceni koje nema, nego samu sebe sanja, sporost se više ne toleriše, vorholovske petominutne zvezde osvetljavaju sumrak bioskopa Rex! Bebe pišu sonete, nastupa svetski, mesečni, nedeljni i dnevni dan poezije koju će svi pisati! Ostvarilo se proročanstvo divnog Junačka, najvećeg narodnog pesnika! Samo treba imati ideju, koncept, teoriju i pesma se piše! Bez teorije se ne može više! Hodamo po korektnosti kao po jajima, književnost je instrument društvene pravde, rata koji se vodi do poslednje mrtve metafore.

Pišemo kao da niko nikad pisao nije, otkrivamo rupu na saksiji i u glavi i to zovemo svežinom. Niko više ne čita, čemu to, nema se vremena ni strpljenja, vodi se odlučujuća borba! Sve je poezija što se prelomi u stih, samo da je originalno i žestoko! Iz glave cijeloga naroda u glavu pisanja projekta! Umro je autor, ličnost, svi smi isti jadni i evropski gladni! Rezidencije i nacionalne penzije, urbani nomadi! SMS, fejsbuk, tviter poezija, svi su genijalni! Nagrade, natječaji, konkursi, za najkraću, najdeblju, što realniju pesmu o pomirenju i suživotu, ne možete ne dobiti jednom Matićeve gaće ili dildo mati Angeline, i hiljadu drugih! Savremeni trenutak obeležava zalaganje pesnika za društvenu odgovornost, angažman, svest o drugom i drugačijem u 21. veku, žensko i muško pismo, srednji rod, treće lice. Kapilarnim ali sigurnim glasom izvlače autori na videlo laž i prevaru posthumanog doba u kome živimo, bune se protiv eksploatacije, kapitalizma, potrošačke kulture, kiča i rijaliti programa, sisatih manekenki, upozoravaju na belu kugu, atomsku i anatomsku pretnju, apeluju na vođe čovečanstva i na sve nas.

Možda će se nekome učiniti da ovakva tematika i angažman nisu u skladu da prethodne dve faze u nacionalnom stvaranju, nazvanim od oranja do asanacije i trećeg zatrpavanja, ali već pomenuti profesor Kantić-Hladnjača lepo i živopisno objašnjava i razjašnjava nedoumicu. Novo vreme traži nove centre moći, kontekste, preimenovane i označiteljski neprozirne. Što čovek ne zna, služba zna. Ima ko misli za sve. Posle Tita bog te pita. Večno vraćanje istih opozicionara i vlastelina. Draža i Ljotić za unutrašnju upotrebu, o kontraindikacijama i neželjenim efektima posavetujte se s PR menadžerima SANU postprodukcije ili nađite u drugom Memorandumu. Ničija nije gorela do zore. Car Putin, megacar Tramp, pa ko da više, sve u ime kulture! Srpski PEN nije suvi dren!

Zato je izvor imaginacije današnjih umetnika stalno ushićenje višim, većim i širim fondovima, domaćim i stranim, i želja da se bude u trendu, u duhu vremena, globalno, regionalno, lokalno i trpezarijski. Podržimo ih u tome, neka leti hiljadu glava, srpska poezijo, večna ti slava! Književnost koja ima ovakve pesnike ne mora da brine za svoju budućnost, nje nema!