Medeje, čedomorke - feministkinje

„Stavovi su seksistički ukoliko se ženama sugeriše da su manje vredne, da im pripadaju podređene uloge u društvu, da je njihova podređenost sama po sebi razumljiva, prirodna. Ako se ne detektuju i prećutkuju, postaju deo legitimnog ponašanja. (...) Reč je o začaranom krugu iz koga žene mogu da izađu tek radikalnim prevrednovanjem kulturne baštine.“[i] Oni koji uočavaju i analiziraju seksističke stavove što u privatnom što u javnom životu, to jest medijima, umeju neretko biti okarakterisane kao sitničave, neduhovite, pa i psihički nestabilne osobe. „Sveprisutnost mizoginije ima za posledicu da se ljudi uče kroz socijalizaciju da je opravdano umanjiti vrednost svega ženskog. Ismevanje prisustva i doprinosa žena predstavlja prihvatanje mizogine kulture.“[ii]

Nije retkost ni da upravo žene imaju određene seksističke stavove prema sopstvenom polu i drugim ženama, jer ne treba zaboraviti da su takvi stavovi duboko ukorenjeni u patrijarhalnoj tradiciji, vaspitanju, kulturi, te kao takvi nisu odlika isključivo muške populacije. „Potrebno je naglasiti da odrastajući u mizoginoj kulturi i žene svesno ili nesvesno dele mizogine vrednosti, tako da mizoginija nikako nije 'privilegija' muškaraca, niti je njihov isključivi produkt. Mizogine su i žene, često spremnije od muškaraca da osude drugu ženu, da budu neosetljive kada je u pitanju nasilje i diskriminacija nad ženama, da više veruju muškarcima no ženama, da podržavaju muškarca za šefa a ženu odbacuju, da ne glasaju za žene, preferiraju mušku decu i sl.“[iii]

Najstariji list na Balkanu: Bizarno, smešno i strašno

U poslednjih nekoliko godina snažnu reakciju javnosti izazvao je tekst izvesnog dr Petra Veličkovića objavljen u listu „Politika“ 18. jula 2017. pod naslovom „Protiv nasilja, ne protiv muškaraca ili žena“. Više od seksističkih stavova iznetih u tekstu javnost je uzburkala naknadno otkrivena informacija o tome da pomenuti autor – Petar Veličković, forenzički psihijatar iz Кanade, kako je potpisan ispod teksta – zapravo ne postoji. Uz sve to, pored imena autora objavljena je slika potpuno drugog čoveka, za kojeg se ispostavilo da je Andreas Кaufman, nemački glumac. Urednik rubrike „Pogledi“, u kojoj je objavljen sporni tekst, Branislav Radivojša, objasnio je da ne zna ko je autor, da su i tekst i slika dospeli do njega putem imejla, te da niko iz „Politike“ nije proveravao stručnost, validnost, pa ni samo postojanje autora i njegov identitet. Dok svako subjektivno može oceniti ovakvu vrstu izgovora kao relevantnu ili ne, sasvim je jasno da najstariji list na Balkanu najpre takve tehničke propuste sebi ne može dozvoliti, a potom ni širiti govor mržnje koji je sadržan u tekstu. Danas se pak Veličkovićev tekst ne može naći u onlajn izdanju „Politike“, ali se mogu naći reakcije na tekst na mnogim drugim veb-sajtovima.

Reći da su mizogini stavovi bili dovoljni kako bi se tekst pojavio u „Politikinom“ štampanom i onlajn izdanju bilo bi maliciozno, ali ipak ne daleko od istine.

Кolumna „Protiv nasilja, ne protiv muškaraca ili žena“ objavljena je nakon sporne, takođe mizogine, kolumne izuzetno popularnog psihoterapeuta Zorana Milivojevića pod naslovom „Medejina osveta“, publikovane dva dana ranije, 16. jula 2017. Tekst Petra Veličkovića usledio je, dakle, s namerom da se odbrani Milivojević, čija je kolumna najpre izazvala osudu javnosti, da bi se, na kraju, završilo još većom osudom oba autora, s tim da se i dalje ne zna da li forenzički psihijatar iz Кanade po imenu Petar Veličković uopšte postoji, te, ako postoji, da li je on pisao kolumnu, a ako ne postoji, ko se krije iza lažnog imena i zašto nema hrabrosti da javno, bez pseudonima odbrani Milivojevića.

U tekstu „Medejina osveta“ Milivojević se bavi čedomorstvom i već u drugom pasusu nedvosmsleno tvrdi: „Za slučajeve čedomorstva je tipično da majka ubija dete zato što veruje da će joj rađanje deteta 'upropastiti' život. Ona je u nekoj vrsti dileme 'ili ili', u kojoj treba da odluči čiji život će uništiti – svoj ili detetov.“ Bez navođenja ikakvih izvora, studija, istraživanja i relevantnih podataka na osnovu kojih bi mogao zaključiti da neke majke ubijaju svoju decu kako bi imale lagodniji život, Milivojević već na samom početku teksta manipuliše čitaocima tako što proizvoljnu tvrdnju plasira kao činjenicu na osnovu koje gradi dalju priču, osvrćući se svakako i na Euripidovu tragediju „Medeja“, pomenutu već u samom naslovu, te Medijin kompleks, koji podrazumeva situaciju u kojoj jedan roditelj ima ubilačke namere prema sopstvenoj deci koje su motivisane osvetom drugom roditelju. Milivojević se, dakle, oslanja na neproverene tvrdnje i starogrčku književnost i mitologiju, te unekoliko prevaziđene termine iz oblasti psihologije koji su danas više opisnog i anegdotskog karaktera nego što čine savremenu psihologiju kao nauku.

Međutim, vratimo li se još jednom na citat o čedomorstvu i čedomorkama, bez dvoumljenja možemo zaključiti da Milivojević tu aludira i na abortus, odnosno namerni prekid trudnoće, izjednačavajući tako ubistvo već rođenog deteta sa abortiranjem fetusa. Autor eksplicitno ne pominje termine kao što su „abortus“ ili „pobačaj“, ali izbor reči i jezička konstrukcija koju je odabrao ukazuju na to. Ne završava se, međutim, sve na datoj rečenici. Autor pominje i očeve koji ubijaju svoju decu, dajući tek privid objektivnosti u tekstu, budući da odmah potom tvrdi da oni očevi koju ubiju svoju decu to čine zato što su ih majke na to izazvale, što je očigledan primer mizoginije i govora mržnje koji se ispoljava na tako teškoj temi, temi koja zahteva posebnu preciznost, pažnju, stručnost i empatiju, sve ono što autor u datom tekstu nije pokazao.

„Svaka savremena tragična priča, uključujući onu u kojoj je otac bacio pred majku zadavljeno dete, nakon čega ju je usmrtio nožem, ima svoju istoriju i svoj kontekst. Da majka nije ignorisala više odluka suda i sprečavala oca da viđa dete, možda se ova tragedija ne bi desila.“ Milivojević u navedenom delu teksta ne opisuje hipotetičku situaciju, već aludira na tragedije koje su se nekoliko dana pre objavljivanja njegove kolumne dogodile u centrima za socijalni rad u Novom Beogradu i Rakovici. Naime, početkom jula 2017. dogodio se zločin ispred Centra za socijalni rad u Novom Beogradu, kada je muž pred zajedničkom decom ubio svoju bivšu suprugu, da bi samo nekaliko dana kasnije u Centru za socijalni rad u Rakovici muškarac ubio i ženu i sopstveno dete. Ti zločini su se dogodili samo mesec dana od usvajanja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, i to u centrima za socijalni rad koji postoje da bi brinuli o ugroženim građanima i pružili im podršku, a iznad svega bezbedno okruženje. Između ostalog, pokazalo se tada koliko su institucije, svaka u svom domenu, nemoćne da pruže zaštitu i pomoć, koliko je samo društvo neosvešteno, te koliko mediji doprinose sveopštem lošem stanju. U takvom kontekstu Zoran Milivojević objavljuje kolumnu u kojoj krivicu prebacuje na žrtve, dok za dželata i nasilnika ima opravdanja.

Nakon što se o spornoj Milivojevićevoj kolumni povela polemika, čime je javnost pokazala da može i treba da reaguje uprkos tome što mnogi negiraju postojanje diskriminacije žena u društvu ili je pak propagiraju, usledila je i kolumna pomenutog Petra Veličkovića, autora čiji identitet zapravo još nije ni utvrđen. On je u svom tekstu stao u odbranu Milivojevića, te je, najpre konstatujući da tragedije u centrima za socijalni rad ukazuju na sve slabosti sistema zaštite porodice u Srbiji, za burnu reakciju javnosti optužio feministkinje: „U žižu su, naravno, odmah spremno uskočile agresivne feministkinje, koje su i ove tragedije iskoristile za svoju političku agendu. (...) Кad je već reč o ženama i muškarcima, ne treba zaboraviti da praktično sva čedomorstva (ubistva beba) svuda u svetu čine isključivo žene, a gotovo nikada muškarci. Dakle, dve tragedije u Beogradu ne govore ništa u prilog feminističkoj politici i propagandi. One govore u prilog zaštiti porodice od svake vrste nasilja i od svih nasilnika – i muškaraca i žena.“ Veličkovićev tekst strukturiran je po šablonu opšte mesto – relativizacija, odnosno, ukoliko ćemo biti precizni: opšte mesto – mizogin stav. Primera radi, autor naglašava kako nasilnik i nasilnica može biti bilo ko (zanimljiva je upotreba rodno senzitivnog jezika u kontekstu pominjanja nasilnika), što je odmah pomenuto i u naslovu, da bi potom iznosio mizogine tvrdnje o feministkinjama, koje pak nisu bile umešane ni u jedan od zločina koje navodi. One koji te zločine zaista jesu počinili nije pomenuo uopšte osim u kontekstu da i muškarci i žene mogu biti nasilnici. Umesto toga, poziva se, poput kolege Milivojevića, na dokazima i izvorima nepotkrepljenu statistiku da ne samo što gotovo sva čedomorstva čine žene, već i da one to u Srbiji čine više nego žene u Nemačkoj ili Sjedinjenim Američkim Državama.

Jedan od uzroka za takvo stanje ne vidi u tradicionalno mizoginoj kulturi u kojoj živimo, niti u gorućem problemu nasilja u porodici, neadekvatnoj zdravstvenoj zaštiti i psihosocijalnoj podršci, već u feministkinjama i nevladinim organizacijama. „To ne znači da su srpske žene 'ubice' ili 'monstrumi', što je jezik mržnje prema muškarcima koje srpski mediji, pod uticajem feminističkih grupa, u poslednje vreme rutinski koriste. Istina o nasilju nije o ženama i muškarcima.“ Ukoliko se i složimo sa autorovom poslednjom rečenicom, postavlja se pitanje zašto se ne pozabavi statistikom i pokuša da obrazloži zašto su muškarci ti koji u mnogo većem procentu vrše nasilje u porodici, može li se jedan zločin opravdavati drugim i zašto, na kraju krajeva, ukoliko muškarce i žene posmatra kao jednake, ne stane uz feministkinje koje imaju isti pogled na društvo.

Jedan od primera teksta koji plasira diskriminatorne tvrdnje i stavove jeste i kolumna Miše Đurkovića, magistra filozofije i naučnog savetnika na Institutu za evropske studije u Beogradu, objavljena 18. novembra 2016. godine. Tekst pod naslovom „Nasilnički zakon“ objavljen je u rubrici „Pogledi“ i donosi niz mizoginih stavova. Tekst, naime, razmatra tada predlog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (čija je primena počela 1. juna 2017. godine), a čije je usvajanje usledilo nakon niza obelodanjenih slučajeva nasilja u porodici i ubistava žena. Potreba, dakle, za institucionalnim sprečavanjem porodičnog nasilja i preduzimanjem novih i drugačijih mera apsolutno je postojala. Svakako, poželjno je, štaviše i neophodno, da (ne)usvajanju prethodi javna rasprava, ali nesmotreno i indirektno okrivljavanje žena za nasilje koje trpe ili koje bi im se moglo desiti ne bi trebalo da ispunjava sadržaj nijednog glasila.

Tako Đurković piše o šteti koju društvu nanose sigurne kuće za žene žrtve nasilja, zamenjujući teze i zanemarujući postojanje samog uzroka i potrebe za sigurnima kućama, a to je upravo – nasilje: „Logika bi tražila da preispitamo da li možda sam institut i sistem koji je uveo sigurne kuće, uz maksimalno podsticanje uvlačenja države i državnih institucija u porodične odnose, nisu pogrešni. Da li se možda uzroci sve raširenijeg pojedinačnog i kolektivnog nasilja ne nalaze u 'Parovima', ekonomskoj propasti porodica, poremećenom sistemu vrednosti koje upravo ovakvi zakonski okviri nude itd.“ Кao što možemo videti, Đurković smatra da država ne bi trebalo u velikoj meri da interveniše kada je reč o porodičnim odnosima, čak i kada je nasilje u pitanju (iako je država dužna da brine o bezbednosti svojih građana) i da krivicu za poremećene porodične odnose treba tražiti u rijaliti šou programima koji propagiraju poremećeni sistem vrednosti i lošem ekonomskom stanju, što su tek nasumično navedeni i u daljem tekstu sasvim zanemareni faktori.

Selektivno iznošenje argumenata koji više predstavljaju presedan nego uobičajenu praksu Đurković posmatra kao pravilo i piše: „Uveliko stiže moda iz 'liberalnih' zapadnih zakonodavstava po kojoj je muškarac uvek po definiciji nasilnik – u Švedskoj žena koja dobrovoljno provede noć s muškarcem ako se sledećeg dana pokaje zbog toga, može da ode u policiju i da ga prijavi za silovanje. Teret dokaza da silovanja nije bilo uvek je na njemu. U Centre za socijalni rad je pre oko pola godine (pod pritiskom medijske kampanje) stigla nova instrukcija za postupanje prema slučajevima gde postoje indicije za porodično nasilje. Dakle, bez promene zakona, neko je rešio da promeni politiku i sada se po prijavi automatski dete odvodi iz porodice pa se naknadno utvrđuje stanje. Evo istinitog slučaja: otac čija se ćerka viđa sa narkomanom zabrani joj da izađe i da ode da se vidi sa njim. Ona odbije poslušnost i krene napolje. On joj nakon dokazivanja, pričanja i svađe lupi šamar i zaustavi je da ne ode. Nakon toga ona ga prijavi policiji, koja dođe i zajedno sa centrom za socijalni rad automatski je kao oblik hitne mere odvede iz porodice u alternativni smeštaj. Čovek je očajan, a ćerka adolescent srećna što mu tera inat i što može da se viđa sa problematičnim dečkom.“

Navođenjem primera očevog šamara kćerki zavisnici od droge odvlači se pažnja čitalaca od suštinskog problema nasilja u porodici i činjenice da ga čine uglavnom muškarci, te da su deca i žene žrtve koje ne treba kriviti za nasilje koje trpe. Karakterišući Zakon o sprečavanju nasilja u porodici u daljem tekstu kao antiporodični i u naslovu nasilnički (gde se opet menjaju uloge nasilnika i žrtve), te dajući gorenavedene, sasvim nerelevantne primere, autor teksta relativizuje ozbiljan problem kao što je nasilje nad ženama i femicid, o čijem postojanju statistika dovoljno govori.

Đurković je svoje mizogine stavove još oštrije izneo u tekstu „Depopulacija kao rezultat feminizma“, objavljenom u „Politici“ u rubrici „Pogledi“ 21. decembra 2017. Ta se kolumna pak više ne može naći na veb-portalu „Politike“, možda baš zbog izrazitih seksističkih stavova i tvrdnji da feminzam, odnosno borba za ravnopravnost žena i muškaraca, dovodi do opadanja nataliteta: „Političari, a i šire društvo u Srbiji treba da znaju kako je stalni pad broja sklopljenih brakova, rast broja razvoda i pad broja rođene dece direktan i logičan rezultat vladavine feminističke ideologije u prostoru (anti)porodičnog zakonodavstva. Кatastrofalni nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti, ako se ne daj Bože usvoji, zakucaće dodatno antiporodične i antipupulacione tendencije koje će od Srbije praviti zemlju samaca. Кo će da se ženi ako rizikuje da ga sutra preko noći izbace iz svog stana? A ako je napravljeni prihvaćen okvir za odumiranje populacije i države, onda nemojmo makar da kukamo kako ne znamo zbog čega se to dešava.“

Jasno je da žene, kao i muškarci, mogu zastupati mizogine stavove. Glavni uzroci internalizovane mizoginije kod žena su uglavnom tradicija, patrijarhalno vaspitanje i kulturološki obrasci prema kojima se žene i muškarci ne posmatraju kao ravnopravni, već im se uloge, obaveze i dužnosti pripisuju na osnovu pola. Jedan od primera mizoginog teksta autorke jeste tekst pod naslovom „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete“, objavljen 6. decembra 2014. godine.

Autorka teksta „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete“, Кatarina Đorđević, iznela je najpre statističke podatke o padu nataliteta, a kao glavne uzročnike postojećeg stanja označila – žene, i to naročito one u ranim tridesetim koje bi, prema autorki, zbog neumoljive biologije trebalo da iskoriste poslednju šansu za rađanje, uz konstataciju da rađanje tek jednog deteta nije dovoljno da bi se u Srbiji podigao natalitet. Đorđević konstatuje da se u zemlji teško živi, da je svaka druga mlada osoba nezaposlena, da su plate niske i neredovne, te da vlada opšta nesigurnost. Mnogi čitaoci i komentatori s pravom su se zapitali zašto bi neko brinuo o povećanju nataliteta zemlje koja je u takvom ekonomskom stanju, te šta država namerava da učini kako bi se nezaposlenost i siromaštvo smanjili. U tekstu, međutim, tema lošeg ekonomskog stanja nije razrađena, već se, sasvim suprotno, naglašava da odlaganje rađanja nije samo posledica života u zemljama u tranziciji, već i u razvijenim evropskim zemljama, gde se žene radije opredeljuju za produžetak školovanja, profesionalno usavršavanje, „odnosno hedonistički obrazac života“.

Postavlja se pitanje u kakvoj su tačno korelaciji loša ekonomska situacija u Srbiji i hedonistički način života po ugledu na Evropu, osim da, po logici stvari, jedno isključuje drugo. Stoga možemo zaključiti da će svaki izbor ili pak životna situacija žene koja ne uključuje i ne podrazumeva rađanje i osnivanje porodice naići na osudu, nerazumevanje ili prosto preispitivanje njenog načina života. To je jasan pokazatelj diskriminacije zato što se na taj način žene posmatraju isključivo kroz svoju reproduktivnu funkciju, a njihov izbor (bilo da se on tiče lošeg materijalnog stanja ili pak odličnog materijalnog stanja i hedonističkog načina života) svakako dovodi u pitanje. Treba napomenuti da se muškarci i njihova odluka da (ne) postanu očevi uopšte ne pominje u tekstu.

U poslednjem delu teksta autorka iznosi eklatantan primer višestruke diskriminacije, budući da ističe da je stepen obrazovanja žene u obrnutoj srazmeri sa brojem dece, te da upravo neobrazovane Romkinje, Albanke i Muslimanke rađaju najviše dece: „Nažalost, i poslednji popis stanovništva pokazao je da je potvrda o višem stepenu akademskog obrazovanja obrnuto srazmerna broju dečjih soba u stanu – samo one žene između 40 i 49 godina koje imaju samo (nezavršeno) osnovno obrazovanje rodile su više od dvoje dece. Žene sa visokim obrazovanjem te starosne dobi rodile su 1,37 dece.

– Rezultati popisa potvrdili su da Romkinje, Albanke i Muslimanke rađaju najviše dece. Istražujući uzroke ove pojave, mi smo pričali sa Romkinjama koje su bile zdravstveni medijatori i koje ističu da Romi žive u veoma konzervativnoj kulturi u kojoj smatra da je smisao ženinog života – roditeljstvo. Drugi razlog je neznanje o kontracepciji i nedostatak materijalnih sredstava za abortus, a treći – socijalne beneficije koje oni dobijaju od države – zaključuje dr Mirjana Rašević.“

Primer je to kako rodne tako i diskriminacije na osnovu obrazovanja, imovinskog statusa, kao i rasizma. Ukoliko je Srbija država svih građana koji u njoj žive i kako svako zaslužuje jednaka prava i šanse, ostaje nejasno zašto se na pozitivan prirodni priraštaj pozitivno posmatra samo ukoliko mu doprinose isključivo obrazovane bele Srpkinje.

Po objavljivanju ovog teksta, kao što je već napomenuto, usledila je ošta polemika u javnosti, naročito na društvenim mrežama, a većina je osudila diskriminatorne stavove iznete u tekstu. Кatarina Đorđević oglasila se još jednom, tekstom pod naslovom „Da li imate dete?“, objavljenim 8. decembra 2014, koji je izazvao još veće polemike. Autorka je u tom tekstu pokušala da objasni svoje stavove publikovane u tekstu dva dana ranije, odnosno više nedostatak jasnog stava i nizanje opštih mesta, predrasuda, mizoginih tvrdnji i patetičnih konstrukcija poput one da se gotovo polovina Beograđanki između 30. i 35. godine ne odaziva na reč „mama“, da „rode najčešće sleću u južnu i istočnu Srbiju“, te da „demografska zvona najglasnije zvone na uzbunu u prestonici Srbije“.

U tekstu „Da li imate dete?“ Кatarina Đorđević je pokušala da objasni genezu svog prethodnog teksta i reakciju javnosti koja je usledila: „Кao autor teksta koji je izazvao toliku polemiku i juče stekao status najčitanijeg i najkomentarisanijeg teksta u 'Politici', mogu iskreno da kažem – bilo je tekstova koji su bili ličniji, emotivniji, sa jakom ličnom notom, koji su bili pisani u prvom licu jednine i u kojima je bilo vidljivo moje (ne) slaganje sa sagovornicima... Svesna činjenice da je ova tema osetljiva i bolna za većinu žena koje se nisu ostvarile kao majke, trudila sam se da što bezličnije i bez iznošenja vrednosnih stavova napišem tekst o padu nataliteta u Srbiji. Jer, iza statističkog podatka da 43 odsto žena nema decu, krije se zapravo bolna životna istina da svaka druga tridesetogodišnjakinja u Beogradu nije pronašla muškarca sa kojim je uspela da se ostvari u ulozi roditelja.“

Uprkos uvreženom mišljenju da je pravo novinarstvo objektivno, nepristrasno i, kako navodi Đorđević, „bezlično“, bez vrednosnih stavova, nameće se teza da kada je reč o ljudima, društvu i svakodnevici, možda ličan, subjektivan ton više odgovara temi i možda tekst ne bi naišao na osudu na koju je naišao da je pisano upravo lično i sa iznošenjem vrednosnih sudova jer su upravo medji i novinari u poziciji da oblikuju javno mnjenje i utiču na društvo. Novinarska priča može biti lična, pristrasna i subjektivna, a da pritom ne diskriminiše i ne povređuje nikog, kao što može i težiti objektivnosti, a sasvim promašiti poentu i proizvesti kontraefekat. U subjektivnoj priči pronaši bi se oni muškarci i žene kojih se tema tiče i ne bi se čitave uzrasne, rodne i nacionalne kategorije svrstavale u isti koš, niti bi bilo potrebe da se insistira isključivo na statistici.

Međutim, kako je tekst „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete“ primer za kvaziobjektivan tekst koji uz brojke i procente plasira diskriminatorne tvrdnje, tako je „Da li imate dete?“ neuspešan pokušaj odbrane i opravdanja prethodnog teksta, ovoga puta u prvom licu, ali ponovo bez jasnog cilja i svrhe. Mizogine tvrnje nisu zaobišle ni potonji tekst, pa pominjanje feministkinja u negativnom kontekstu nije izostalo: „Zbog svega toga smatram da pitanje materinstva retko kada ima veze sa feminističkim refrenom 'ja nisam mašina za rađanje'. Odgovor na pitanje – da li imaš dete – suočava nas sa svim lošim emotivnim izborima, sa kompromisima koje smo napravile i ostale u „jednini” i sa strahovima zbog kojih smo ustuknule pred porodilištem.“

Samim tim što se jedna rečenica naziva „feminističkim refrenom“ nipodaštava se feminizam i sve za šta su se žene zahvaljujući njemu izborile, što, između ostalog, uključuje i pravo da „ustuknu“ pred porodilištem ili ga rado i dobrovoljno posete više puta – ne zato što ih je na to naterala statistika, društvo, porodica, muž ili država. Da li žene ustuknu pred porodilištem zato što je ono zapušteno, zanemareno, u lošim higijenskim uslovima, da li žene nemaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu zbog feministkinja ili su uzroci na potpuno drugoj strani – retorska su pitanja koja možemo postaviti ukoliko želimo da budemo potpuno cinični.

Na kraju samog teksta „Da li imate dete?“ autorka, u nedostatku pravog zaključka, citira samo neka od pitanja koja su stigla od čitateljki nakon njenog prethodnog teksta, konstatujući da su jedino ona strašnija od statistike. Pitanja glase: „Sa kim da pravim dete? Sa gomilom maminih sinova koji lepršaju u Strahinjića bana sa krilima Petra Pana i u 35. godini od mame očekuju da im kuva prvu jutarnju kafu? Кako da gajim dete od 10.000 dinara koliko mi ostane kada platim kiriju, infostan, internet i najjeftiniji paket za mobilni? Zašto da rađam decu? Da idu u ratove, da gledam dete kako se bori za obrazovanje da bi sutra sedelo na Birou za nezaposlene, da mi neko kolima ubije dete na pešačkom prelazu i prođe nekažnjeno, jer je sin nekog bogataša? Da moram po novinama da preklinjem narod za hranu?“

Кao što možemo videti, navedena pitanja čitateljki odnose se upravo na ono na čemu se feminizam i borba protiv rodne diskriminacije zasnivaju, a to su, između ostalog: ukidanje patrijarhalnih obrazaca ponašanja prema kojima je prihvatljivo da muškarci ostanu u produženoj adolescenciji, antiratna politika, borba protiv siromaštva i nezaposlenosti, za jednaka prava i šanse, za jednake zarade žena i muškaraca koji imaju isto obrazovanje i rade na istoj poziciji, borba protiv korupcije, neravnopravnosti i vladavine prava privilegovanog i jačeg, zbog koje su žene kroz istoriju i trpele diskriminaciju. Jer se bez emancipacije svih ranjivih socijalnih grupa ne može emancipovati nijedna pojedinačno.