Novi album Taylor Swift: „folklore“
Folklore

Photo: Beth Garrabrant

Melanholični soundtrack 2020. godine

Novi album Taylor Swift pojavio se nepunih godinu dana nakon njenog poslednjeg studijskog izdanja „Lover“, zanimljivog i sladunjavog pop iskustva. Bio je to poslednji u nizu od tri „čisto“ pop albuma, kojima je htela da se odmakne od svog country nasleđa.

Album „folklore“ vraća „staru Taylor“ na scenu. Ipak, samo donekle. Poređenja radi, nove pesme najviše podsećaju na „All Too Well“ ili „Sad, Beautiful, Tragic“ sa albuma „Red“ iz 2012, te „Safe and Sound“ (soundtrack za „The Hunger Games“), ali na kraju „folklore“ ostaje priča za sebe. Estetski, muzički, poetski, i doslovno. Jasno je da svaki album, koliko god bio nekonceptualan, priča svoju priču, no Taylor je poznata po tome da je sve što kaže ili uradi duboko promišljeno, osmišljeno i  u vezi s nečim što je već radila. Motivi njenih pesama putuju iz albuma u album, isprepletani, što važi i za mnoge spotove, pa je metatekstualnost nešto na šta su njeni fanovi već navikli. Zajedno sa novinarima na zadatku, poput najpažljivijih detektiva, spremno odgonetaju sve tajne i znake.

Taylor je bila jedna od prvih koja je sa fanovima razvila odnos kakav se danas manje-više zahteva. Iako je na početku karijere delovalo čudno to što ih poziva u kuću na tajne male koncerte, samo njima otkriva izvesne izvore inspiracije, prati na društvenim mrežama, ona je na vreme otkrila kakvu moć ima stabilna fan baza, naročito onda kada ostatak sveta peva drukčiju pesmu. Sa fanovima poput njenih, sve i da je svekolika javnost izopšti, Swift bi bez po muke imala jedan od najslušanijih albuma.

U jeku pandemije došao je „folklore“, objavljen u celosti samo nekoliko sati nakon iznenadne najave na društvenim mrežama, bez tipičnog izbacivanja singlova mesecima unapred. Po sopstvenom priznanju, Taylor bi čekala „savršeno vreme“ za objavu, ali u nesigurnim vremenima jedina je opcija, kako kaže, raditi ono što voliš i to predstaviti svetu, bez mnogo kalkulacija. I svet je odgovorio spremnije nego ikad – hvalospevima i čestitkama koje ne dolaze samo od fanova, već i od kritike i konkurencije.

Da nije pandemije, Taylor bi na turneji uveliko promovisala prethodni album, i to na jedinstvenom „Lover“ festivalu. Pitanje je kakva bi ploča ugledala svetlost dana iduće godine. Sa „folkloreom“ se, planirano ili ne, vratila sebi, iako ne country korenima u bukvalnom smislu, već sebi kao autentičnoj kantautorki. Indie-folk zvuk najviše odgovara kako njenom glasu, koji je dostigao punu zrelost, pravu boju i izražajnost, tako i njenom senzibilitetu. „Folklore“ zvuči iskreno, neposredno, sanjalački, neopterećeno i ujednačeno. Pažljivo izbalansiran broj pesama različitog tempa i atmosfere ustupio je mesto baladama i pesmama umerenog tempa povezanih literarnim i muzičkim motivima, a iznad svega posebnom osećajnošću karakterističnom i za vizuelnu estetiku albuma.

Idealan za kišna popodneva, dane provedene van grada, uz topli napitak po izboru, u omiljenom džemperu (jedna od pesama se i zove „cardigan“), „folklore“ je soundtrack kasnog, miholjskog leta (tu je i „august“) i jeseni, stvorene za reminiscencije, pisanje i mentalnu „šta ako“ gimnastiku. To su teme koje opsedaju Taylor, ulančane s estetikom koju na društvenim mrežama, kako saznajemo, zovu cottagecore. Ako se tako zove ono što osećamo i vidimo dok slušamo „folklore“, neka tako bude. Cottagecore it is.

Kad smo kod opsesija koje su drugo ime naše kantautorke, na ovom albumu ih gotovo uopšte nema. Izostale su sve stihovne ograde i odbrane, kontranapadi, opravdavanja i objašnjavanja. Taylor je prigrlila sebe, svoje i, konačno, tuđe priče, bez potrebe da bude cool i uklopi se. U skladu s tim je i pesma „this is me trying“. Ne trudi se da nam pokaže koliko se ne trudi. „It's a new art form showing people how little we care“, rekla bi Lorde ironično. Taylor je najzad odbacila taj obrazac. Obema je producent već nekoliko godina unazad Jack Antonoff, koji pored toga što ostavlja suptilni lični potpis na svemu što radi, uspeva i da zabeleži svu auditivnu posebnost svojih saradnika, te im tako osigura i najprodavanije albume. Pored njega, na ovom albumu su radili i Aaron Dessner iz The National (zajedno sa Swift potpisuje 11 od 16 pesama), Bon Iver (duet „exile“), te izvesni William Bowery (supotpisao dve pesme), što bi, bar prema tvrdnjama najvatrenijih fanova, bio pseudonim glumca Joea Alwyna, momka Taylor Swift.

Za razliku od svih prethodnih, ona na ovom albumu više ne priča samo svoje priče i ne bije samo svoje bitke. Seća se one u kojoj se njen deda borio u Drugom svetskom ratu; peva o tuđim sudbinama; zauzima različite tačke gledišta - dečju, mušku, žensku, čak i onostranu, te perspektivu „druge žene“ iz svojevrsnog tinejdžerskog ljubavnog trougla koji je osmislila za „folklore“. Baš kao i termin po kojem je nazvan, album je njen i svačiji, priče opštepoznate, deo legende, običaja i stvarnosti u isto vreme, a univerzalnost je, bile priče autobiografske ili ne, sveprisutna najpre na emocionalnom nivou.

Swift je talentovana spisateljica, vrlo rečita i specifična u izražavanju, nesumnjivo načitana i pismena, pa je oslanjanje na imaginaciju više nego na sopstveno neposredno iskustvo poželjan korak dalje. Sve o čemu (je) peva(la) ionako je deo popkulturnog folklora. A ovaj album je njeno najzrelije, najmirnije i najbolje delo.

„Folklore“ je lagani, setni, elegični, ali istovremeno hrabri i ogoljeni soundtrack 2020. godine. Bez isforsiranog veselja, frenetičnih poskočica i lažnih uteha. S druge strane, nije nimalo cool ili društvenopolitički angažovan. Jeste eskapistički, ali obećava tek beg u melanholiju, onu zabačenu kolibu usred oluje, gde je suočavanje sa samim sobom jedino rešenje.

Oceni 5