Film "I’m Thinking of Ending Things" (2020)
I'm Thinking of Ending Things 4

Photo: IMDb/Netflix

Melanholični svet Charlieja Kaufmana

I’m Thinking of Ending Things

2020.

scenario i režija: Charlie Kaufman (prema istoimenom romanu Iaina Reida)

uloge: Jessie Buckley, Jesse Plemons, Toni Collette, David Thewlis, Guy Boyd

Svi ponekad poželimo da sa nečim završimo. Da iskočimo iz svoje kože. Da iz korena promenimo svoj život ili same sebe. Da damo otkaz na poslu. Da izađemo iz veze koja možda nije ni tako loša, ali nas ne ispunjava. Dosta često je štos u tome da većinu toga naprosto ne možemo napraviti ili jednostavno nemamo hrabrosti za to. To je tek ishodište i u romanu Iaina Reida i u njegovoj filmskoj adaptaciji u rukama Charlieja Kaufmana I’m Thinking of Ending Things koji se upravo pojavio na internetskom servisu Netflix.

Charlie Kaufman je jedan od filmskih autora sa vrlo distinktivnim stilom i tematikom kojom se bavi. Za Spikea Jonzeja napisao je scenarije za Being John Malkovich (1999) i Adaptation (2002), a za Michela Gondryja scenarije za Human Nature (2001) i Eternal Sunshine of the Spotless Mind (2004). Sam je, pak, režirao Synecdoche, New York (2005) i animirani film Anomalisa (2015). Pored toga, pisao je i režirao i na televiziji, a oprobao se i kao pisac literature nenamenjene adaptaciji za ekran. Celokupan njegov filmski opus bavi se egzistencijalnim temama i unutrašnjim životom njegovih protagonista, zapravo odnosom koji ljudi oličeni u protagonistima Kaufmanovih filmova imaju prema životu. I’m Thinking of Ending Things nije nikakav izuzetak od toga, ali su pravci u kojima Kaufmanov misaoni tok (nemojmo se zavaravati da je ovo neka čvrsta adaptacija romana) luta brojni, do sada retko viđeni i na unikatan način pretočeni u filmski material.

Već na samom početku Kaufman krši jedno od svojih pravila dobrog ukusa iz Adaptation i film otvara sa naratorom, odnosno naratorkom, i naslovnom rečenicom. Naratorka je mlada žena koja po potrebi menja svoje ime i svoju profesionalnu orijentaciju, a koju igra Jessie Buckley, poznata po izuzetnim ulogama u filmovima Beast (2017) i Wild Rose (2018), te u serijama Chernobyl i Fargo. Ona sa svojim dečkom Jakeom (Jesse Plemons koji neverovatno podseća na mladog Philipa Seymoura Hoffmana) putuje automobilom u posetu njegovim ostarelim roditeljima koji žive na farmi nekoliko sati udaljenoj od grada. Prva logična pretpostavka je da mlada žena naprosto želi prekinuti vezu koja traje nekoliko meseci, ali ne vodi nikuda (Jake je možda osećajan i dobar slušalac, ali niti ima tu neke strasti, niti su njih dvoje kompatibilni), ali stvari su kompleksnije i uvrnutije od toga.

Prvi pogled u to vidimo jednom kada dospeju na farmu i on joj brže-bolje pokaže komadić brutalnosti farmerskog života: mlade jaganjce koji su se živi smrzli. Druga čudna pojava je tišina u kući u kojoj potvrđeno živi dvoje ljudi i izgrebana vrata koja vode u podrum, navodno posledica živahnog psa. Jednom kada se roditelji i pas pojave, stvari postaju još sumnjivije. Pas dolazi i odlazi bez ikakve logike, a roditeljsko prisustvo stvara više nelagode sinu nego njegovoj curi. Oni se takođe ne ponašaju baš naročito »normalno« čak i kada se uzme u obzir pritisak upoznavanja, majka (Collette) je karikatura majke koja, bolesti uprkos, kuva ogromne formalne večere iz nekih prošlih vremena i u svakom trenutku može osramotiti sina, a otac (Thewlis) je karikatura simpltona koji govori nikad motivisanim britanskim akcentom i ima neobjašnjen flaster na čelu. Scene kućne idile su presečene scenama iz života starog, usamljenog i tužnog domara (Boyd) iz lokalne škole koji čisti podove i gleda romantične komedije na portabl-televizoru.

Tu već stvari postaju neprijatno čudne, ne samo u smislu nekakvog »traga« za budućnost u smislu pojavljivanja domara, već se i roditelji podmlađuju i postaruju van svake logike, a i njihovo ponašanje se menja. Jasno, radi se o verzijama sebe i projekcijama. Jakeovo ponašanje se takođe menja prema autističnom i neprijatnom, uz ignorisanje molbe njegove devojke da krenu kući što ranije kako bi ona sutradan stigla na posao.

U sledećem, trećem činu, takođe smeštenom u i oko auta, konverzacije postaju sve raširenije i čudnije, citira se Pauline Kael i njena kritika Cassavetesovog filma A Woman Under the Influence (1974), razmatra se značaj samoubistva za viđenje umetnika kao što je David Foster Wallace, netačnost teorije o »Mussilinijevim vozovima« koji dolaze na vreme, citira se poezija, staje se na sladoled usred zime i posećuje se dotična škola, gde se čak i labavi dodir sa realnošću gubi. Je li Jakob možda serijski ubica? Je li to domar? Šta neimenovana mlada žena zaista želi da prekine?

Ideje o poveznicama među svim tim elementima radnje razlog su zašto se I’m Thinking of Ending Things kvalifikuje kao film za višekratno gledanje i pomnije proučavanje kako bi se svi ti tragovi ispitali. U tom smislu, najkorektniji opis bi bio nešto između Woodyja Allena iz perioda opsesije Ingmarom Bergmanom, Luisa Bunuela i Davida Lyncha upakovano u melanholični, čak depresivni svet Charlieja Kaufmana, uz ponešto humora koji dolazi iznenada. Čak i tehnički aspekti filma imaju dramaturšku funkciju: fotografija Lukasza Zala (Cold War) u starinskom 4:3 formatu slike pojačava teskobu, a izabrani uglovi kamere i način na koji ih Kaufman menja dodaju na osećaju misterije.

Izbor glumaca takođe teško može da bude bolji. I Jessie Buckley i Jesse Plemons tek odnedavno dobijaju prave prilike da zablistaju u punom sjaju, a I’m Thinking of Ending Things im tu priliku nudi na najjednostavniji mogući način: u dugim dijaloškim scenama u kojima se razvijaju i doziraju različite emocije koje moraju odigrati. Sa druge strane, Toni Collette i David Thewlis se vešto poigravaju sa dosta kriptično napisanim likovima roditelja.

U svakom slučaju, I’m Thinking of Ending Things je obavezna lektira za ljubitelje opusa Charlieja Kaufmana, a osećaj koji film postiže skoro je istovetan osećaju koji izaziva čitanje slojevitog romana okrenutog ka unutrašnjem životu svojih likova. Jedino pitanje koje se tu nameće, uzevši u obzir da se filmu treba u budućnosti vraćati, jeste to koliko je Netflix, poznat po učestalom menjanju dostupnih naslova, pogodna platforma za tako nešto. Nekakva fizička ili virtuelna, ali svejedno postojanija, kopija filma bi svakako dobro došla za ponovno gledanje u nešto daljoj budućnosti.

Oceni 5