Kratka priča
Jarr 05 S

Photo: Tumblr

Melem

Ila je uhvatila jedan od crvenih letaka koji su se rasuli na sve strane. Sricala je u sebi crna, masna slova. Pomerala je usne, a da toga nije bila svesna. „…pola časa“, šapnula je na kraju, a onda zgužvala hartiju. Čula je da se Mevin približava. Vukao je desnu nogu i teško disao.

„Šta je to?“, pitao je. Nije znao da čita, ali je pretpostavio da je u pitanju nešto važno. Bitne stvari su uvek crvene boje.

„Ništa“, odgovorila je, „Gluposti. Propaganda“. Glas joj je bio miran, monoton, ali su joj ruke drhtale.

„Zašto ti se onda tresu ruke?“, pitao je Mevin.

„Zato što nemam cigarete! Rekla sam ti da bi trebalo da požurimo. Dole u gradu ih sigurno ima“, odgovorila je ljutito.

Mevina je srela pre samo tri dana, ali joj se činilo da ga poznaje mnogo duže. Lutala je ulicama ošamućena od dima. Zgrada u kojoj je stanovala potpuno je izgorela. Izvukla se u poslednjem trenutku, čak je uspela i da se obuče i ugrabi torbu od koje se retko odvajala. Nije znala kuda ide, samo je hodala. Gorele su i druge zgrade. Gledala je ispred sebe, tuđi stanovi je se nisu ticali. Nije ni čula kad joj se s leđa prikrao krupan muškarac. Osetila je samo težinu na ramenima. Onda se srušila na beton. Iz torbe su poletele teglice i flašice. Ni jedna se nije polomila. Bila je zadovoljna zbog toga. Okrenuo ju je kao da je lutka. Nije se uplašila, ali joj nije bilo pravo što ne može da se pomakne. Grmalj je stenjao i mrmljao nešto na jeziku koji nije razumela. Osećala je kako debelim prstima pokušava da joj otkopča pantalone. Htela je da mu kaže da prestane, ali nije želela da ga uplaši.

„Motrio sam te danima“, prostenjao je rmpalija, ovog puta na srpskom jeziku“, Ovaj haos mi je došao kao sedmica na lotou!“

„Haos? Koji haos?“, upitala  je Ila kao da ćaskaju o vremenu.

Nije stigao da joj odgovori – odjednom se srušio pored nje. Ila je ugledala visoku priliku koja se nadnela nad nju. Kao bog, pomislila je. Tek kad je progovorio shvatila je da se radi o običnom čoveku.

„Ja sam Mevin“, promucao je.

„Ila“, rekla je kratko, „Pomozi mi da ga pomerim. Zgaziće ga nešto“, dodala je i pokazala na telesinu koja se opružila na betonu. Kada su telo otkotrljali na sigurno Ila je uzela torbu i nastavili su dalje.

„Kuda ideš?“, upitao je Mevin nakon kraćeg ćutanja.

„Ne znam. Znaću kad stignem“, odgovorila je Ila bezbrižno.

„Mogu li sa tobom? Živeo sam na ulici i pre ovoga, dobro se snalazim“.

„Pre čega?“, pitala je.

„Pa…ovoga“, zbunio se Mevin, „Zar ne vidiš da se nešto dešava?“

„Ne budu glup, ništa se ne dešava. Nikada se ništa ne dešava. To samo svet reaguje na nas. Ništa strašno“, odmahnula je rukom i ubrzala korak.

Sreli su se u ponedeljak uveče, sada je četvrtak. Koračali su bez prestanka skoro tri dana, zaustavljali su se samo da popiju vode. Ila se dobro držala, ali je Mevin već u utorak počeo da vuče desnu nogu.

„Ne vuci nogu! Odraćeš cipelu“, negodovala je, ali Mevin ništa nije preduzimao.

Seli su tek kad su stigli do table koja je označavala početak sledećeg naselja. Metalni cepelin je lebdeo iznad njihovih glava.

„Tamo“, pokazale je Ila ka vrhu obližnjeg brda.

Popeli su se i seli na zaravan. Ila je posmatrala letelicu. Tek tada je osetila glad. Cepelin ju je podsetio na one kolače koji plivaju u šećerom soku. Nije mogla da se seti kako se zovu. Iz trbuha leteće skalamerije se odjednom spustio crveni oblak. Bar je tako izgledalo u početku, a onda ga je vetar razbio na komadiće. Leci su padali na grad, nekoliko je došlo i do njih. Ilu su ljutile takve stvari. Ako nešto žele da na m poruče, mislila je, neka se spuste na zemlju.

„Jesi li sigurna da nije nešto važno? Možda upozorenje?“, pitao je Mevin ponovo.

„Kad je nešto važno palo s neba?“

Mevin je ćutao.

„Ovo su bajke! Negde daleko, iza sedam brda, sedam gora i sedam mora, gde vreba Crvena smrt, beše jednom jedna baba, znaš te priče?“

„Valjda aždaja?“, upitao je.

„Ko priča priču? Ja ili ti?“

„Ti“, odgovorio je Mevin pomirljivo.

„Gde sam stala… Da! Ta baba je bila zlokobna, tako užasna. Tako strašna da je se i smrt plašila. Crna smrt, ali ne i Crvena. Bežala je baba da je ta nova smrt ne stigne, utekla u ta brda i mora, ali džabe. Crvena joj se prikrala baš u četvrtak. Prvo je osetila strašne bolove, iznenada. Onda je pala u nesvest. Kad se razbudila iz nje se cedila krv kao iz sunđera. Ostala je bez pomoći i saučešća bližnjih. Zašto? Zato što je bila glupa i bežala. Smrt ju je udavila za pola sata. Eto, to piše. Bajke!“

„Baš lepo što ljudima bacaju bajke“, rekao je Mevin uz osmejak. Ona ne odgovori ništa. Gledala je u nebo. Sad je opet bilo plavo, samo su se na zapadu gomilali debeli oblaci. Izvukla je zelenu kesu iz torbe, privezala drške i stavila je na glavu.

„Idemo! Kiša će“, komandovala je.

„Gde idemo?“, upitao je.

Opet mu ništa nije odgovorila. Uhvatila ga je za ruku i povukla za sobom. Kada je ubrzao izgledao je još trapavije – kao životinja kojoj smetaju cipele. Najednom je zaječao, uhvatio se za stomak i legao u travu.

„Šta izvodiš?“ pitala je Ila ljutito.

Mevin je i dalje cvileo.

„Ustani!“, viknula je i povukla ga za nogu.

Zaječao je još glasnije.

„Boli te nešto?“, pitala je i još jednom ga cimnula.

Proteklih dana su sretali ljude koji su ležali u prašini i uvijali se kao da ih nešto boli. „Vežbaju za film“, rekla je Ila i nisu više o tome pričali. Bila je skoro sasvim sigurna da Mevin nije dobio ulogu.

„Sigurno su leđa. Je l te bole leđa?“.

Mevin nije odgovarao.

„To ti je danas sve učestaliji problem. Gotovo svaki treći čovek je bar jednom ječao kao sad ti. Ali ima Ila lek!“, rekla je i počela da pretura po torbi.

„Evo ga!“, obradovala se kada je među bočicama pronašla onu sa crvenkastom smesom, „Sama sam ovo napravila. Samo tri sastojka – maslinovo ulje, mlevena crvena paprika i pčelinji vosak. Ulje sam grejala s paprikom na pari. Mešala, mešala, pa ostavila da se ohladi dvadeset minuta. Onda sam još jednom zagrejala, procedila kroz gazu. Posle sam otopila vosak i sve pomešala. Videćeš, kao rukom!“

Dok je ovo govorila pokušavala je da ga okrene na stomak. Kad je konačno uspela, zadigla mu je džemper i počela da utrljava melem. Mevin se otimao. Uspeo je da se podigne na kolena. Onda se opet srušio u travu. Više se nije pomicao.

„Mevine!“, viknula je Ila, „Ne budi lud!“

Pokušala je da ga podigne, ali je bio pretežak. Uhvatila ga je za ramena i prodrmala. Ništa. Sigurno je malokrvan, pomislila je.

„Mevine, sigurno si malokrvan! Sačekaj čas“, rekla je uzbuđeno i ponovo zavukla ruke u torbu. Ovog puta je pronašla teglicu sa žućkastom masom.

„Evo ga! E, ovo je stvarno čarobno. Svinjska mast i lekovite trave! To ti je popularno od Rusije do Balkana. Kantarion ti uklanja ožiljke, kamilica smiruje upalu, od nevena brže zarastaju rane, a seme koprive ti je za malokrvnost. Zini!“, rekla je ali se Mevin nije pomerao.

Otvorila mu je usta i na jezik koji je beživotno ležao u dnu duplje stavila onoliko masti koliko je uspela da uhvati između prstiju pre nego što je smesa počela da se topi. Onda mu je sklopila vilice i desnim dlanom masirala grlo kako bi smesu lakše progutao. Tek što je završila, na čelu mu se pojavila graška krvi. Onda i na levom obrazu. Onda svuda. Uskoro je počela da probija i kroz džemper.

„Šta to radiš?“, viknula je i ustala, „Pa ti si stvarno lud!“

Trebalo joj je nekoliko trenutaka da se sabere.

„Setila sam se! Imam nešto i protiv krvarenja!“.

Iz torbe je izvukla zelenu bočicu i u svaku nozdrvu mu kapnula po dve kapi tečnosti. Onda ga je uštinula za nos.

„Sok od crnog luka! Zamisli. Istina, za krvarenje iz nosa, ali krv je krv“, govorila je uzbuđeno, a Mevin je i dalje mirovao.

Po licu su počeli da mu izlaze crveni pečati, onda i po rukama. Ostatak tela se nije video od odeće. Ila je zahvatila malo svinjske masti prstima desne šake i počela da ih utrljava u Mevinove obraze. Masa se mešala sa krvlju. Boja smese je iz žućkaste prelazila u narandžastu.

Mevin je odjednom otvorio oči. Učinilo joj se da je prestao da diše, ali je bila sigurna da umišlja. Zenice su zauzele središnji položaj, blago proširene. Ila je tek tad videla da su mu oči tamno zelene. Posle desetak minuta su se zamutile, pa su pod suncem izgledale kao smaragdi.

„To ti je zato što ne trepćeš! Nije to dobro“, rekla i prstima počela da mu pomera kapke, „Eto, već je bolje“.

Mevin je ležao na leđima. Oči su mu ostale sklopljene. Ilu je nakon nekog vremena obuzela usamljenost, pa ih je otvorila.

„Idemo!“, rekla je odlučno, „Kupiću ti novi džemper“.

Mevin ništa nije odgovorio . Uhvatila ga je za nogu, a on je pustio da ga vuče preko trava, kroz zrelu pšenicu, pa između bukovih stabala, ka gradu koji se pušio.

Oceni 5