Feljton: Jugoslavija, zabluda najboljih (5)
Kralj aleksandar Karađorđević

Photo: Wikipedia

Melodrama u regentovom automobilu

SOLUNSKI PROCES

Paralelno sa poslovima ujedinjenja odvijao se i čuveni Solunski proces protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa i grupe oficira optuženih da su pripremali pobunu u vojsci i prevrat u državi i za tobožnji pokušaj atentata na regenta Aleksandra, iza čega se, po mnogima, ustvari skrivao obračun regenta i Pašića sa opozicijom u vojsci. Upravo u vreme održavanja Krfske konferencije doneta je u Solunskom procesu konačna presuda Velikog vojnog suda.

Jedan od vodećih članova Jugoslavenskog odbora dr. Hinko Hinković, u svojim uspomenama objavljenim 1927. posebno se zadržao na naporima da se osuđeni na smrt u Solunskom procesu pomiluju:

„Pratili smo taj spor s velikim uzbuđenjem, želeći dakako pomilovanje pukovnika Dragutina Dimitrijevića (nazvanog Apis) i njegovih na smrt osuđenih drugova. Ne gledeći na čovječansku stranu tragedije, bili smo svi tvrdo uvjereni da će izvršenje smrtnih osuda odjeknuti porazno i na veliku štetu za naše državne ciljeve i u istim savezničkim narodima”*. (*Hinko Hinković: Iz velikog doba: moj rad i moji doživljaji za vrijeme svjetskog rata, Zagreb 1927.)

Solunski proces: Suđenje Apisu i drugovimaIz citiranog se vidi stav članova Jugoslavenskog odbopra prema presudama donetim na solunskom procesu i prema samom procesu. Međunarodno javno mnjenje takođe nije imalo razumevanja za ishod procesa i smrtne presude. Tako je na sugestije „određenih engleskih krugova“ predsednik Odbora Ante Trumbić otišao 24. juna kod regenta Aleksandra da ga obavesti na kakav je odjek naišao solunski proces u Londonu i Parizu i da ga moli za pomilovanje osuđenih. Zanimljivo da je ragovor sa regentom vođen u regentovom automobilu za vreme dvočasovne vožnje po Krfu.

Poznati istoričar Dragoslav Janković u svojoj studiji Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, objavljenoj 1967, navodi zanimljive detalje iz Trumbićeve beleške o razgovoru sa regentom Aleksandrom. Prvo je regent Trumbiću opširno ispričao predistoriju sudskog procesa, počev od 1903. kada je izvršen Majski puč protiv kralja Aleksandra Obrenovića i svirepo ubijeni kralj i kraljica Draga. Jedan od glavnih aktera puča je bio upravo Apis i njegova družina iz organizacije Crna ruka* (*Crna ruka, tajno udruženje koje je osnovano u Srbiji 1910 pod imenom Ujedinjenje ili smrt, ali je delovalo i pre toga i učestvovalo u Majskom puču.).  Regent se žalio Trumbiću da su se oficiri stalno mešali u politiku, iako im je to on zabranio i da su se povezali sa bosanskim komitama koje se bave razbojnoštvom i otimačinama, pa je u jednom trenutku  uzviknuo: „Razbojnici, ubice, oficiri generalštapski!”

Aleksandar je zaključio da je nepatriotski i nelojalno zauzimati se za Apisa ali  Trumbić ga je upoznao sa utiskom koji je presuda izazvala u Londonu i antisrpsko raspoloženje povodom presude. Pokušao je da odobrovolji regenta isticanjem ugleda srpske dinastije koji se ne bi smeo dovoditi u pitanje zbog ove presude. U Trumbićevoj belešci piše da je regentu još rekao: „Dinastičko pitanje rešeno je za Srbiju i za nas* (*Misli na Jugoslovene van Srbije.). Za srpsku dinastiju je sav narod, uključujući i katolički kler, ona je politički i moralni kapital. Za me ništa drugo nema nego to pitanje: hoće li eksekucija pomračiti imalo to svijetlo, hoće li taj moralni kapital biti umanjen. Još ste pred prestoljem, niste uzašli na nj”—upozorio je Trumbić regenta.

Razgovor o Apisu: Regent Aleksandar i Ante Trumbić prilikom vožnje KrfomTrumbić dalje piše da je Aleksandar na ove reči dobio „gnevni izražaj u licu a naročito u očima, počeo je besno da grdi političke vođe i intelektualce u Srbiji.  Aleksandar je dalje nastavio da hvali narod i da mu se divi, da se čudi kako ’taj plemeniti narod ima tako rđavu inteligenciju’…“  Regent je, piše Trumbić, „odigrao jednu melodramu”, stalno mu je grčevito i s emocijama stiskao ruku, bio je zanesen, „dramatski prizor nezaboravan”.

Regent ipak nije obećao pomilovanje, a u svojim sećanjima Hinković piše da se Trumbić sa ovog razgovora vratio „pun nade“. Šestorica oficira kojima je zajedno sa Apisom suđeno na Solunskom procesu su pomilovani, ali za Apisa i još dvojicu nije bilo milosti. Dva dana posle Trumbićevog razgovoras sa regentom Aleksandrom strelljani su Apis i major Ljubomir Vulović i dobrovoljac iz Bosne Rade Malobabić.  Hinković se seća da su glasovi o izvršenoj presudi uticali na članove Jugoslavenskog odbora porazno, a još jedan član Odbora, dr Bogumil Vošnjak je izjavio da je izvršenje presude „učinilo na sve nas jedan neizmerno mučan i težak utisak”.

Tadašnji ađutant regenta Aleksandra major Panta Draškić će mnogo kasnije, kao brigadni general, u svojim sećanjima zabeležiti:

„Prestolonaslednikov ugled je tada dostigao kulminaciju do koje retko dolaze smrtni ljudi. Sve do Solunskog procesa niko u Srpstvu nije mogao da se meri sa njegovom slavom i popularnošću. Tim procesom je potamnio i njegovu i našu veliku slavu. Oni koji su ga na to naveli, učinili su i njemu i narodu lepu uslugu, a njega odveli u Marsej.”* (*Misli se na Marsejski atentat 9 oktobra 1934 u kojem je ubijen kralj Aleksandar.).

Najistaknutiji srpski političar u Hrvatskoj Svetozar Pribićević u svojoj knjizi Diktatura kralja Aleksandra, koju je napisao posle razlaza sa Aleksandrom, piše:

„U kakvom je bednom materijalnom položaju živela porodica Karađorđević, četiri godine pre dolaska na presto, po ubistvu poslednjeg  Obrenovića, vidi se iz pisma koje je pretendent knez Petar Karađorđević uputio ruskom ministru finansija grofu Viteu* (*U kome moli za finsnijsku pomoć.)... Iz navedene očajne situacije, dinastija je spasena oficirskom zaverom, na čijem je čelu bio Apis s prijateljima. Prema tome, dinastija Karađorđević morala je imati toliko obzira i pažnje prema čoveku, kom mora zahvaliti što je mogla zameniti očajnu bedu, kraljevskim sjajem i nije smela dopustiti njegovo smaknuće posle izmišljene optužbe. Pogotovu Aleksandar koji je znao da je taj atentat bio izmišljen.“

Oporavljena srpska vojska kreće na Solunski frontSlobodan Jovanović, poznati istoričar i pravnik, koji je na Krfu bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi svedoči:

„Na Krfu sam prvi put pozvan kod Aleksandra. Krio je svoje misli, ali ne i osećanja. Odmah mi je bilo jasno da ne trpi ni Pašića, ni Apisa. On nije pristajao da, kao njegov otac ’kraljuje’, a ne i da vlada... Pitao me šta mislim o Apisu. Rekao sam da je za premoć Apisovu u Vojsci kriv kralj Petar i radikali... Prestolonaslednik je rekao da je stanje u vojsci bolesno i da izvor tog stanja leži samo u jednom čoveku, u Apisu. Imao sam utisak da je Aleksandru najvećma smetala Apisova popularnost, koja je njemu, budućem kralju, umanjivala značaj. Na Krfu mi je rekao kako mu je dostavljeno da Apisa zovu drugi prestolonaslednik. Ostaje čudno kako se Aleksandar od njegovog prijatelja izmetnuo u ljutog neprijatelja...”

MASONI

U junu je ipak započela Krfska konferencija sa ciljem da se konačno izradi dokument o ujedinjenju. S jedne stane je srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašišem, na drugoj strani je Jugoslavenski odbor predvođen Antom Trumbićem. Dragoslav Janković smatra da je učesnicima krfske konferencije svakako od pomoći bio i zaključak Kongresa masona u Parizu koji je održan istovremeno kada i krfska konferencija. Iako je i u srpskoj vladi, a posebno u Jugoslavenskom odboru bio priličan broj istaknutih masona, pariski kongres je održan bez njihovog prisustva upravo zbog paralelnog održavanja konferencije na Krfu. Kongres masona je, pored vraćanja francuskog Alzasa i Lorena, uspostavljanja nezavisne Poljske i nezavisne Češke, usvojio i zaključak o oslobođenju i ujedinjenju „svih narodnosti u Austro-Ugarskoj koje su danas pokorene, bilo političlki bilo administrativno, stvarajući od njih nacionalne države, prema plebiscitu samoga stanovništva”.

Kongres masona je, pored vraćanja francuskog Alzasa i Lorena, uspostavljanja nezavisne Poljske i nezavisne Češke, usvojio i zaključak o oslobođenju i ujedinjenju svih narodnosti u Austro-Ugarskoj

Zaključak masonskog kongresa primljen je u jugoslovenskim krugovima sa izrazitim zadovoljstvom, nasuprot reagovanju i negodovanju u Italiji koja za ovakav stav optužuje „jugoslovensku zmiju”. Na ovom pitanju je došlo i do velikog raskola između francuske masonske lože i italijanskih masona, pa je konges italijanskih masona, održan nekoliko meseci kasnije, odbio da ratifikuje sve odluke pariskog kongresa, upravo zbog zaključka koji se odnosi na osamostaljenje i ujedinjenje svih naroda u Austro-Ugarskoj i na plebiscite  stanovništva. Tako je masonski kongres u Parizu, zbog ovakvog odjeka u Italiji, izazvao u krugovima srpske vlade i Jugoslavenskog odbora, pored zadovoljstva, i zabrinutost.

Oceni 5