Gombrovičev Dnevnik (1)
Gomm 04 S

Poznavao sam te „pisce“ – bila su to lica pretežno plitke inteligencije i dosta tesnih vidika: Vitold Gombrovič sa suprugom Ritom

Photo: culture.pl

Meni je stalo do prevladavanja nacionalne forme

Ponedeljak

Posle šesnaestočasovne, sasvim podnošljive vožnje autobusom iz Buenos Ajresa (da nije tanga kojim je drečao zvučnik!) – zeleni brežuljci Salsipuedesa, i ja sred njih s Miloševom knjigom pod pazuhom, knjigom čiji je naslov Zarobljeni um. Zahvaljujući tome što je juče padala kiša, danas stižem s čitanjem do kraja. Znači, to vam je bilo suđeno, takva vaša sudbina, davni poznanici, prijatelji, drugovi iz „Zjemjanjske“ ili „Zodijaka“, ovde ja – tamo vi, tako se sve odredilo – tako razobličilo. Miloš glatko priča povest bankrotstva književnosti u Poljskoj, a ja se lako i bez truckanja, pomoću njegove knjige, vozim preko tog groblja, kao nakjuče autobusom po asfaltnom putu.

Jeziv asfalt! Ne plaši me što tempora mutantur, plaši me što nos mutamur in illis1. Ne plaši me promena životnih uslova, pad država, uništenje gradova i drugi gejziri iznenađenja koji šikljaju iz krila Istorije, nego to što tip koga sam poznavao kao Iksa odjednom postaje Igrek, menja svoju ličnost kao sako, i počinje da deluje, govori, misli, oseća, uprkos samome sebi, ispunjava me strahom i stidom. To je užasna bestidnost! To je smešna smrt! Postati gramofon na koji je stavljena ploča s natpisom His master’s voice – glas moga gospodara? Kakva groteskna sudbina tih pisaca!

Pisci? Poštedeli bismo sebe mnogih razočaranja kad ne bismo „piscem“ nazivali svakog ko je kadar da „piše“... Poznavao sam te „pisce“ – bila su to lica pretežno plitke inteligencije i dosta tesnih vidika, koja tokom moga sećanja nisu postala neko... pa, prema tome, danas nemaju zapravo čega da se odriču. Te lešine odlikovale su se za života tom osobinom, da im je lako bilo fabrikovati i svoj moralni i ideološki lik, zadobijajući na taj način pohvalne kritike i ozbiljnijeg dela čitalaca. Ni pet minuta nisam verovao u katolicizam Ježija Andžejevskog, a pošto sam pročitao nekoliko strana njegovog romana, pozdravio sam u kafani „Zodijak“ njegovo paćeničko i produhovljeno lice grimasom tako sumnjivom, da je uvređeni autor odmah sa mnom prekinuo odnose.

Predratna književnost u Poljskoj bila je, s malim izuzecima, dobra imitacija književnosti, ali tu je i kraj

Ali i katolicizam i patnje iz knjige prihvaćeni su usklicima „osana!“ od strane naivčina, koje su podgrevane ćufte primali za krvavi biftek. Pijanički nacionalizam Galčinjskog, uostalom, zaista darovitog, jednako je bio vredan koliko i intelektualizmi Važikâ, ili ideologija grupe „Prosto z mostu“. U varšavskim kafanama, slično kao i u kafanama celog sveta, tada je postojalo potraživanje „ideje i vere“, zbog čega su pisci od petka do subote počinjali da veruju u ovo ili ono. Što se mene tiče, uvek sam to smatrao detinjastim; i čak sam se pravio da me to zabavlja, mada me u dubini srca obuzimao strah dok sam gledao taj uvod u kasniju Veliku Maskaradu. Sve je to bilo pre svega jeftino, i ništa manje jeftino je, u većini slučajeva, bilo sladunjavo čoveštvo svakojakih žena, poetičnost Tuvima i grupe „Skamandar“, pronalasci avangarde i druga ispoljavanja književnog života.

Duh se rađa iz imitacije duha, i pisac se mora praviti piscem da bi na kraju postao pisac. Predratna književnost u Poljskoj bila je, s malim izuzecima, dobra imitacija književnosti, ali tu je i kraj. Ti ljudi znali su kakav treba da je veliki pisac – „autentičan“ – „dubok“ – „konstruktivan“ – te su se predano trudili da ispune te postulate; ali igru im je kvarila svest da ih na pisanje ne teraju njihova vlastita „dubina“ i „uzvišenost“, nego da – naprotiv – oni u sebi proizvode tu dubinu kako bi bili pisci. Tako se obavljala ta suptilna ucena vrednostima i više se nije znalo da li neko ne proglašava pokornost jedino da bi se uzvisio i istakao, ili da li neko ne proglašava bankrotstvo kulture i literature zato da bi postao dobar književnik. A što je među tim bićima, sputanim vlastitim protivrečnostima, bila veća glad za pravim i čistim vrednostima, tim je očajnije postajalo osećanje neizbežne šmire koja odasvud nadire. O, one razrađene inteligencije, izbrušeni nivoi, suptilnosti izvlačene za kosu, zagušljive muke za čitaoce! Jedno je samo bilo sredstvo da se čovek probije iz toga pakla: otkriti stvarnost, obnažiti čitav taj mehanizam i lojalno priznati primat ljudskoga nad božanskim – ali toga se upravo bojala i ne samo naša književnost, to nipošto nisu hteli da priznaju književnici – mada bi to jedino moglo da ih naoruža novom istinom i iskrenošću. To je razlog što je poljska predratna književnost sve više postajala oponašanje. Ali čestiti narodić koji ju je uzimao za ozbiljno, mnogo se začudio, videći kako su njegovi „vodeći pisci“, kad ih je istorijski trenutak priterao uza zid, počeli da menjaju kožu, glatko usvojili novu veru i uopšte počeli da igraju kako im se zasviralo. Pisci! Ali baš u tome i jeste stvar što su to bili pisci koji nipošto nisu hteli prestati da budu pisci, spremni na najherojskije žrtve, samo da se održe u svom spisateljstvu.

Tupa doslovnost gazduje čak i na najvišim stepenicama društva: Gombrovič kao dečakUopšte ne tvrdim kako, da sam podvrgnut istim pritiscima kao i oni, ja ne bih napravio istu bruku, i čak smatram da je to vrlo verovatno – ali bar se ne bih izglupirao kao oni, jer bih bio iskren prema samom sebi, i meni te apsolutne vrednosti ne bi tako obilno izlazile iz grla. Ono onda, u rojnim i bučnim varšavskim kafanama, već kao da sam osećao dan konfrontacije, otkrivanja i obnaživanja, te sam radije, za svaki slučaj, izbegao fraze. A, ipak, nije sve bankrotstvo u tom bankrotstvu, i danas sam sklon da u Miloševoj knjizi tražim radije nove mogućnosti razvitka nego oznake krajnje katastrofe. Zanima me pitanje: do koje mere ta mračna iskustva mogu piscima Istoka obezbediti prednost nad njihovim zapadnim kolegama.

Jer sigurno je da u svom padu oni na neki poseban način stoje iznad Zapada, i Miloš ne jednom podvlači svoju snagu i mudrost, kakvu je kadra da osigura škola iskrivljavanja, terora i dosledne deformacije. Ali, sam Miloš je ilustracija tog svojevrsnog razvitka, jer njegova mirna, tečna reč, koja s tako smrtnom ozbiljnošću posmatra ono što opisuje, ima ukus neke specifične zrelosti, nešto drugačije od one koja cveta na Zapadu. Rekao bih da se u svojoj knjizi Miloš bori na dva fronta: tu se nastoji ne samo to da se u ime zapadne kulture osudi Istok nego i to da se Zapadu nametne svoje, zasebno doživljavanje, izneseno otuda, i svoje novo znanje o svetu. I taj dvoboj, gotovo lični, savremenog poljskog pisca sa Zapadom, gde se igra vodi oko pokazivanja sopstvene vrednosti, snage, posebnosti, za mene je zanimljivija od analize problema komunizma – koja, mada je izuzetno pronicljiva, ne može apsolutno više uneti novih elemenata.

On sam, Miloš, nekad je rekao nešto u tom smislu: da razlika između zapadnog i istočnog intelektualca počiva na tomе što prvi nije dobro dobio po d... U skladu s tim aforizmom, naš adut (uključujem tu i sebe) predstavljalo bi to da smo predstavnici brutalizovane kulture, znači one koja je bliža životu. Ali Miloš sam odlično zna granice te istine – i bilo bi žalosno kada bi se naš prestiž zasnivao isključivo na tom izudaranom delu tela. Jer izudarani deo tela nije deo tela u normalnom stanju, a filozofija, književnost, umetnost moraju ipak biti upotrebljive za lica kojima nisu poizbijali zube, kojima nisu napravljene modrice oko očiju i kojima nisu iščašili vilicu. I gledajte Miloša kako on – ipak – nastoji da prilagodi svoju podivljalost zahtevima zapadne prefinjenosti.

Duh i telo. Dešava se da telesne ugodnosti traže oštrinu duše i da se iza utišavajućih zavesa, u zagušljivoj sobi buržuja rađa surovost o kakvoj nisu ni sanjali oni koji su bacali boce na tenkove. Što znači, da bi naša brutalizovana kultura dobro došla samo tada kad bi postala nešto stvarno, novi vid prave kulture, naš promišljen i organizovan doprinos univerzalnom duhu.

Sve manje me zanima Miloš kao branilac zapadne civilizacije, a sve više Miloš – protivnik i rival Zapada. Tamo gde se on trudi da bude drugačiji od zapadnih pisaca, za mene je najvažniji

Pitanje: da li su Miloš i poljska kultura na slobodi kadri da ispune bar delimično taj program?

Sve ovo pišem u svojoj sobici i moram već da završim, jer me čeka večera u pansionu Las Delicias. Zato, zbogom na časak, dnevniče moj, verni psu moje duše – samo ne zavijaj – tvoj gospodar se, doduše, udaljava, ali će se vratiti.

Sreda

Od izvesnog vremena (i možda usled monotonije moje ovdašnje egzistencije) obuzima me radoznalost koju nikad pre nisam osetio s tako destilovanom jačinom – radoznalost – šta će se desiti za trenutak. Pred mojim nosom – zid mraka iz koga izranja najneposrednije odmah, kao grozno otkrovenje. Iza tog ugla... šta će biti? Čovek? Pas? Ako pas, kakvog oblika, koje rase? Sedim za stolom i za trenutak će stići supa, ali... kakva supa? To tako načelno osećanje umetnost još nije valjano obradila, čovek kao instrument koji Nepoznato preobražava u Poznato, ne figurira u broju njenih načelnih junaka.

Završio sam Miloševu knjigu.

Miloš je prvorazredna snaga: Gombrovič o Česlavu MilošuNeizmerno poučna i podsticajna lektira za nas sve, a za poljske književnike i potresna. Gotovo neprestano mislim o tome kad sam sâm, i sve manje me zanima Miloš kao branilac zapadne civilizacije, a sve više Miloš – protivnik i rival Zapada. Tamo gde se on trudi da bude drugačiji od zapadnih pisaca, za mene je najvažniji. Osećam u njemu isto ono što postoji u meni, to jest netrpeljivost i omalovažavanje prema njima, pomešano sa gorkom bespomoćnošću. Poređenje Miloša s Klodelom, na primer, ili s Koktoom, ili čak s Valerijem, nameće čudne zaključke. Eto, činilo bi se da taj poljski pisac, taj kolega Andžejevskog i Galčinjskog, posetilac „Zjemjanjske“, raspolaže većom zalihom realizma i da je „moderniji“ i, uz to, duhovno slobodniji, otvoreniji prema stvarnosti i naspram nje lojalniji; a dalje se stiče utisak da je možda još usamljeniji; i još, da je odbacio ostatke onih iluzija za koje se još hvataju zapadni bardi (jer Valeri, mada je i sasvim ispran od iluzija, nije ipak prestao da bude čovek vezan za neku sredinu i za izvesni društveni poredak – a Miloš je potpuno izbačen iz sedla). Dakle, moglo bi se smatrati da ova brutalizovana kultura pruža – i to ne bilo kakvu – prevagu. Ali sve to kao da je još nedovedeno do kraja, nedorečeno, nekonsolidovano, i možda nam nedostaje ona krajnja svest koja bi dala potpunu posebnost i snagu našoj istini. Nedostaje nam ključ za našu zagonetku.

Kako nervira nejasnost našeg odnosa prema Zapadu! Poljak koji se konfrontira sa istočnim svetom jeste određen i unapred poznat Poljak. Poljak okrenut licem ka Zapadu, ima mutno lice, puno nejasnih gnevova, nepoverenja, tajanstvenih razdraženja.

Četvrtak

Pada kiša i dosta je hladno. I zato sam ceo dan čitao Braću Karamazove u izvrsnom izdanju, koje obuhvata i pisma i komentare Dostojevskog.

Petak

Pošta. R. mi je poslao pisma i listove, među kojima i poslednji broj Kulture. Iz nje saznajem da je Miloš dobio Prix Europeen (2) za roman koji ne znam: La prise du pouvoir (3). U istom broju Kulture – Miloševe opaske o Venčanju i Trans-Atlantiku.

Subota

Većina malobrojnih pisama koja primam ex re (4) Trans-Atlantika, nije ni izraz protesta zbog „povrede najsvetijih osećanja“, ni polemika, niti čak komentar. Ne. Samo dva snažna problema muče te čitaoce: kako smem pisati reči velikim slovom na sredini rečenice? Kako smem upotrebljavati reč g...?

Smatram da umetnost mora pre da se drži daleko od slogana i da se drži vlastitih, ličnijih puteva. U umetničkim delima najviše mi se dopada ono tajanstveno odstupanje koje čini da je delo, pristajući uz svoju epohu, ipak delo izdvojene jedinke koja živi vlastitim životom

Šta misliti o intelektualnom nivou i svekolikim drugim nivo-ima lica koje još ne zna da se reč menja u zavisnosti od toga kako je upotrebljena – da čak i reč „ruža“ može postati nemirisna kad se pojavi na ustima pretenciozne estetkinje, a da čak i reč „g...“ može postati savršeno vaspitana kad se njome služi disciplina svesna svojih ciljeva?

Ali oni čitaju doslovno. Ako neko upotrebljava uzvišene reči – plemenit je; ako krepke – jak je; ako proste – prost je. I ta tupa doslovnost gazduje čak i na najvišim stepenicama društva – i kako onda sanjati o poljskoj književnosti u široj skali?

Utorak (dve nedelje kasnije, nakon povratka u Buenos Ajres)

Primio sam pismo od Miloša, u kome se nalazi kritika Trans--Atlantika:

Ovom prilikom hoću s vama da podelim misli o vašem pisanju. Povremeno imam utisak da postupam kao Don Kihot koji je davao svojevrsni život vetrenjačama i ovnovima. Iz perspektive domovine (ili uopšte jakih batina koje su dobijene) „Poljaci“ koje vi pokušavate da oslobodite od poljaštva, jesu jadne senke s neobično slabim stepenom postojanja... Drugim rečima, ponekad postupate kao da ono, to jest sva ona likvidacija, užasno uspešna, tamo u Poljskoj, nije postojala, kao da je Poljsku zbrisala mesečasta kataklizma, a vi dolazite sa svojim gađenjem u nezrelu, provincijalnu Poljsku od pre 1939. godine. Može biti da je obračunavanje na svoju ruku potrebno, i čak nužno, samo što su za mene to ljudi već previše temeljito obračunati. I mnoštvo pitanja je već temeljito obračunato. To je veoma težak problem, koji počiva na tome što marksizam „likvidira (po istom principu po kome, na primer, razaranje grada likvidira supružanske sporove, brige oko nameštaja, itd.).

Ali tu postoji neka nihilistička zamka, i boravimo između volje da govorimo ljudima u Poljskoj, to jest da tvorimo neku post-marksističku formaciju (koja mora prevariti i progutati marksizam), i volje za potpuno sopstvenom, samostalnom mišlju (koja ne može računati na temperaturu kakva vlada tamo, u pokorenim zemljama, a koja je ipak realna i menja kako prošlost, tako i budućnost). Kad vas čitam, uvek mislim o tome...

Na šta sam otpisao:

Dragi gospodine Česlave,

Ako sam dobro razumeo, vi iznosite protiv Trans-Atlantika dve ograde: da se obračunavam s Poljskom od pre 1939. godine, koja je isparila, zaobilazeći sadašnju, stvarnu Poljsku; i da moja misao previše, kao mačka, ide sopstvenim putevima, da ja imam svoj svet koji može da se učini himeričnim ili zastarelim.

Ali, kao što ispravno kažete, ocenjujete to iz perspektive zemlje. A ja ne mogu da vidim svet drugačije, sem iz vlastite perspektive.

Da bih zaveo nekakav red u svojim osećanjima, odlučio sam (i to već veoma davno) da ću pisati samo o vlastitoj stvarnosti. Ne mogu pisati o sadašnjoj Poljskoj, pošto je ne znam. Te „uspomene“, kakve predstavlja moj Trans-Atlantik, tiču se mojih preživljavanja iz 1939. godine, pred licem tadašnje poljske katastrofe.

Da li takvo raspravljanje s ranijom Poljskom može da bude važno za sadašnju Poljsku? U pismu pominjete Don Kihota – a ja mislim da je Servantes pisao Don Kihota da bi se obračunao s lošim viteškim romanima svoga vremena, od kojih nije ostalo ni traga. A Don Kihota je ostao. Iz čega proizlazi takva pouka i za skromne autore, da o prola-znim stvarima može da se piše na neprolazan način.

Preko Poljske iz 1939. Trans-Atlantik cilja u sve Poljske, sadašnjosti i budućnosti, jer meni je stalo do prevladavanja nacionalne forme kao takve, do uspostavljanja distance prema svakom „poljskom stilu“, kakav god on bio. Danas su Poljaci u Zemlji takođe podložni nekom „poljskom stilu“, koji se tamo rađa pod pritiskom novog skupnog života. Za sto godina, ako ostanemo narod, stvoriće se među nama druge forme, i pozni unuk buniće se protiv njih, slično kao što se ja danas bunim.

Napadam poljsku formu, pošto je to moja forma... i pošto sva moja dela teže da budu u izvesnom smislu (u izvesnom – jer to je samo jedan od smislova moga besmisla) revizija odnosa savremenog čoveka prema formi – formi koja ne proizlazi neposredno iz njega, nego se stvara „među“ ljudima. Valjda nema potrebe da vam govorim da je ta misao zajedno sa svim njenim garancijama dete današnjih vremena, u kojima su ljudi s punom svešću pristupili formiranju čoveka – a meni se čak čini da je ona ključna za današnju svest.

Kažete da ginu milioni? Zaboravljate da milioni ginu neprekidno, bez trenutka predaha, od početka sveta. Plaši vas i čudi ona strava, zato što vam je mašta zaspala i zaboravljate da se na svakom koraku češemo o pakao

Ali mada se ničeg ne plašim više no anahronizma, više volim da se ne vezujem previše za parole dana današnjeg, koje se brzo menjaju. Smatram da umetnost mora pre da se drži daleko od slogana i da se drži vlastitih, ličnijih puteva. U umetničkim delima najviše mi se dopada ono tajanstveno odstupanje koje čini da je delo, pristajući uz svoju epohu, ipak delo izdvojene jedinke koja živi vlastitim životom...

Dajem tu razmenu pisama kako bih čitaoca uveo u razgovor takvih pisaca kao što smo Miloš i ja, koji traže – svaki na svoj način – svoju spisateljsku liniju. Moram to ipak da dopunim izvesnim komentarom. Moje pismo Milošu bilo bi mnogo iskre-nije i punije da sam sažeo u njemu onu istinu da meni nipošto do tih teza, puteva, problema baš tako mnogo nije stalo; da se, doduše, bavim time, ali više preko volje; a, u suštini, ja sam pre svega detinjast... Da li je i Miloš pre svega detinjast?

Sreda

Miloš je prvorazredna snaga. To je pisac s jasno određenim zadatkom, pozvan da ubrza naš tempo, da bismo izišli na kraj s epohom – ima i divan dar, izvrsno prilagođen za ispunjenje tih svojih namena. On ima nešto zlata vredno, što bih nazvao „voljom za stvarnost“, i, istovremeno, osećanje drastičnih tačaka naše krize. Spada u malobrojne čije reči imaju značenje (jedino ga žurba može upropastiti).

Ali taj pisac se sad pretvorio u stručnjaka za Zemlju, pa, prema tome, i za komunizam. Tako sam ja razlučio Miloša Istočnog i Zapadnog, a tako bi možda trebalo načiniti razliku između Miloša „apsolutnog“ pisca, i Miloša pisca samo sadašnjeg istorijskog trenutka. I upravo Zapadni Miloš (to jest onaj koji u ime Zapada sudi o Istoku) jeste Miloš manjeg kalibra i više privremen. Zapadnom Milošu može se postaviti niz prigovora koji se tiču zapravo čitavog tog ogranka današnje književnosti što živi samo jednim problemom: komunizmom.

Prvi prigovor jeste: da oni preteruju. Ne u tom značenju što preuveličavaju opasnost, nego u tom što onom svetu pridaju odlike gotovo demonske izuzetnosti, nečeg neviđenog i stoga iznenađujućeg. A to prilaženje ne može se pomiriti sa zrelošću, koja poznajući suštinu života, ne dopušta da bude iznenađena njegovim zbivanjima. Revolucije, ratovi, kataklizme – šta znači ta pena u poređenju sa temeljnom stravom postojanja? Kažete da dosad nije bilo nečeg sličnog? Zaboravljate da se u najbližoj bolnici dešavaju ništa manje okrutnosti. Kažete da ginu milioni? Zaboravljate da milioni ginu neprekidno, bez trenutka predaha, od početka sveta. Plaši vas i čudi ona strava, zato što vam je mašta zaspala i zaboravljate da se na svakom koraku češemo o pakao.

To je važno – pošto komunizam može biti uspešno prosuđen samo s tačke gledišta najsurovije i najdublje egzistencije, a nikad – s tačke gledišta površnog i ublaženog života građanskog. Raspinje vas volja svojstvena umetnicima, volja da preuveličate sliku, da joj date najveću moguću izrazitost. Otuda je vaša literatura preuveličavanje komunizma i vi u mašti gradite tako moćnu i tako izuzetnu pojavu da malo nedostaje pa da padnete pred njom na kolena.

Pitam vas, zar ne bi bilo saglasnije sa istorijom i našim znanjem o svetu i čoveku, kad taj svet iza zavese ne biste tretirali kao novi, nečuveni i demonski svet, nego samo kao rastrojstvo i izopačivanje običnog sveta; i kad ne biste pomućivali pravu proporciju između tih grčeva uzburkane površine i neprestanog, moćnog i dubokog života koji se valja odozdo?

Drugi prigovor: svodeći sve na tu jednu antinomiju između Istoka i Zapada vi morate – to je neizbežno – da podlegnete shemama koje sami stvarate. I utoliko više što je nemoguće razlikovati šta je u vama stremljenje ka istini, a šta stremljenje prema psihičkoj mobilizaciji u toj borbi. Neću time da kažem da upražnjavate propagandu – hoću da kažem da se u vama odazivaju duboki skupni instinkti koji danas nalažu čovečanstvu da se usredsređuje samo na jedan boj. Plovite niz struju masovne mašte, koja je za sebe već stvorila svoj jezik, svoje pojmove, slike i mitove, i ta struja vas odnosi dalje no što biste želeli. Koliko u Milošu ima od Orvela? Koliko u Orvelu od Kestlera? Koliko u njima obojici od onih hiljada i hiljada reči koje iz dana u dan proizvode – o toj istoj temi – štamparske mašine, što nipošto nije stvar američkog dolara, nego proizlazi iz same naše prirode, koja želi definisani svet? Neizmernost i bogatstvo života svode se u vas na nekoliko pitanja i operišete uprošćenom koncepcijom sveta, koncepcijom za koju odlično znate da je privremena.

Komunizam je nešto što čoveka potčinjava ljudskom kolektivu, iz čega proizlazi zaključak da je najesencijalniji način borbe s komunizmom pojačavanje jedinke protiv mase

A važnost čiste umetnosti počiva na tome što ona razbija sheme. I treći prigovor je još osetljiviji: kome želite da služite?

Jedinci ili masi? Jer komunizam je nešto što čoveka potčinjava ljudskom kolektivu, iz čega proizlazi zaključak da je najesencijalniji način borbe s komunizmom pojačavanje jedinke protiv mase. A ako je čak i previše razumljivo da politika, štampa, književnost za hitne potrebe i sračunata za praktični efekt, upravo i žele da stvore kolektivnu silu kadru za borbu sa Sovjetima, onda je zadatak ozbiljne umetnosti ipak drugi – i ona će zana-vek ostati ono što je i bila od početka sveta, to jest glas jedinke, izražavalac čoveka u jednini, ili će nestati. U tom smislu jedna strana Montenja, jedna pesma Verlena, jedna rečenica Prusta „antikomunističkije“ su nego optužujući hor koji vi predstavljate. One su slobodne – i oslobađajuće.

I najzad četvrti prigovor: istinski ambiciozna umetnost (jer se ovi prigovori ne odnose na bilo koga, već jedino na stvaraoce sa aspiracijama za visoku meru, na one koji ne odustaju od imena umetnikâ) mora ići ispred svog vremena, biti umetnost sutrašnjice. Kako pomiriti taj kapitalni zadatak s aktuelnošću, to jest sa današnjicom? Umetnici su ponosni što su poslednje godine neizmerno proširile njihovu predstavu o čoveku – i to do te mere, da, u poređenju s tim, nedavno umrli autori izgledaju naivno – ali sve te istine i poluistine date su im jedino zato da bi ih prevladali i otkrili druge, koje se kriju iza njih. Stoga umet-nost mora biti rušiteljka današnjih pojmova u ime pojmova koji nailaze. Ali ti novi, nailazeći ukusi, sutrašnja osećanja, duhovna stanja, koncepcije, osećanja što nas čekaju – kako mogu da se rode pod perom koje jedino teži konsolidaciji današnje vizije, današnjih suprotnosti? Primedbe koje je Miloš objavio u Kulturi o mojoj drami, predstavljaju veoma dobru ilustraciju toga. On je u Venčanju zapazio ono što je „pravovremeno“ – očajanje i jauk zbog poniženja ljudskog dostojanstva i naglog kraha civilizacije – ali nije zapazio do koje mere uživanje i igra vrebaju iza te današnje fasade, spremni da u svakom trenutku izdignu čoveka iznad njegova poraza.

Postepeno počinjemo da se prezasićujemo današnjim ose-ćanjima. Naša simfonija bliži se trenutku u kome bariton ustaje i intonira: braćo, odbacite svoje pesme, neka zazvuče drugi tonovi! Ali pev budućnosti nije se rodio pod perom previše vezanim za sadašnje vreme.

Bilo bi glupo kad bih istupao s pretenzijama prema ljudima koji, videći požar, zvone na uzbunu. Moje namere nisu takve. Nego kažem: neka svako čini ono za šta je pozvan i osposobljen. Književnost teškog kalibra mora da gađa u daleki cilj i da vodi računa pre svega o tome, da ništa ne oslabi njen domet. Ako hoćete da zrno odleti daleko, morate cev upraviti u visinu.

1 Vremena se menjaju – i mi se manjemo s njima (lat.).

2 Evropska nagrada (franc.).

3 Osvajanje vlasti (franc.).

4 Povodom (lat.)

Oceni 5