Meni je tvoj mozak drag

LICA: Milan gitarista, Ivica Vdović bubnjar, Koja basista, čovek koji pita i još dve epizodne uloge.

Kratak sadržaj iz prethodnih nastavaka: Skupljeni zajedno, Milan, Koja i Ica su Šarlo akrobata. Ako ih prebrojite, shvatićete da se radi o triju, ako ste ih slučajno čuli opet ste shvatili da se radi o bendu autentične, jasne muzičke orjentacije koja inkorporira savremene rock trendove, sa obiljem znoja, energije i ubeđenja. Do sada imali desetak koncerata i mnogo više komplimenata. Nedavno snimili nekoliko pesama koje će se, nadamo se, uskoro pojaviti na plastici. Tu ova epizoda i počinje.

I čin

M: Snimili smo četiri pesme: „Oko moje glave“, „Niko kao ja“, „Mali čovek“ i „Ona se budi“.

I: Sve je bilo super. Snimali smo kod Enca i sve što smo hteli to smo i dobili. Nije bilo nerviranja, imali smo dosta vremena, naravno, u razumnim granicama.

P: Imali ste kontakte s RTB-om?

M: Da. Oni su jako spori, kod njih treba da se čeka… da Živka Živanović završi svoj treći LP. Tako, recimo.

M: Sada radimo za „Jugoton“. To će izaći na jednom kompilacijskom albumu.

P: Šarlo akrobata ne tapka u mestu. U stalnim ste promenama, uvek ima nešto novo.

I: Tek će sada da se promeni. To ide nabolje. Ono kad smo se skupili s Pankrtima, na tom prvom našem koncertu, to vreme je bilo puno energije…

K: Du-du-du-du (uzima jabuku i pokazuje).

I: Da, takvo sviranje. Sad se malo menjaju stvari. Sviđa nam se da se instrumenti minimalnije sviraju, da se stvari razdvoje, da se na tri nivoa razne stvari dešavaju.

K: Vežbamo, uvežbaniji smo, imamo nove stvari i zato hoćemo što pre ovo da snimimo. Šta više, neke stare stvari nam se već ne sviraju…

P: Ne razmišljate o albumu?

K: Uvek razmišljamo ali, mislimo da je rano. Prvo da prođe singl, posle ćemo lako.

I: Snimili smo strašno „Ona se budi“, to moraš da čuješ.

M: Ne damo nikom da uradi ono što ne želimo. Imali smo ideja kako ćemo to da snimimo pre nego što smo ušli u studio, maltene čitav plan šta ćemo i kako ćemo. Kako bubnjeve, kako bas, kako gitaru, kako glas…

K: I klavir! To obavezno da zapišeš!

II čin

lsta lica u ovom činu sa više čaša ispred sebe. Pije se sok i jedno alkoholno piće. Jabuke nestaju brzinom svetlosti. Govori se u glas, kao da kasetofon ne postoji.

K: Zato što smo najbolji! (replika na komentar ispitivača).

P: Zašto ste najbolji?

K: Zato što sam ja najbolji basista, što je on najbolji gitarista (prst upravljen na Milana), zato što je on najbolji bubnjar (ruka ka Ici), zato što smo najbolji pevači!

P: Dokaži!

K: Mislim, to svi kažu, pa moram i ja. Obavezno ovo napiši!

P: Odnos establišmenta i alternativne scene?

I: Nećemo da se svađamo i pljujemo. Ljudi se zavuku u jedan fazon i to rade sto godina. Dosta je toga! Sad sviramo onako kako nam se sviđa… Posle punka, kad je sve puklo, možeš da eksperimentišeš, da radiš šta hoćeš…

K: To je dobro!

I: Punk je tako velika stvar da…

K: Meni je oduvek smetala moja uloga u svemu tome, mislim kad sam počeo da sviram. Moja uloga je bila (ozbiljan izraz) da sviram tu-tu-tu, a ja sam imao mnogo ideja u glavi koje možda nisu bile tako lepo iskristalisane, i tada se nešto desilo. Bilo mi je dosadno da sve vreme imam jedan bluz ton na basu.

M: Dok se nije pojavio punk znalo se ko šta svira: bas svira tum-tu-tum-tu, solo svira gitara, bubnjevi su zaduženi za ritam, i onda se promenilo sve.

K: Sad je super! Sad svi sve sviraju, nema određene uloge.

P: Kako vas je, sa takvim idejama, publika primila prvi put?

K: Prvi put je bilo u SKC-u.

I: Nisu se oduševili. Moj najbolji drug me pita „šta je, bre, ovo, šta vi to radite?“. Puno ljudi to i danas ne kapira, oni su u svom starom fazonu koji voze decenijama…

K: Sve je počelo da se pakuje.

I: Malo se smirilo…

K: Još o punku: mnogo mi je prijalo ono prvo udaranje u glavu.

M: Meni se to onda nije svidelo, u životu! Tek sad, u stvari pre godinu dana, ukapirao sam o čemu se radi, uši ti se promene, treba da prođe neko vreme da se u glavi nešto slegne…

P: Imate li iluziju da publiku ipak možete da promenite sa onim što im nudite?

I: Klinci novi dolaze i slušaju…

M: Ako već mora da se kaže šta smo, da smo jazz-rock ili šta ja znam, onda smo punk grupa.

I: To nema veze. Ko zna o čemu se radi - shvatiće… Što se naše publike tiče, to su mladi ljudi kojima je dosta onoga što su do sada slušali, koji s ovom muzikom žive i kojima je lepo.

M: Na našim koncertima publika još nijednom nije mogla da čuje i tekstove, zbog tehničkih uslova. Mislim da će klinci da ukapiraju naše tekstove.

K: To nije krajnji cilj. Krajnji cilj mi je da se dobro osećam, ja mogu da budem deo publike, ali ja sviram.

III čin

Jabuka više nema, Camel, Marlboro i Drina su na izmaku snaga, kasetaš se popalio, razgovor i dalje teče. Dekor je još uvek isti, ulazimo u finalni obračun i tiho, psihološko nijansiranje.

P: Jure vas menadžeri?

I: Ima, kol'ko voliš. Nude nam hiljadu dinara po koncertu, a oni uzimaju u džep deset-petnaest puta više.

P: Nije bilo normalnih ponuda?

I: Nema normalnih čoveka (čitaj: ljudi).

P: Nova muzička klima kod nas?

K: Ima uslova da to bude stvarno dobro, ali ja se plašim: sve se pakuje, na isti način, samo se sad zove new wave… Jer, neko će sad da izda ploču i reći će to je — new wave. Ma koliko ne želeo da imam tu etiketu, ja se ipak osećam kao „nju vejver“.

I: Nemoj da nas pitaš za situaciju u Beogradu. To smo davno prežalili: i Dom omladine i…

K: Dom silosa!

P: Ipak, kontaktirate li sa klincima koji rade svoju muziku, recimo da ih pomenemo…

I: Urbana gerila, Krvna zrnca, Košulje Erou, Radijatori, Moroni, Poluljudi…

M: Nije sigurno, ali ćemo možda uskoro napraviti mali koncert. Sviraće Urbana gerila, Radijatori, Arhiva…

K: Da napravimo i mi poselo!

I: Volimo da sviramo ska, reggae… i dobro ga sviramo, ali to nam nije cilj. Već je dosadno svirati 4/4 ...

P: Koje vaše pesme stvarno gurate?

I: Slušaj, to su dve stvari: „Oko moje glave“ i „Mali čovek“. One su na nesreću nešto lošije ispale kad smo ih snimili… Ispalo je malo nategnuto i…

K: Ja sam bio prvi put u studiju i video sam da se oseća svaki udarac…

I: „Ona se budi“ zvuči opasno! Bubnjeve sam tako snimio, da to nije normalno!

M: Dve stvari su super ozbiljne, ostale dve su za zezanje.

P: Kako da vas zovem?

I: Koja želi da bude Koja. Milan je Mladenović. Ja bih voleo kad bih svoje prezime pročitao onako kako i jeste: Vdović. To je sve.

FINALE

Prilog broj 1. Deo teksta iz pesme „Tebi je tvoj mozak drag“:

„Tebi je tvoj mozak drag
Želeo bi da je veći no sad,
Meni je tvoj mozak drag,
Uradiću da je veći no sad“.

P.S. Bio je ovo kolaž-intervju sa grupom (VIS) Šarlo Akrobata. Fotose je napravila ženska drugarica Nada Nešin, oko teksta se pomučio pomenuti ispitivač P. Luković, a cela avantura završila se uveče oko 23 časa kada je lift krenuo u prizemlje. Što bismo rekli - to je sve i stvarno nema više.

* Tekst objavljen u magazinu „Džuboks“ br. 101, od 7. novembra 1980. godine