O dokumentarnom filmu "Much Ado About Dying" (2022)
Dying 01 S

Photo: Screenshot

Merlinka festival: Kažem smrt, a ljubim

Pesnikinja Adrienne Rich  je jednom napisala da je „odnos u kojem dve osobe imaju pravo da koriste reč ’ljubav’ proces, delikatan i nasilan, obično strašan za sve umešane strane“. Veze su dakle teške, ali je i usamljenost s drugim često strašnija od samoće nasamo. Istina i nežnost mogu da posluže kao zaštita od takvog života, ali ni to nije lako. Nemogućnost povezivanja s drugima je česta pojava, posebno među pripadnicima/cama LGBTIQ+ populacije (čitaj: svima koji se razlikuju od ustaljenih obrazaca) koji su bili prinuđeni da kriju svoju prirodu.

Mark Greene je u tekstu „Touch Isolation: How Homophobia Has Robbed All Men of Touch“ pokušao da objasni kako je homofobija uticala na iskorenjivanje bliskosti između muškaraca. On kaže da „muškarci širom sveta, u želji da izbegnu bilo kakav nagoveštaj seksualnog konteksta, počnu da izbegavaju sve dodire koje bi u životu mogli da iskuse, i to slobodno može da se nazove ’izolacijom od drugih’. Homofobične predrasude i raznorazne kampanje koje u svakom pokretu vide potencijal za seksualno zlostavljanje, društvo vraćaju u doba puritanskog odnosa prema fizičkom dodiru, a to posebno važi za muškarce, pa ovi mogu da provedu dane, nedelje, čak mesece, a da ne dodirnu drugo ljudsko biće. Posledice koje nedostatak fizičkog dodira ima na zdravlje takvih osoba su nesagledive“.

Ponekad čitav život prođe u izbegavanju drugih. Opsednuti kulturom mladosti često zaboravljamo da starost možemo da izbegnemo jedino ako umremo mladi. Ukoliko nam je apetit za životom pak veći, postoji opasnost da u poznim godinama ostanemo prepušteni sami sebi. Dobro znamo da heteroseksualno ponašanje nije garancija da pojedinac/ka neće ostati sam pod stare dane, ali je očigledno da LGBTIQ+ osobe više pate od izolacije, i to ne samo u starosti.

Film Much Ado About Dying britanskog reditelja Simona Chambersa je upravo priča o tome. Autor je u centar postavio svog ujaka Davida, osamdesettrogodišnjeg gej muškarca koji je živeo i odnose formirao u vreme kad je homoseksualnost bila zločin. Nije ni danas lako – iako su LGBTIQ+ osobe osvojile delić javnog prostora, homofobično ponašanje većine i dalje otežava život, posebno u konzervativnim zemljama. U strahu od gubitka posla i krova nad glavom mnoge kvir osobe i dalje teško zadržavaju partnere/ke. Strah od bliskosti je ostao duboko u nama, a aktivira se prilikom svakog homofobičnog incidenta.

Dok smo mladi i pokretni ovakve nas stvari ne brinu puno. Ponekad smo usamljeni, ali su te samoće uglavnom zdrave, produktivne. Kad nisu, tu su dejting aplikacije da nam bar nakratko utole glad za drugima. Previše smo se dugo borili za nezavisnost da bismo od nje lako odustali, pa nastavljamo u maniru „evo ti sloboda, pa vidi šta ćeš s njom“. Sigurno je da je život tako mnogo bolji, širi, ali ne nužno i lakši. Rastrzani između potrebe za samoćom i potrebe za drugim čekamo i nadamo se, radimo na sebi i na svemu oko sebe, naoružavamo se znanjem i veštinama, utešeni popularnom tvrdnjom da je sve u redu, jer jedino na sebe možemo da se oslonimo.

Junak pomenutog filma, vremešni David, je čovek iz vremena u kojem se o ovakvim stvarima nije ni razmišljalo. U vreme kad je homoseksualnost smatrana bolešću kratki susreti i život u senci su bili i početak i kraj. Zato valjda mnogi i danas veruju da je život homoseksualaca „usamljenički život“. Generacije kvir ljudi su bile prinuđene da žive i stare u toj samoći.

Briga o starima izvan uobičajenih porodičnih zajednica je sve veći problem koji ne pogađa samo pripadnike LGBTIQ+ populacije. Simon Chambers, i sam gej muškarac, u jednom trenutku u filmu kaže da ga je briga o ujaku podsetila na sopstvene strahove – „imao sam nekoliko lepih veza u životu, ali su sve došle u vreme kad mi je nezavisnost bila važnija“. Ponavljam: prisustvo partnera, dece i familije ne garantuje mirnu starost. Prema mnogim istraživanjima veliki broj ljudi (najčešće muškaraca) napusti svoje partnere/ke u slučaju teške bolesti. U tom saznanju ipak nema ničeg utešnog – i sloboda da biramo loše partnere i s njima starimo dok nas ne napuste je ljudsko pravo.

Kvir kultura je kultura mladosti. Stariji LGBTIQ+ građani i građanke žive negde iza kulisa, izvan noćnih klubova, pomešani sa svojim heteroseksualnim vršnjacima, često ugušeni sramotom. Rečenica „Mislim da umirem“ je vapaj koji David svom nećaku izgovara preko telefona. Iako udaljeni, i prostorno i emotivno, ponovo se povezuju, možda baš iz straha koji Simon oseća – straha od samoće u starosti.

Napredovali smo – živimo duže nego pre. Stari i zanemoćali prepušteni smo na milost i nemilost drugima. U slučaju da smo bili okrenuti isključivo sebi, da nismo napravili ni najmanji napor da obogatimo nečiji život vrlo je verovatno da ćemo poslednje dane provesti u svoja četiri zida.

Centralna figura dokumentarnog filma Much Ado About Dying liči na čoveka koji je svima težak, nepodnošljiv, okupiran sobom. Dok recituje Šekspira David traži publiku. U toj distanci je bio njegov spas – ako drugi ostanu dovoljno daleko ne mogu da nas povrede. Kad poželimo da nam se približe previše je kasno – nesposobni da ih pustimo, dodirnemo, da zatražimo pomoć. Živimo od danas do sutra nadajući se da će neki mlađi rođak u našoj priči prepoznati svoju budućnost i pružiti nam onu čašu vode o kojoj svi pričaju.

Oceni 5