Spomenik "Broj 43"
Marble 01 S

Photo: IMDb

Merlinka: Sama svoj spomenik

Ako se ovih dana zanimate za spomenike u Beogradu možete da pročitate vesti poput: „Spomenik i muzej četničkom vođi Dragoljubu Draži Mihailoviću otvoren je 17. oktobra u Beogradu, na mestu njegove nekadašnje kuće. Policija je grupu antifašista, koji se tome protive, sprečila da priđe okupljanju. Muzej i spomenik napravilo je udruženje "Naša Drina", a iz gradske uprave je za Radio Slobodna Evropa ranije rečeno da o tome ne postoji odluka“. (Radio Slobodna Evropa)

Sad ponovite (naglas ili u sebi): policija je antifašiste, koji se tome protive, sprečila da priđu okupljanju. Možete da dodate i ovo: ulica je bila blokirana, sa razglasa se čule četničke pesme. Javni spomenici predstavljaju ideje koje društvo pozdravlja, muzika je tek usputna stvar. Valjda da posetiocima bude prijatnije. Građani vole te ideje, u Srbiji možda više nego u drugim zemljama – dok su po belom svetu biste i druge figure već neko vreme pod mikroskopom (i stare i nove), naša mašina za uveličavanje izgleda ne radi. Moguće je da zbog toga neki spomenici imaju manje sreće od drugih.

I Vjeran Miladinović Merlinka je konačno dobila svoje obeležje – spomenik u obliku dve ružičaste cipele broj 43. Time je obeležena dvadeseta godišnjica od njene nasilne smrti – u martu 2003. godine mediji su pisali da je „u Beogradu ubijena trans legenda Balkana“. Njeno telo je pronađeno mesec dana kasnije, a ubica je nakratko uhapšen, ali ne i kažnjen . Uloga spomenika bila je da nas na to stalno podseća. Kratko je potrajalo.

„Broj 43“ je postavljen 18. oktobra, na platou kod autobuske stanice u Beogradu, u kraju u kojem je Merlinka provela dobar deo svog života. Rođena je 1958. godine u Zagrebu, a neko vreme je živela i na jugu Srbije, u Prokuplju. Potom je stigla u Beograd i osvojila ulicu Gavrila Principa. Umrla je sama u beogradskom naselju Krnjača, pre tačno dve decenije. Slučaj u to vreme nikoga nije interesovao, pa sve što danas imamo su glasine o osumnjičenima, te ulogama koje su igrali u njenom životu. Ponavljam: uhapšeni su, potom pušteni zbog nedostatka dokaza.

Spomenik Merlinki je vandalizovan već 21. oktobra. Preživele su štikle, slabašni ostaci pokušaja da se nepravda ispravi. Tako „autentična figura s beogradskih ulica“, kako je i danas opisuju, od nas nije dobila skoro ništa. Ostavila nam je mnogo: vidljivost, kamenu strukturu koju je napravila pored Opservatorije na Kalemegdanu tokom bombardovanja 1999. godine, autobiografski roman Terezin sin, uloge u filmovima Beograde, dobro jutro, Lijepe žene prolaze kroz grad i Marble Ass (sve ih je režirao Želimir Žilnik).

Pričala je puno, često i s novinarima. U intervjuu za TV Reviju iz 1995. godine na pitanje „Zašto ste transvestit?“ odgovorila je rečima koje kad su došle iz budućnosti (očigledno ne iz ove u kojoj živimo): „Biti različit – na to imam pravo. Razlike ne smetaju. Naprotiv, one su neophodne. Zamislite da svi imamo iste kose, kuće, kola, da se svi isto oblačimo, to bi bilo užasno dosadno. Da nije razlika ne bismo imali koga da ogovaramo. A priznajte, život bez ogovaranja je neinteresantan“.

Kad su nam već oteli spomenik, možemo da ponavljamo ono što je govorila: „Ovde je čovek pošten samo onoliko koliko sakrije. Zar nije prostitucija i ono kad se ćerka udaje, a majka kaže: ‘Nemoj, sine, molim te, Peru, nego uzmi Miku, zato što je Mika sin jedinac, a otac mu ima dva traktora i jedan kombajn’. I to je prostitucija. Šta je nemoralno? Nemoralno je kada ona izađe u beloj venčanici u crkvi, tako se milo gledaju, viču da-da, popovi udaraju svetom vodicom, stavljaju burme, kumovi se grle i ljube. A posle 5-6 godina, ostavila dvoje dece, otišla u zvečku, oni se rastali. To je još veći nemoral nego ja. Ja ničiji život nisam upropastila. Sve što radim – radim sebi“. (Stavovi, 1997)

Ili ovo: „Mi smo ti na neki način znamenitost Beograda, pa makar i u negativnom smislu“. (Opet Stavovi)

Kad je izgubila moć govora, o njoj su počeli da pričaju drugi. Miljenko Jergović u predgovoru za drugo izdanje knjige Terezin sin piše da bi „životna priča Vjerana Miladinovića mogla nositi naslov: Jedna mladost u Jugoslaviji. Ili nekako tako. On, a pomalo i ona – kako je već kome volja i kako se tko osjeća u odnosi na Vjerana i Merlinku, i kako se Merlinka u kojem trenutku svoga života osjećala – proživjeli su život u zemlji u kojoj je bilo proklamirano i zajamčeno  svako ljudsko pravo, ukoliko je grupno konzumirano i formulirano. Prava pojedinaca, onih koji su se, poput Vjerana Miladinovića, fatalno razlikovali, koji su mislili svojom glavom i usuđivali se biti ono što jesu, bila su kršena, obezvrijeđena, ismijana i na kraju ukinuta“.

Merlinki bi danas bilo 65 godina, a dve decenije otkad je izgubila život prava su joj još jednom oduzeta. Na primer pravo na spomenik „Broj 43“, pravo da bude prisutna, da je, kad već nismo uhapsili njenog ubicu, pošteno zapamtimo. Sasvim je sigurno da nikada nećemo saznati ko je spomenik uništio. Zašto? Zato što to retko koga zanima, a policija je zauzeta rasterivanjem strašnih antifašista.

Na nama je da sećanje čuvamo unutra, u sebi – ne samo na Merlinku, već na sve one koji su potisnuti iz mejnstrim istorije. Spomenik „Broj 43“ je krupan korak, pa je čak i ovo što je od njega ostalo snažnije od svakog razglasa. U međuvremenu možemo da poštujemo one koji su još uvek živi, da govorimo i pišemo kad god nam se za to pruži prilika – o malim životima koji su bili strašno veliki, o hrabrostima zahvaljujući kojima danas imamo snage da živimo bar malo bolje nego pre.

Istina je da taj boljitak još uvek nije na nivou koji zaslužuje svako ljudsko biće. Sve se i dalje oduzima na silu – životi mladih LGBTIQ+ osoba, kultura, istorija, pravo na bezbednost i dostojanstven život, spomenici. Retko je ko verovao da će spomenik Vjeranu Miladinoviću potrajati, a naši sugrađani su nam još jednom pokazali da smo u pravu svaki put kad o njima razmišljamo.

Merlinka je na LGBTIQ+ zajednicu ostavila dubok utisak: „Revolucionarna, hrabra, spremna na brze odgovore, inteligentna i talentovana za umetnost, ali i topla osoba koja je iznutra jako patila“ – to o njoj govore savremenici i saradnici (BBC). Neki od nas je izgleda nisu zaboravili. Danas postoji i filmski festival sa njenim imenom - Merlinka. Tako se bar donekle ostvarilo ono što je poželela pre 26 godina: „Apelujem na gradske oce da se ulica Gavrila Principa preimenuje u Merlin, jer sam ja mnogo više učinila za Srbe“.

*Tekst objavljen u magazinu Optimist

Oceni 5