Meso

I

„Baš i nije ono što sam očekivala,“ izgovorila je nepoznata gospođa dok su stajali jedno naspram drugog. Delio ih je samo stakleni pult, a iza providne prepreke ležali su drugi komadi mesa. Neki su očigledno bili svežiji od drugih, što je bio razlog da se mušterija namršti na parče koje je dobila. „Možete li da mi izmerite onaj komad?“, pitala je upirući prstom u svežije meso.

Saša je zurio u crvenu mrlju na pločicama, i po navici povlačio ivice bele kecelje koja mu je već savršeno pristajala. Svakoga jutra bi dolazio sat vremena ranije na posao. Prvo bi očistio satare, odmah potom noževe, veliko šilo, testeru za kosti, čupač rebara sa sajlicama, rezervne sajlice za čupač, kuku za panglovanje, pa čupač za rebra bez sajlice, prese za pljeskavice, punilicu za kobasice, aparat za rezanje salame, mašinu za mlevenje mesa, sudoperu, a potom i veliki panj na kojem su se jasno ocrtavali ožiljci. Tačno je znao koji je usek nastao od kojeg zamaha ruke. Dobro je poznavao svoje kolege, i dugo bi, kada oni toga nisu bili svesni, posmatrao šake i podlaktice koje su postale snažne od dugogodišnjeg komadanja mesa.

Onda bi prelazio na pločice. Trljao bi i strugao metalnom žicom sve dok nisu sijale onako kako je zamislio. To nije bio njegov zadatak, tako da niko nije ni znao da je čistoća po kojoj je mesara postala poznata u celom kraju, a i šire, proizvod rasporeda od kojeg nikada nije odstupao.

Do tog trenutka se nije dogodilo da mu promakne i najsitnija nečistoća. Postajem nepažljiv, mislio je dok je gledao u crvenu mrlju, i u njoj video lica svojih kolega, mušterija, sva ona lica koja su bar jednom prošla pored velikog izloga. Rugala su mu se tako glasno da je poželeo da dlanovima pokrije uši, ali se ipak savladao.

 „Mladiću“, rekla je gospođa nešto nervoznijim glasom.

„Možete li da ponovite?“, upitao je kada mu je skrenula pažnju s mrlje.

„Pitala sam Vas da li možete da mi izmerite ono parče?“, pokazala je ponovo na komad koji je želela.

„Ne, žao mi je, taj komad je rezervisan“, rekao je, i parče nežno spustio na hartiju koju je prethodno izrezao. „Ispašće odličan ručak od toga što ste kupili“, nastavio je, „Evo“, rekao je pružajući joj ceduljicu s receptom.

Često je zapisivao, ponekad izmišljao, recepte za svoje mušterije, i mnogi su ga zbog toga voleli. Nepoznata gospođa je ipak zgužvala papirić i bacila mu ga u lice, i nakon nekoliko trenutaka napustila radnju, a za njom su se vukle psovke.

Jedno oko mu je ponovo lutalo ka nesrećnoj kapljici, kada su se vrata otvorila. Prostorijom se razlegla zvonjava. Već je prepoznavao melodije koje su nastajale kada u mesaru ulaze stalne mušterije. Svako je otvarao vrata na svoj način. Pre nego što je pogledao k ulazu, znao je da se pultu približava gospođa Simić.

„O, gospođo Simić“, izgovorio je s izveštačenom veselošću.

Da je ikada zaista obratila pažnju na njega sada bi u glasu prepoznala i izvesnu dozu nelagodnosti. Teško se kretala, a poteškoće koje je imala i ranije dodatno je otežavalo to što u poslednje vreme nije dobro spavala.

„Dobar dan, mladiću“, odgovorila je tiho.

„Da li Vam je danas bolje?“ upitao je.

„Ne bih Vas zamarala tim stvarima“, uzvratila je starica.

„Taman posla! Recite mi, da li vam se sin javljao?“

Gospođa Simić je nekoliko trenutaka posmatrala svoja stopala, a onda podigla glavu uz kratko: „Ne“.

„Javiće se, znate kakvi smo mi mladi“, nasmejao se usiljeno, „A i sami ste rekli da se to i ranije dešavalo. Jeste li obavestili policiju?“

„Ne, nisam. To se zaista već događalo, tako da znam šta bi mi rekli“.

„Biće sve u redu, gospođo,“ trudio se da zvuči ohrabrujuće, „Evo, spremio sam vam divan komad mesa“.

„Zlatni ste, ali ne hvala. Danas bih samo dvesta grama salame“.

„Ali insistiram! Smatrajte da je ovo poklon od mene“, rekao je i protegao se preko pulta kako bi joj dodao parče koje je pažljivo zamotao i uvezao crvenom vrpcom.

„Pa, dobro onda“, rekla je starica i prihvatila komad mesa.

„Ali morate odmah da ga pripremite, kasnije neće biti tako ukusno“, rekao je i dodao joj ceduljicu, „Ovo Vam je najbolji recept – meso je već delimično termički obrađeno, po mom receptu, tako da će biti dovoljno samo da ga stavite u rernu na dvadeset minuta, ni sekunde duže“.

„Učiniću tako“, rekla je, „A sada mi, molim Vas, izmerite ono što sam tražila“.

Saša je isekao tačno dvesta grama salame koju je izabrala, i gospođa Simić se uputila k izlaznim vratima.

Čim je okrenula leđa, mladić je s lica svukao onaj blesavi izraz od kog su ga boleli obrazi. Ostao je sam u mesari tako da je dopustio da mu se na lice vrati ona senka koja je pasla na obrvama kada u blizini nije bilo drugih ljudi.

Posmatrao je gospođu Simić dok je izlazila, sačekao nekoliko minuta, a onda navukao crni kaput i zaputio se ka izlaznim vratima. Nakon što je zaključao, na staklo je zalepio parče papira na kojem je pisalo „Vraćam se za sat vremena“.

Dobro je znao ulice kojima se gospođa Simić uvek vraća iz kupovine, ali je morao odmah da krene kako bi se uverio da će s mesom učiniti baš onako kako joj je u receptu savetovao. Dan ranije pripremio je mesto na malom uzvišenju, i sebi napravio položaj s kog je mogao da posmatra prozor njene kuhinje bez straha da će ga neko videti. Strpljivo je hodao za njom, na dvadesetak metara udaljenosti, kao krvoslednik koji goni ranjenu žrtvu, kao pas koji je baš malopre polizao onu krv s pločica.

II

Do zgrade u kojoj je živela starica trebalo im je pola sata. Dok je ona otključavala ulazna vrata, Saša se popeo uz uzvišenje, i udobno se smestio u sklonište. Nakon deset minuta upalilo se svetlo u kuhinji iako je napolju još uvek bio dan. Gospođa Simić spustila je torbu na sto i krenula k drugoj prostoriji. Onda se vratila do torbe i izvadila zamotuljak. Saša je bio siguran da je u pitanju ono parče mesa. „Tako“, promrmljao je zadovoljno. Starica je gledala u paketić kao da je zaboravila nešto važno, a onda ga je, to je dobro video, bacila u korpu pored sudopere.

Nebo se zacrvenelo, ili se bar njemu tako činilo, a na čelu mu se pojavila debela, plava vena. Čvrsto je stisnuo pesnice, kao da guši neku zamisao koja je u njima počela da klija. Onda je ustao i zaputio se ka zgradi.

Kada je došao do vrata na kojima je pisalo „Simić“ kratko je pozvonio. Brzo je začuo korake. Zvono je još uvek odzvanjalo kada je starica otvorila vrata.

„Izvolite“, nije ga odmah prepoznala.

Osećao je kako mu trnu prsti na levoj ruci. Nije imao dovoljno vremena da napravi plan i mozak je odbijao poslušnost.

„Ja, ja…Video sam vašeg sina!“, povikao je, srećan što je ono što je izgovorio imalo smisla.

Gospođa Simić je širom otvorila vrata, a Saša je ušao u stan, ne čekajući da ga pozove.

„Pa Vi ste iz mesare“, rekla je starica zbunjeno, „Odakle poznajete mog sina i zašto mi to malopre niste rekli?“

„Nisam želeo da Vas uplašim“, rekao je Saša, a oči su mu se kretale tako da je moglo da se vidi da razmišlja o onome što izgovara.

„Ne razumem, pa sada me plašite. Gde ste videli Kolju?“

„Jutros kada sam dolazio na posao prošao je pored mene na ulici. Bio sam siguran da se vraća kući“.

„Ali ne razumem. Kako Vi znate mog Kolju“.

„Viđao sam vas zajedno kada ste prolazili pored mesare. Lep mladić“.

Starica ga je zbunjeno pogledala. Ta opaska joj je zvučala neobično, iako u drugačijem razgovoru na nju ne bi obratila pažnju, ili bi se zahvalila kao da je lepota sina bila njena zasluga.

„Vidim koliko patite i želim da Vam pomognem. Možemo da spremimo ono meso koje sam vam poklonio“.

„Ne, to zaista nije potrebno. Mislim da ću sada pozvati policiju“.

„Ne!“, viknuo je Saša, „I sami ste rekli da ih vaš slučaj neće zanimati“, dodao je smirenijim tonom.

„Sada je drugačije, videli ste ga. Moj Kolja je tu!“, rekla je i zaputila se k telefonskom aparatu.

„Ne!“. Viknuo je Saša, „Vi morate prvo nešto da pojedete, potpuno ste pobledeli. Dozvolite mi da vam ispečem meso“.

Starica ga je pogledala uplašeno. „Molim Vas, htela bih da ostanem sama“.

„Insistiram! Jako brinem za Vas“.

„Mladiću, ja Vas ne poznajem. Molim Vas napustite moj stan“, rekla je i krenula k vratima.

„Ne!“, viknuo je Saša i šakom je udario u grudi.

Udarac nije bio jak, ali se ona srušila na pod. Pokušavala je da ustane, a onda je počela da doziva upomoć. Spustio se pored nje i stavio joj šaku preko usta. Bila je mnogo snažnija nego što je očekivao, pa je, pored svih njegovih napora, uspevala da ispusti poneki glas. Komšije su lako mogle da je čuju, pa je dlanove spustio na njen vrat. Stiskao je sve jače i jače, dok nije izgubila svest. Jednom je negde pročitao da se ljudi tokom davljenja često onesveste, pa je još neko vreme držao stisak.

Kada se uverio da više ne diše, udaljio se od tela. Tek tada je primetio koliko mu srce bije, i da mu se niz lice sliva znoj. Udahnuo je duboko. Ustao je i krenuo k izlazu. Nakon nekoliko koraka se vratio nazad i pogledom potražio kuhinju. Ušao je u prostoriju i iz korpe za otpatke uzeo komad mesa zamotan u belu hartiju. Onda je ruku zavukao u torbu i iz nje uzeo i dvesta grama salame. Posle toga je krenuo k vratima. Kada je došao do starice kleknuo je pored nje i još jednom dlanove spustio na njen vrat. Pojačao je stisak..

Iz stana je izašao kada je bio siguran da u hodniku nema nikog.

III

Dok je hodao ka svom stanu Saša je izgubio pojam o vremenu. Lutao je ulicama s zamotuljkom u rukama. Tražio je neki zaklonjeni kontejner, neko mesto na kom niko ne bi tražio otpatke hrane. Posle duge potrage otvorio je jedan šaht i u crnu rupu zavrljačio paketić. Pacove ionako stalno truju, pomislio je zureći u tamu. Činilo mu se da vidi debele repove koji fijuču kao bičevi kojima upravlja nekakav gradski demon.

Bilo je već duboko u noć kada je otključao vrata. Velika, siva mačka uplela mu se među noge tako da se umalo nije sapleo. „Beži“, odgurnuo je nežno stopalom.

Čim se uselio prozore je zakucao tako da nisu mogli da se otvore. Zbog toga je u stanu bilo zagušljivo, posebno u kuhinji u kojoj se gomilalo neoprano posuđe. Iz ove će sudopere, često je mislio, jednoga dana neki mikrob evoluirati u ljubav mog života.

U kuhinji je smrdelo na pokvareno mleko, ali mu to nije smetalo. Taj miris je značio da je kod kuće. Mačka se uporno trljala o nogavice, pa je iz džepa izvukao salamu i bacio je u činiju u kojoj je već bilo ustajale hrane. Životinja je onjušila crvenkaste kolutove s komadićima maslina i odmahnula glavom.

„Zaboravio sam da ne voliš masline. Izvini.“

Uzeo je jednu od prljavih čaša sa stola i pogledom tražio nešto čime bi je obrisao.

„Kako si proveo dan?“ pitao je, „Ja sam se danas borio. Za našu ljubav.“

Mačka je kratko mjauknula, a onda skočila na prozor zainteresovana za pticu koja je tu greškom zanoćila.

„Ne odgovaraš? Ne zanima te koliko sam umoran.“

Mačka nije obraćala pažnju, a mesnati golub se već spremao da poleti u noć.

„Da, imam jednu lošu vest.“

Sačekao je nekoliko trenutaka, a onda nastavio.

„Majka ti je umrla. Nesrećan slučaj.“

Ušao je u susednu prostoriju, a razrogačene oči su iz mraka sijale jače nego mačije. Upalio je svetlo i prišao telu koje je bilo vezano za krevet.

„Moj Kolja,“ izgovorio je nežno, „Ali ništa ne brini, ja sam tu. Mama je ionako bila stara“.

Kleknuo je pored kreveta i spustio obraz na grudi koje su se nadimale kao da se bore za vazduh. Iz dubine su se čuli bubnjevi. Sklopio je oči i zaspao uz tu melodiju.