Mi, deca s boravišnom dozvolom

1.

Kad smo Ivan i ja emigrirali, bila sam usamljenija nego ranije. U tih prvih šest meseci života u zemlji čiji jezik nisam znala, nekoliko puta sam išla na razgovor kod psihologa. Dopalo mi se što brinu o psihičkom zdravlju ljudi, posebno doseljenika. Utvrdiće se kasnije da je nama, kojima je sve teško, veoma lako manipulisati. Pila sam lekove koji tek treba da izađu na tržište, povraćala u ime nauke i opadala mi je kosa da ne bi morala onima što imaju državljanstvo. Mi, deca s boravišnom dozvolom, gledali smo prelepe osmehe psihologa i psihijatara, verujući da će nam pomoći. Usamljenost, anksioznost, osećaj konstantnog nepripadanja, dosada, dosada, dosada, celodnevna dosada, zabrinutost, šta ako se Ivan ne vrati s posla, ne znam zašto se ne bi vratio, ali šta ako se ne vrati i ja ostanem sama, zaglavljena u administrativnom paklu strane zemlje, to su bile moje misli i osećanja koje su stručnjaci u početku rešavali pilulama. 

Pilule nisu pomagale, a bilo je malo bolje kada sam pronašla posao. Tačnije, Nacionalna služba za zapošljavanje strane zemlje mi je pronašla posao. Unosila sam podatke u Excel tabele i bilo mi je naloženo da idem na časove jezika. Ivana sam manje viđala, mislim da mu je to prijalo. Nisam se više toliko brinula, a i njemu je laknulo što ćemo od moje plate moći da platimo barem nešto. Nadala sam se, naviknuta na to da povremeno odem na piće s nekim s posla, nadala sam se da će to biti slučaj u ovoj državi. Ipak, za dva meseca rada nisam uspela da zapamtim imena ljudi s kojima sam radila, a kamoli da prozborim pokoju reč. Sedeli smo jedno drugom za potiljkom i svako je kucao svoje tabele. Jedino mesto gde se moglo progovoriti s nekim bila je menza, ali većina je nezainteresovano gutala svoje podgrejane bolonjeze i nije obraćala pažnju na okolinu. Postajalo mi je sve gore. Ni na časovima jezika nisam uspela da progovorim s nekim više od rečenicu-dve o vremenu. Plakala sam i hejtovala po Internetu. U vreme kad sam emigrirala opet sam postala aktivna na jednoj društvenoj mreži, jer sam jedino tako uspevala da se na trenutke osetim među ljudima. Iz nekog razloga, misli koje sam ostavljala po Internetu veoma su se dopadale drugima. Ili su me pratili i čitali jer sam im bila iritantna. Nikada nisam previše razmišljala o tome koji je razlog što je nalog koji sam otvorila na društvenoj mreži interesantan ljudima – možda je trebalo. Meni je to bilo mesto da se izjadam, oslobodim misli koje su se taložile, da iskritikujem i pročitam šta se novo dešava.

Ivan nikada nije voleo moje Internet izdanje, smatrao je da je vulgarno što sve svoje misli i osećanja iznosim neznancima, a još mu je gore bilo kada izmišljam svoje misli i osećanja i prostirem ih pred ko zna kim. Ali, meni se nekako činilo da su ti nalozi, koji isto tako pišu i kače fotografije svog života, da su mi ti neznanci bolji od većine mojih prijatelja. Tačnije, naši nalozi se druže. Ja nisam imala potrebu da upoznajem ljude iza naloga; doduše, kada smo emigrirali, kontaktirala sam jednu od devojaka koju znam s društvenih mreža, a koja živi u istom gradu u koji smo se mi doselili. Entuzijastično smo se videle drugog dana po mom preseljenju i onda opet vikend posle toga. Pomogla mi je govoreći gde da idem po koji papir i na šta sve imam pravo kao građanka trećeg reda u zemlji prvog reda, ali treći susret se nije dogodio. Naši nalozi su i dalje komunicirali onlajn, i ona mi je zaista bila od pomoći u vezi sa svim potrebnim informacijama ali, jednostavno, nismo se više viđale. Moj nalog je imao odličan društveni život; s druge strane, ja sam bila izgubljena u svom sopstvenom jadu. Osećala sam se teško, kao kada umrem posle treninga i treba da se popnem uz stepenice. Kada se to stanje ponovilo, i kada sam počela da plačem češće nego inače, znala sam da je to još jedna od nuspojava lekova koje uzimam, a nisam je želela. Otišla sam kod psihologa koji je govorio da je sasvim normalno to kako se osećam, sve sam promenila, navići ću se. Bila sam tužna. Ivan je bio OK. Njemu nije smetalo što ne znamo skoro nikog u ovom gradu, i što nikog ne viđamo. On je ionako većinu vremena provodio igrajući igrice posle posla ili kodirajući. Šetali smo vikendima, oduševljavali se muzejima, ali ja sam bivala sve usamljenija. Počinjala sam da preispitujem razloge zbog kojih smo došli ovde. Ivan se tada ljutio. Došli smo zbog budućnosti. Ali ja je nisam videla i nisam bila u stanju da je osetim.  

Preko jedne društvene mreže našla sam grupu gde su ex-Yu ljudi pričali o svom životu u našem novom gradu. Povremeno su organizovana i druženja. Odlučila sam da idem tamo. Ja, koja sam mrzela tematska druženja, odlučila sam da odem. Ivan, naravno, nije želeo da ide sa mnom, i ja sam pisala o tome na Internetu. Činilo se da je to bio trenutak u kom sam u sve sumnjala. Pitala sam se kakav sam to život napustila i zarad čega. Internet zajednica me je razumela. Bar se tako moglo suditi po broju fejvova. To me ohrabrilo i otišla sam u kafić na drugom kraju grada, gde se održavalo okupljanje mojih (bivših) sunarodnika.

Bilans te večeri bilo je dodavanje njih nekoliko na društvenim mrežama. Nebitnih. Verovatno ih nikada više neću videti. Ipak, stigao je jedan DM. Dobila sam pravi poziv na piće, ne na virtuelno piće gde svako pije sa svoje strane laptopa ili telefona. Jelena Vukan, konobarica u jednom kafiću u našem kvartu, pozvala me na pivo ili koktele. Ponosno sam to rekla Ivanu kada je došao kući s posla. Ivan ni ovog puta nije hteo sa mnom, iako je bio pozvan. Jelena Vukan je naglasila da će doći i njen dečko Freddie Phellino. Razmišljala sam kakvo je to ime i da li je uopšte dobro napisala. Dodala je da ne brinem, i da Freddie priča BHCS jezik – tek mi onda ništa nije bilo jasno.  

Razmišljala sam o tome kada se sve promenilo. Da li kada smo se preselili, da li kada sam otišla na to ex-yu druženje, ili kad sam se našla s Jelenom Vukan i Freddijem. Hiljadu sam puta vraćala u glavi ceo put od trenutka kad je avion poleteo iz Beograda, poleteo da se ne vratimo više nikada, ali ne znam kada se sve zakuvalo. Pitala sam psihologa da li čovek zna kada radi stvar koja će mu promeniti život. Verovala sam da je jasno da, ako upucaš nekog, tvoj život neće biti isti. Ali, da li znaš kada je taj pištolj koji vadiš simbolički i kada se sve menja? Ne znam šta mi je rekao psiholog. Nisam sigurna ni da je razumeo. Pričala sam na engleskom, možda je mislio da pričam o bukvalnom pištolju. Možda sam sve promenila kada sam kreirala nalog na društvenoj mreži. Možda kada je Klaudija Beatriče postala moj alter ego. Moja druga strana ličnosti. Moj beg od realnosti. Moja realnost. Ne znam ni sad šta je.

Freddie Phellino, momak Jelene Vukan, dobrom voljom, predanim radom i istovremenom željom za novcem, slavom i potrebom da se pomogne usamljenim ljudima, postao je čovek. Da, postao je. Jelena Vukan je otišla iz svog rodnog grada pre tri godine. Dve godine se borila s depresijom. Lekovi i razgovori nisu pomagali. Njen sedmi po redu psiholog za dve godine rekao joj je da postoji eksperimentalni program. Bilo je još u povoju, ali to je budućnost. Možda se kosi s granicama etike, ali usamljenost ne zna za moral. Pristala je jer nije znala šta drugo. Potpisala je gomilu papira, išla mesecima na razne analize i jednog dana je došla po Freddieja. „Pokupila sam ga ispred Instituta i bio je još lepši nego što sam ga zamišljala. Čoveče, bukvalno mi je odmah pročitao misli. Kao, zdravo, Jelena, jesi li gladna? Hahaha, a jesam bila gladna. Ne znam, Freddie je najbolja stvar koju sam kreirala.“  

Došla sam kući i nisam verovala. Ali, zaista, Freddie mi je pokazao dokumenta kad sam se nasmejala na njihovu priču. Bila sam sigurna da su drogirani i da me zajebavaju. On nije imao ličnu kartu niti boravišnu dozvolu kakvu imamo mi. On je imao čip ispod levog dlana i papir s potvrdom da je „kreiran“. Ivan je, naravno, rekao da je to moguće. Objasnio mi je i kako. Meni je i dalje bilo čudno. Mislila sam da je to sve u domenu neke naučne fantastike ili daleko u budućnosti, ali Ivan je rekao da je budućnost već počela. Ne u celom svetu, ali mi sad živimo u državi u kojoj je budućnost. Nisam ništa pisala na društvenim mrežama o ovom saznanju, guglala sam i zaista naišla na poneki članak koji je govorio o kreiranju ljudi. Na sledećoj seansi kod psihologa upitala sam za uput za Institut jer sam smatrala da sam dobar kandidat. Psiholog je mislio da je možda rano, ali ipak mi je dao uput. Možda se tad sve promenilo?

Trebalo mi je jedno tri nedelje da se sretnem s doktorom Sh. Dotad sam proguglala sve što sam mogla. „Došla sam samo da se raspitam“, bile su moje prve reči. Ipak, iako sam išla na časove, jezik nisam progovorila. Govorila sam engleski. Doktor Sh. je takođe govorio engleski i objasnio mi je kako imam potrebne kvalifikacije da uđem u program kreacije. „Vaša depresija i vaša usamljenost su alarmantne. Analizirali smo vaš profil na društvenim mrežama. Skoro svaki kontakt koji ostvarite, ostvarite putem društvenih mreža. Vaš društveni život skoro da ne postoji. Ni posao ni lekovi vam nisu pomogli. Vidite, u ovoj zemlji mnogo ljudi ne može da pronađe partnera. Ili prijatelja. I nesrećni su zbog toga. Već godinama razvijamo program kreacije kako bismo im pomogli. I pronašli smo način, doduše, sve je još u povoju, beta faza je u pitanju, ali možete pokušati. Želimo da izlečimo usamljenost. A pošto ljudi stvaraju identitete onlajn, realno je da „oživimo“ te identitete. Na taj način, vaš nalog Klaudija Beatriče mogla bi da se otelotvori u muškarca, ženu, prijateljicu, dečka, sestru, brata, koju god figuru želite. Ona je deo vas, vi ste je stvorili. Rečima. Program učita sve što ste ikada napisali, sve se to mikročipom ubaci u telo kakvo god izaberete i vi dobijete osobu koja vam fali u životu. Radimo i na integraciji kreiranih u društvo. Oni takođe mogu da budu zaposleni, mogu da govore do tri svetska jezika, naravno, imaju sposobnost učenja, mogu da nauče sve što im je potrebno, ali u granicama koje ste vi to kreirali onlajn. Program odredi koliko je ta osoba inteligentna, emotivna, koliko je seksualna. Sve se to vidi iz onog što ste pisali. Zasad, kreirani ne mogu da se razmnožavaju. Ali, i to će se rešiti.“ Budućnost je delovala tako moćno. Zamislila sam svet bez usamljenih ljudi. Zamislila sam kako više ne postoji rodbina koja pita: „Kad ćeš da se udaš, vreme ti je?“ Sve se reši time što se oživi deo tebe koji ostavljaš na Internetu. Moja istorija na društvenim mrežama postaće moja sadašnjost.

Ivan je mislio da je super ideja da stvorim sebi drugaricu i da se skinem s društvenih mreža. Meni je ta činjenica da nalog više nije aktivan nakon što se kreira osoba bila malo traumatična. Ali, Klaudija Beatriče neće više biti moje reči zabeležene na Internetu, Klaudija Beatriče će postati osoba.  

2.

Kada je nešto u redu, ne postoji potreba da se o toj stvari priča. Razmišljala sam o tome. Nikada nisam nalazila reči za lepo. Valjda zato nije čudno što me Klaudija Beatriče uglavnom izluđivala. Nisam mogla da je podnesem. Ili da se podnesem? Poludela sam kada je, pošto sam, naravno, odabrala da ima moć da komunicira na ovom čudnom i teškom jeziku zemlje u kojoj živim, odmah našla prijatelje koji nisu bili gastosi, već lokalci, poludela sam i kad je uspela da nađe posao koji sam ja želela. U naletu besa sam joj rekla: „Zahvaljujući meni si ovde! Kako možeš da uzimaš ono što mi pripada?! Ja zaslužujem taj posao, a ti ne treba da stvaraš nove prijatelje, već da budeš prijateljica meni!“ Bezdušna kučka, kakva sam i ja bila na društvenim mrežama, pobednički se nasmejala i rekla: „Misliš, treba da ti budem zahvalna što si moja boravišna dozvola?“ „Ti si ja! Shvati, ti si ja, meni si potrebna!“, vikala sam očajna. Očaj traje. To nije osećanje ili stanje, kao sreća, eto, sreća, na primer, kad konstatujem da sam srećna, to je trenutno. Očaj, to je trajno, sada mi se čini, očaj je trajan.  

Nisam znala šta da radim. Na redovnim kontrolama utvrđeno je da sam još uvek depresivna i anksiozna i da je poboljšanje bilo trenutno. Što se Klaudije Beatriče tiče, ona je bila sve bolja i bolja i sve voljenija i voljenija. Imala je prijatelje. Sa mnom je provodila trenutke u kojima ja to nisam želela. Bila je ljubomorna kada smo Ivan i ja išli na večere. Govorila je da će se iseliti iz stana jer ne želi da spava u dnevnoj sobi, pretila je da će na svom blogu pisati o meni. Ja sam uglavnom plakala, a Ivan je govorio da je njegov život pakao. Vratila sam se na regularne terapije. Pitala sam, jesam li ja to ljubomorna na sebe? I jesam li autodestruktivna? Šta to zameram sebi? Mislim da opet nije bilo odgovora, i nisam znala šta da radim. Klaudija Beatriče je budila potisnuti gnev u meni, taj gnev koji sam rešavala onlajn, a sad nisam imala gde da ga rešavam, i još sam gledala u njega svakog dana.  

3.

Svaka bol je kao otisak prsta. Jedinstvena, neponovljiva. Verujem da bi čovek mogao da se identifikuje po bolu. Moja depresija je postala moj nakit. Moja bol je postala moj život. Gledala sam Klaudiju Beatriče, gledala sam sebe, ili ono šta sam stvorila, i pitala se zašto je/zašto sam takva. Zašto povređuje(m) druge? Zašto je/sam neprijatna prema njima? Nije zabavno. Van Interneta nije zabavno. Ali, neverovatno, Klaudiju Beatriče su svi voleli. Ili su je se plašili. Ne umem to da razlučim. I ona nije bila usamljena. Ja sam bila usamljena. Ivan se povlačio. Bolelo je to. Povlačio se i ostavio me samu da se nosim sa svojom kreacijom. Nismo više vodili ljubav, jer je jedne večeri Klaudija Beatriče lupala na vrata naše spavaće sobe i govorila da se stišamo. Ljubomorna? Nisam bila sigurna da sam je napravila ljubomornom, ali moguće je. Ja sam ljubomorna osoba, morala je i ona delom to pokupiti. Terapeut mi je opet prepisao lekove i govorio o tome da Klaudija Beatriče mora da se prilagodi svom telu i svom umu, da je sve to test faza, i da su svesni da neće odmah rešiti sve probleme, pa eto, ja sam jedan od onih slučajeva gde nauka uči na svojim greškama... nisam razmišljala o Klaudiji Beatriče kao grešci. Ona je bila OK. Ja nisam bila OK s njom, niti ona sa mnom. Ali ona je bila OK bez mene, a ja nisam. A kad se Ivan povukao u sebe i počeo sve manje vremena da provodi u stanu, bilo mi je još teže. Mislim da me najviše bolelo kada je Klaudija Beatriče počela da čeka Ivana posle njegovog posla. Nisam znala za to, Ivan mi u početku nije ništa govorio. Plašio je se. Ali, čekala ga je i išla pored njega. Jednom sam je videla kako stoji preko puta restorana u kom smo bili nas dvoje. Gledala nas je. Ili je gledala njega. Stajala je i ništa.  

Posećivala sam forum namenjen svima koji su kreirali svoju Internet personu. Bilo nas je koji smo u istom problemu. Ostali su bili veoma zadovoljni svojim životom s kreiranim osobama. Prokletstvo je što sam ja htela da se vratim na stanje pre Klaudije Beatriče. Činilo se, pa, činilo se da je tad sve bilo baš dobro. Ali, nisam mogla, naravno. Plakala sam danima. Klaudija Beatriče se pravila da to ne primećuje. Ivan se pravio da to ne primećuje. Terapeut mi  je povećao dozu lekova.  

Da sam imala seksualnu želju, molila bih Ivana da vodimo ljubav. Nisam imala seksualnu želju, a Ivan je dolazio kući jedino da prespava. Znala sam da će se i to brzo promeniti. Jednog jutra mi je ostavio poruku da se više ne vraća u stan, ali da ću, naravno, do dobijanja trajne boravišne dozvole biti njegova žena. Neće mi uništiti priliku za sreću.

4.

Naš stan, moj i Ivanov, iako Ivana u stanu više nije bilo, postao je stan Klaudije Beatriče. Ja sam se osećala kao uljez. Ne samo u stanu, već i u sopstvenom životu. Jedino gde sam imala suverenitet bila je moja i Ivanova spavaća soba. Spavaća soba bez Ivana.  

Vukli su se dani, vukla sam se i ja. Još uvek sam unosila podatke u Excel tabele i nisam odmakla u učenju jezika dalje od nivoa A2. Nisam mogla da nađem rešenje za svoj život. S Ivanom sam se videla dva-tri puta, uvek su tema bili papiri. Rekao mi je da ne može da živi sa mnom kad ja ne mogu da živim sama sa sobom. Nisam pala u depresiju, prepustila sam joj se. Sve oko mene bilo je plavo. Kao oči Klaudije Beatriče. Ja sam birala da ona ima plave oči jer su moje smeđe, pa sam želela da vidim kako bih to izgledala da sam plavooka. Plavo. Bolelo je to plavo. Gubila sam kilograme, gubila sam se u ulicama. Jednom me je Klaudija Beatriče našla kako sedim u haustoru i plačem. Locirala je moj iPhone i našla me je jer nisam bila u stanu u vreme kad obično jesam. Nisam se sećala šta sam tražila u haustoru u tom delu grada. Vikala je na mene. Da li sam to pošla da kupim drogu? Nisam znala odgovor. Pitala sam je što je oterala Ivana. Plakala sam i pitala je to. Ona je rekla da sam ga ja oterala. Možda se te večeri sve promenilo? Jer, obesila sam se oko vrata Klaudiji Beatriče kad me je dovukla u stan. Obesila sam se i počela da plačem. Ona je bila stena, hladna i zla, ali me je stavila u krevet i poljubila u čelo. Spavala sam tu noć. Spavala sam tu noć i ceo sledeći dan. Čula sam Ivanov glas. Želela sam da je Ivanov glas. Govorio je da želi da bude srećan sa mnom. Da ja budem srećna. Kao što su Jelena Vukan i Freddie srećni. Zašto njih dvoje, pitala sam. Mislim da me je ljubio, ali sam bila u groznici. Osmehivala sam se. Pripadala sam. Pripadala sam tom glasu što mi je govorio da smo mi sreća. Nas dvoje. Da će depresija proći. I usamljenost će proći. Bila sam u bunilu i bila sam srećna.

Sećam se da sam čula kucanje na vratima sobe. Mislila sam da je Ivan. Nije bio. Bila je Klaudija Beatriče. Pustila sam je unutra, i ona je stala pored kreveta. Skinula je pantalone i majicu. Gledala sam je, nije mi bilo jasno. Stajala je, u donjem vešu, pored mog kreveta.  

„Šta radiš?“ pitala sam je. „Hoću da legnem pored tebe, s tobom“. To je bio glas koji mi je šaputao u groznici. „Ne“, rekla sam i pokušala da je oteram. Uplašila sam se i povukla prekrivač k sebi. Htela sam da plačem i nisam htela da legne pored mene. Ne sad, ne svesno. Ali, bila je jača od mene, i strgla je pokrivač sa mene, uzela me za zglobove i legla na mene. Sećam se da je rekla „Ali, ja sam ti“.

*Iz zbirke Neki drugi