Dokumentarni film o frontmenu benda INXS
Michael Hutchence S

Photo: los40.com

Michael Hutchence: Zvezda nesvesna svoje veličine

Bogati i slavni oduvek su bili predmet žudnje. Njihovi menadžeri žudeli su za novcem, dok su im zastupnici i glasnogovornici gradili imidž kako bi publika što duže žudela za njima. Svu tu auru i harizmu pokrivao bi veo misterije, taman toliko da zvezda ostane neodoljiva. Sve dok je ne potrošimo, dok ne postane isuviše mračno. Dok se ne predozira pilulama, drogom, alkoholom ili jednostavo prestane da bude interesantna. Danas, kad svako može biti poznat potrudi li se samo malo oko Instagram profila, nema više ni misterije ni velikih zvezda. Svi su poznati i lako potrošni, ali nikog više nije briga sve dok menadžeri nastavljaju da zarađuju.

Michael Hutchence, frontmen grupe INXS, živeo je u malo drugačijem vremenu. Rodio se 1960, bio na vrhuncu karijere krajem '80-ih i početkom '90-ih, oduzeo sebi život 1997. Nekoliko godina pre toga borio se sa nemilosrdnim engleskim tabloidima, sopstvenim demonima i depresijom. Tom paklu prethodio je događaj koji je na Michaela ostavio trajne posledice, kako fizičke tako i mentalne. Nakon što ga je 1992. u Kopenhagenu brutalno napao taksista, Hutchence je završio sa ozbiljnim oštećenjem mozga izgubivši potpuno čula ukusa i mirisa. Teška povreda potvrđena je i obdukcijom nekoliko godina kasnije.

Gubitak čula ukusa i mirisa za čoveka čija je omiljena knjiga bila „Parfem“, a čitav život se vrteo oko zadovoljstva, kako je u filmu rekla Kylie Minogue, delovao je pogubno. Međutim, povreda je uzrokovala i mnogo više posledica i promena ponašanja koje nisu primećene i tretirane na vreme. Čini se da taj niz ulančanih katastrofa nije mogao biti prekinut. U tome i leži tragedija. A slavna i harizmatična ličnost koja tragično propada zauvek će biti nepresušni izvor inspiracije.

O Michaelu Hutchenceu snimljen je neverovatan broj emisija, dokumentaraca, čak i igrani film. Svi su toliko žudeli za istinom da su počeli da liče na hibrid britanskih tabloida i kič sapunica. Film Mystify: Michael Hutchence Richarda Lowensteina ipak više od svega traga za čovekom i to je ono što ga razlikuje od prethodnika.

Lowenstein je dugo sarađivao sa Michaelom i bendom, režirajući njihove najbolje spotove, pa i jedan od najboljih spotova svih vremena – za pesmu Never Tear Us Apart. Nije tajio da i on želi da prikaže istinu, to jest da se Michaelu kao prijatelju oduži na pravi način i stavi tačku na tabloidne priče. Stoga je bio dovoljno pametan da Hutchencea ne predstavlja kao sveca, niti kao grešnika, sex bombu, neviđenu zvezdu... On jeste bio sve to, ali u onoj meri koja ga je činila čovekom. I dok je bio sve to, želeo je da bude mnogo više. Lowenstein je uspeo da uhvati tu težnju, a zajedno s njom i nemogućnost njenog ostvarenja, poput nekog tragičnog usuda i iskrice nezadovoljstva koja tinja i uvek može da se pretvori u nešto opasnije. Lowenstein je, na kraju, uspeo da prikaže depresiju i posledice do kojih dovodi ukoliko se ne tretira kako treba.

U jednom trenutku čujemo Hutchencea kako kaže da ne zna šta je to ljubav, da je u detinjstvu nije spoznao, kasnije govori da bi želeo da bude umetnik, ali da ne zna šta je umetnost. Čitao je Sartra, Kamija, Koktoa i govorio da nikad ne može biti intelektualac. Znao je da treba da bude srećan, ali nije mogao. Ostao je zarobljen u slici harizmatičnog, seksepilnog lepotana, nevaljalog dečka rokenrola i sličnim klišeima. Kada je želeo da se posveti ozbiljnijem autorskom radu u okviru grupe Max Q, prošao je isto kao Marilyn Monroe kad je htela da snima zahtevnije filmove. Kada je napisao i muziku i tekst za Disappear, pesma umalo nije objavljena jer, zaboga, mastermind INXS-a Andrew Farriss nije radio na njoj. Na kraju je Disappear postao jedan od njihovih najuspešnijih singlova, a tekst ostaje univerzalno primenljiv.

Ono što ovaj dokumentarac čini drugačijim od svih ostalih ne samo o Michaelu, već o zvezdama uopšte, jeste potpuno intimistički pristup prijatelja i saradnika koji režijom i montažom uspeva ono što sati objektivnog i hladnog dokumentarnog materijala ne bi mogli. U ovom filmu ne vidimo nijednog od učesnika-govornika. Samo čujemo ono što pričaju dok se na ekranu smenjuju Michaelovi privatni snimci, kao i snimci njegovih prijatelja, partnerki, saradnika, koje je Lowenstein godinama prikupljao. Taj pažljivo tkani spoj usmenih svedočanstava, retkih arhivskih snimaka i muzike čini Mystify tako jedinstvenim.

„Samo treba da budeš veran sebi, ako je moguće“, Michaelove su reči koje pamtimo. On je ostao veran sebi sve do tragičnog kraja, potpuno nesvestan da je ono što radi i više nego dobro, i više nego dovoljno. Čovek koji je onako vladao scenom i publikom na prepunom Vembliju 1991. se samo nekoliko godina kasnije slomio pod zlobnom opaskom Noela Gallaghera (još jedan dokaz za moju tvrdnju da je Liam u svakom smislu bolji) da je Hutchence has-been. Trebalo je da samo sačeka koju godinu i vidi Noela u svoj svojoj has-been veličini. „You are such a fool to worry like you do“, rekao bi Bono Vox (takođe jedan od govornika u filmu) u pesmi Stuck in a Moment You Can't Get Out Of, posvećenoj Hutchenceu. Možda je poruka došla prekasno, možda je tragedija bila neizbežna, ali je činjenica da frontmen INXS-a zaslužuje drugačiji zagrobni život, van senzacionalističkih priča. Lowensteinov film nam pomaže da čujemo i vidimo pravog Michaela, dok miris i ukus ostaju tragično nedokučivi.

Oceni 5