Michelle, još uvek si lepa kao pre

Film

And Then We Danced (2019)

Biti mlad i zaljubljen, ili nešto stariji i zaljubljen, iskustvo je koje se u filmovima, serijama i književnim delima opisuje kao eksplozija pozitivnih osećanja, i to je često tačno – naravno, ako niste Romeo i Julija, ili, pak, istog pola kao i partner koji u toj zaljubljenosti učestvuje zajedno sa vama.

And Then We Danced je još jedan film koji se bavi ovom temom, podjednako važan kao i prethodnici kojih nema mnogo. Gruzijski reditelj Levan Akin ponudio nam je ljubavnu priču koja se od svih drugih „običnih“ ljubavnih priča razlikuje samo po tome što su glavni akteri muškarci, čijoj ljubavi i mekoći nema mesta u gruzijskom plesu koji je rodne uloge odredio u dalekom srednjem veku.

Još od prve scene u kojoj Merab (Levan Gelbakhiani) vežba u plesnom studiju u Tbilisiju postavlja se temelj za razumevanje toga koliko je različitost u toj sredini nepoželjna. Instruktor plesa stoji naspram njega, kao učitelj, ali i kao suprotnost, krupan, sa gustom crnom bradom, i nezadovoljno posmatra ples koji se pred njim odvija. „Previše si mekan!“ kaže Merabu, „Oči ti previše šetaju, gledaj u zemlju, to je znak čednosti!“ kaže njegovoj partnerki. I od tog trenutka nam je jasno da smo ušli u svet u kojem mačizam dominira čak i u umetnosti, posebno u nacionalnom plesu koji je ponos naroda.

Izgrednici (2017)

Film prati troje studenata koji u svojim master radovima pokušavaju da dokažu da prostorna destrukcija i pravljenje neredana kraju vode do razaranja najosetljivijih društvenih struktura. Taj haos se polako uvlači i u njihove živote, pa više nisu sigurni gde je granica između njih i sveta koji je surov.

Ovaj neobični ispit zrelosti pojačan je okolnostima koje nikada nisu bile savršene, pa dobijamo sliku mladosti koja je prepuštena sama sebi. Apokaliptična arhitektura doprinosi opštem utisku izolovanosti, pa betonski zidovi više nisu skloništa, već barijere iza kojih se događaju najstrašnije stvari.

Hard to Be a God – Трудно быть богом (2013)

Jedan zemaljski naučnik stiže na udaljenu planetu, u koloniju koja podseća na ono što se na matičnoj planeti dešavalo u srednjem veku. Ima obavezu da se ne meša u politički i istorijski razvoj novog društva. Domoroci ga tretiraju kao boga, a on je i uzvišen, ali i čovek nesposoban da se izbori sa haosom.

Reditelj Alexsei German poklonio nam je neverovatnu odiseju, koja se, iako na drugoj planeti, bavi čovečanstvom u njegovim najgrotesknijim oblicima. Ni bogovima nije lako.

Serije

The Serpent (mini serija, 2021)             

Serija tretira istinite događaje i prati život prevaranta i serijskog ubice Charlesa Sobhraja, tačnije potragu za njim. Naslov se upravo odnosi na njegov nadimak, budući da se iz svake situacije izvlačio kao zmija i decenijama izmicao pravdi i zakonima. Radnja je fokusirana na sedamdesete, ali kako pripovedanje nije linearno, uspeva da obuhvati dug period i istakne ključne trenutke. Sobhraj je bio klasični kriminalac i muljator koji je lako uspevao da dođe do novca, međutim, vremenom postaje mnogo gori i suroviji.

Ljude tretira isključivo kao sredstvo, bilo da su oni iz njegove najbliže okoline ili plen od samog početka, nema nimalo milosti ni empatije, a omiljene žrtve su mu „deca cveća“. Dok je živeo u Bangkoku 1975/76. okupljao bi ih na posebnim žurkama i glumio prijatelja sve dok se ne bi dočepao njihovih pasoša, putničkih čekova, ili nekih vrednijih dragocenosti. Umeo je da čita ljude i stoga izabere pravu, ranjivu žrtvu oličenu u hipiku koji beži od dobrostojećih roditelja kako bi ispunjenje i smisao pronašao na Istoku. Za Sobrhaja, koji je zbog boje kože i porekla uvek bio diskriminisan, hipici su ultimativni kolonizatori 20. veka, te stoga za njih nije mario. Ipak, čini se da nije mario ni za koga i da je postupao kao i svaki drugi psihopata. Dobro je što ova serija ne pokušava da glorifikuje tu psihopatiju i predstavi je kao nešto zabavno i pomereno, već pokazuje razmere tog pritajenog zla i nemogućnost da se ono zaustavi.

Upravo zato je The Serpent jedan od uzbudljivijih trilera koji su se pojavili u poslednje vreme jer ilustruje tu gotovo nemoguću misiju hvatanja zločinca. Za njega se najpre niko ne interesuje jer se svaki nestanak hipika pripisuje njihovom načinu života i ne uzima za ozbiljno. Prva osoba koja se tim slučajem istinski pozabavila bio je mladi Herman Knippenberg, niži službenik holandske ambasade na Tajlandu, svojevrsni heroj-birokrata. Zaista, takvu dramu može samo život da izrežira. U suprotnom scenaristima ne bismo poverovali.

Breeders (druga sezona, 2021)

Mračna porodična komedija uspešno je okončala i drugu sezonu. Između onoga što se dešavalo u prvoj i događaja iz druge sezone je prošlo pet godina. Paul (Martin Freeman) iAlley (DaisyHaggard) žele još jedno dete, veću kuću i bolji život za decu koju već imaju. Realnost je ipak suprotna od onoga što se želi, a traume odrastanja uzimaju danak – ni dobri roditelji nisu garancija za bezbolan prelazak u narednu životnu fazu.

Special (druga sezona, 2021)

Special je važna serija, čak i kad preteruje. Druga sezona je upala u zamke u koje komedije često upadaju, a to su oni momenti kada junaci odu predaleko, pa od dobre ideje naprave haos. To ipak nije presudno kada su nove epizode u pitanju, pa se bindžuju bez problema.

Podsetimo se šta je kreator i glavni glumac Ryan O’Connell o seriji govorio nakon završetka prve sezone: „Potpuno je nadrealno! Čini mi se da sam uvek verovao u ono što radimo, ali su reakcije gledalaca ipak emotivne i potpuno neverovatne. Poruke koje dobijam od ljudi koji žive sa poteškoćama u razvoju, koji su gej, ili koji su i gej i žive sa poteškoćama, potpuno su me preplavile, i jedva čekam da o tome razgovaram sa svojim terapeutom.“

O’Connellje tada istakao da je najbolje u vezi s tim što se serija emituje na Netflixu to „što njih nije briga šta drugi misle“, pa zbog toga često pružaju priliku i onima koji se tumače kao „drugi“. Zahvaljujući tome gledaoci su u prvoj sezoni mogli da vide i seks scenu između Ryana i seksualnog radnika, a u drugoj brojne slične scene, što ukidadeseksualizaciju onih koje većina najčešće ne doživljava kao seksualna bića. „Mislim da gledaoci nikada pre nisu videli ništa slično“, kaže Ryan, „Pa je scena mogla da se pretvori u veliki problem. Zbog toga sam se trudio da bude što slobodnija, i da seks prikaže kao iskren i autentičan, što je važno jer se gej seks uopšte ne prikazuje, a i ako se prikazuje to su scene u mračnim sobama, javnim toaletima, ili scene u kojima kamera brzo beži od spletenih tela, te se okreće negde ka Mesecu ili bog te pita gde. Ja sam hteo da pokažem nešto što je iskreno i što je deo kako mog, tako i iskustva gej ljudi koje poznajem. Bio sam šokiran da niko ranije to nije uradio, jer sam očekivao da se odnos prema gej seksu do sada normalizovao.“

Uspjeh (mini serija, 2019)

Uspjeh je prva i, izgleda, zasad jedina serija koja je rađena u koprodukciji bivših jugoslovenskih zemalja za HBO. Možda je usamljena zato što je ovdašnji kritičari nisu blagonaklono dočekali, no te oštre negativne kritike više su odraz našeg malograđanskog mentaliteta nego nedostataka same serije. Njih, naravno, ima, ali bismo ih mnogo lakše prevideli da Uspjeh nije naš.

U pitanju je pravi krimi noir, snimljen tako da pocrta ostatke socrealističke arhitekture i atmosfere usred Hrvatske, a pritom nam da do znanja da je ono zbog čega junaci najviše pate zapravo tranzicija, nemaština i sveopšti lov u mutnom. U takvoj trci za novcem, položajem ili boljom budućnošću četvoro različitih likova koji se prethodno nisu poznavali postaju zauvek vezani. Serija je osmišljena tako da nam se u uzbudljivih šest epizoda priča otvara i otkriva postepeno i da joj polazi za rukom da nas iznenadi, što je, uz sve mane, fantastično.

Knjige

Džon Fauls „Čarobnjak“

Ovaj roman nazivaju remek-delom savremene književnosti, što košmarne doživljaje glavnog junaka podiže na viši nivo. Stvarnost i mašta se prepliću, a kako bi se pokazalo da je između noćnih mora i zastrašujućeg nasilja kratak put. U borbi za očuvanje zdravog razuma i života ima pravila, ali su granice pomerene u nepoznato.

Erih Marija Remark „Noć u Lisabonu“

Noć u Lisabonu nije samo svedok vremena iz perioda Drugog svetskog rata, nego i podsetnik na to da uvek možemo završiti kao prognani, izopšteni i izbeglice, da to nije uvek neko drugi. Međutim, ovaj roman nas podseća i na to da i kad svet postanje zverinjak, uvek postoji ljudskost koja nađe svoj put, kao i da je pričanje priče i ispovedanje sopstvene istine jedini spas od zaborava i banalnosti.

Pesme

Alanis Morissette – Rest

Alanis je pesmu Rest posvetila svima onima koji se bore sa anksioznošću, depresijom, suicidalnim mislima ili imaju neke druge probleme sa mentalnim zdravljem. Važno je znati da, uprkos svemu, nismo sami.

Sharon Van Etten & Angel Olsen - Like I Used To

Kantautorke Sharon Van Etten i Angel Olsen udružile su snage kako bi nam predstavile svoju novu pesmu i spot. Like I Used To pojavila se pre samo nekoliko dana, a čini se da je publika već obožava.

Nostalgija

La Dolce Vita (1960)

La Dolce Vita je doživeo veliki umetnički, ali i komercijalni uspeh, budući da se za slatkim životom žudelo i pre šezdeset godina. Za Felinija sladak život nije udoban krevet i sigurna plata, već potpuno prepuštanje svemu što može da učini da je junaci i junakinje osećaju kao da zaista žive. Marcello Rubini (Marcello Mastroianni) se našao usred jednog takvog života, rastrzan između tabloidnog novinarstva, koje ni tada nije spadalo među omiljene profesije, i želje da se priključi intelektualnoj eliti – kao „pravi pisac“.

Svet tračeva i intriga ukrstio mu je puteve s najrazličitijim ličnostima, pa nedelju dana u njegovom životu izgleda kao decenija u nekom drugom. Od bogate naslednice Maddalene (AnoukAimée) koja ga upoznaje i s biseksualnomzabavljačicomNinni (Adriana Moneta), preko ljubomorne partnerke Emme (YvonneFurneaux), do američke zvezde Sylvie (Anita Ekberg), Marcello živi – uglavnom noću.

Više čitajte ovde.

Dokumentarni film

Ciro & Me (2018)            

Ciro Galindo je rođen 1952. godine u Kolumbiji. Još od tada ga prate ratni užasi – u njegovoj zemlji se ratuje od kad zna za sebe, iako je sačuvao svoj život, sinove je izgubio. Njegov put sumira istoriju Kolumbije, a priča počinje na mestu gde se sreću prošlost i sadašnjost.

Kratki film

A Month of Single Frames (2019)

Rediteljka Barbara Hammer je daleke 1998. godine prihvatila da učestvuje jednomesečnom u projektu. Za to vreme je živela bez struje i tekuće vode. Snimala je video i audio, a paralelno je pisala i dnevnik. Tek je 2018. godine materijal poslala Lynne Sachs i zamolila je da od toga napravi film. Vrlo sveže!

Horor

Come Play (2020)

"Reditelj filma Jacob Chase, kojem je ovo debi u dugometražnom formatu, a inače uglavnom radi kao montažer, veliki je fan horora i to se vidi u poigravanju sa konceptima i klišeima. Simpatičan komadić trivije je i to da je jedno vreme bio vlasnik malog biznisa kuće duhova. Come Play deluje kao ekspanzija jedne od bezbrojnih priča Stephena Kinga, a zapravo je nadogradnja autorovog prethodnog kratkog filma Larry, od kojeg posuđuje samo monstruma koji ima potencijala da postane franšizno čudovište u doglednoj budućnosti." (Marko Stojiljković)

Više čitajte ovde.

Video igre

Age of Mythology: Nova nada za ljubitelje igre

Video igre su stigle u naše domove sedamdesetih godina prošlog veka, te su od tada bitna alatka za popravljanje realnosti. Iako je tržište bogato novim naslovima, mnogi se još uvek sa nostalgijom sećaju igara od pre nekoliko godina, čak decenija.

Upravo pomenuta sećanja zaljubljenike u starije igre motivišu se s vremena na vreme prisećaju starijih naslova. Neki od njih se lako pronalaze na piratskim sajtovima, iako ih u prodaji nema. Tako ćete ponovo moći da gospodarite Pongom, prvom arkadnom igrom iz 1972. godine, ili možda nešto mlađom Age of Mythology iz 2002. Izniklo je mnogo sajtova koji popisuju i čuvaju ove napuštene naslove, a svojim sadržajima su smislili i zajedničko ime – abandonware, koji se definiše kao bilo koji softver koji je star nekoliko godina, te se više ne pravi niti podržava od strane proizvođača. Kad govore o abandonwareu, korisnici obično misle na stare video igre ili druge softvere koje neko besplatno distribuira online. U mnogim slučajevima ovakva distribucija proizvoda nije legalna, budući da su i stari softveri zaštićeni kao intelektualno vlasništvo, bilo da ih kompanija još uvek prodaje ili ne.

U poslednje vreme kompanije su počele ponovo da puštaju stare naslove u prodaju, besplatno ili za neku određenu sumu, a stručnjaci su ih prilagodili novim platformama. Age of Mythology od nedavno je ponovo u fokusu, budući da se o igri koja govorilo tokom jednog intervjua na Age of Empires događaju. Prisutni su poželeli da saznaju hoće li Mythology dobiti Definitive Edition kao ostale Age of Empires igre, na šta je kreativni direktor Xbox Game Studios odgovorio da se o tome ozbiljno razmišlja.

Istina je da se Age of Mythology pojavio na Steamu sada već daleke 2014. godine, dok je ekspanzija Tale of the Dragon izašla 2016. godine. To je više nego što su mnoge starije igre dobile, ali Microsoft ipak nije ništa novo ponudio u poslednjih pet godina kada je ova igra u pitanju.

*Kontrapreporuke

French Exit (2020)

Od ovog filma očekivalo se mnogo pre svega zato što glavnu ulogu igra Michelle Pfeiffer i nalazi se u skoro svakom kadru, međutim, čak ni to nije dovoljno za iskupljenje ovog dosadnog, pomalo i pretencioznog (naravno, bez pokrića) ostvarenja. Priča o suštinskoj samospoznaji u zreloj dobi može biti interesantna, no ovde se čini kao već viđena, pritom loše usmeravana dvočasovna dremka. Na trenutak osetimo dašak humora i sarkazma, ko zna kako bi bilo da nema tih momenata. Ipak, ni to nije dovoljno. Ne predlažemo da učinite „french exit“ i nenajavljeno prekinete s gledanjem filma. Najbolje je da uopšte i ne počinjete.

Army of the Dead (2021)

Zack Snyder živi od preterivanja, pa u svoje filmove trpa svaki nepotrebni detalj koji mu padne na pamet. U novom filmu su problem i dijalozi, koji obiluju klišeima, te predugo traju, ali i zombi tigar koji je ništa više nego loš CGI.

Boys from County Hell (2020)

Na momente duhovito, ali uglavnom dosadno.