Toliko
Guzv1

Photo: Liang-I Chang

Mihail Bulgakov: Natprirodan dečak

Iz tramvaja br. 6, koji je dolazio u susret, naginjali su se putnici i prstom upirali u dečaka. Neću da tvrdim, ali meni se učinilo da je prodavačica jabuka kraj kuće br. 73 zajecala od sreće, a šofer, zablenuvši se, naglo skrenuo i zamalo što nije završio u miliciji.

Tek pošto sam dobro protrljao oči, shvatio sam u čemu je stvar.

Na dečakovom stomaku nije visio sandučić s karamelama od saharina, i dečak nije urlao divljim glasom:

– „Poslaničke“! „Java“!! „Mursal“!!! Novinetačkaribajusvakog!…

Dečak nije drugom dečaku iz ruku otimao zgnječene limunove, i nije ga šutirao. Dečak nije držao cigaretu u ustima… Dečak nije psovao na pasja usta.

Dečak nije ulazio u tramvaj u drečavim prnjama i nije unjkao, pritvorno prelećući pogledom preko sitih lica špekulanata:

– Ude-lite… Hrista radi…

Ne, građani. Ovaj izuzetan dečak, kojeg sam prvi put sreo, hodao je dostojanstveno se klateći, bez žurbe, s prekrasnom mekom šapkom, a na licu su mu se ogledale sve one vrline kakve samo mogu da krase dečaka od 11-12 godina.

Ne, nije to bio dečak. Bio je to pravi-pravcati heruvim u toplim rukavicama i valjenkama. A na leđima heruvima visila je t-o-r-b-a, iz koje je virio krajičak umazane zbirke zadataka.

Dečak je išao u školu prvog stepena da u-č-i.

Toliko. Tačka.

*Objavljeno na portalu Fenomeni

Oceni 5