Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (61)
Aajevr 03 S

Nepopravljivo sentimentalan: Miki Jevremović

Photo: Programski arhiv RTS

Miki Jevremović: Afera oko pesme “Pijem” trese Jugoslaviju

Stalna gošća na njegovim solističkim koncertima u Domu sindikata: Ksenija Erker i Miki JevremovićKrajem 1966. Miki Jevremović je snimio pesmu koja je rasplakala pola Jugoslavije. Hit „Tata, vrati se" bio je klasična nesrećna priča u kojoj je sve pucalo od porodične tragedije, pa je sasvim prirodno što Jevremovića - koji je imao i pesmu „Mama", sličnih dramskih situacija - i danas smatraju ocem i osnivačem „familijarnog" žanra koji je docnije zaživeo u širokim narodnim masama. Tadašnji Radio-Beograd, zgrožen tematikom, odbio je da emituje „Tatu", što je Mikija vrlo uvredilo, a njegove obožavaoce - listom u suzama - razjarilo.

Srećom, sve se brzo smirilo i Miki je već iduće sezone na „Beogradskom proleću", u alternaciji sa Mišom Kovačem, pevao sopstvenu kompoziciju „Ponekad" i s njom osvojio treće mesto. Na temelju svih prošlih uspeha i popularnosti koju je uživao, Mikija su pozvali na prvo izdanje putujućeg festivala „Pesma leta" 1967. gde su u konkurenciji bili Arsen Dedić, Ivica Šerfezi, Lola Novaković...

- Realno, bio sam autsajder. Od pesme „18 žutih ruža" nisam imao veliki hit, jer sam boravio po Rusiji. Priznajem, obradovao sam se kad su me pozvali, i već potpisao ugovor kad su mi rekli da sa sobom ne smem da vodim nikog iz familije, čak ni svoju verenicu Gordanu. Shvatio sam da su to uradili da bi sami došli na festival bez supruga - i ljut što takva klauzula postoji, iscepao ugovor. Iste večeri u Domu sindikata prišao mi je jedan od organizatora „Pesme leta", i posle malog objašnjavanja, predložio mi da se oženim za vreme festivala! U prvi mah mislio sam da odbijem, ali je ideja počela da mi se sviđa...

- I ja sam se na „Pesmi leta" oženio! Bilo je to 7. jula u Dubrovniku, sve mi je izgledalo kao u nekom polusnu. U ekipi smo imali tri „Ford-mustanga" jer nam je „Ford" bio sponzor, a supruga i ja vozili smo se u otvorenom „mustangu" s kojim smo, kroz pešačku zonu, sa svim zvanicama, stigli do matičara. Imali smo svečani ručak, a uveče, normalno, koncert na kom sam bio drugi. Sećam se da je te večeri u Dubrovnik stigao Dragan Džajić, mladi fudbalski reprezentativac, sedeo je u publici sa mojim bratom...

Na „Pesmi leta 67" vodio sam od početka, a najveći konkurent bila mi je Lola Novaković s pesmom „Bela, bela, marike". Njena najveća prednost bio je njen tadašnji suprug Mile Jovanović, predstavnik „Pan Amerikana", koji je kao sponzora doveo „Ford" i neke druge firme, pa je Lola bila malo favorizovana. Čak je, pamtim, ona lično slala izveštaje za neke novine, uverene da će Lola da pobedi. Videvši šta se dešava, baš sam se borio, iz inata, jer je „Pijem" bila žestoka pesma. Međutim...

Afera se zove - Zambetas

Optužen da je plagijator: Miki Jevremović- Sa nama je na turneji bilo deset devojaka koje su nosile kutije za glasanje. Moja supruga i ja smo se sprijateljili sa njima i saznali da se svašta radi s kutijama. Recimo, na Hvaru, nestala je jedna kutija, a kad se pojavila bila je puna glasova za Lolu Novaković! Trpeo sam, trpeo i organizatorima zapretio da ću da napustim festival. Onda su formirali komisiju za prebrojavanje glasova, a u njoj je obavezno bio po jedan pevač: to su docnije uveli kao pravilo. Jer, mućkalo se, mnogo je para bilo u igri. Za današnje prilike to su nezamislive svote novca, jer je u ekipi bilo stotinak ljudi, tridesetak automobila, a da ne govorim o ljudima koji su se „šlepali" i bili s nama. Srećom, pobedio sam i pesma „Pijem" je za samo nekoliko meseci prodata u 260.000 primeraka, a iste godine dobio sam i „Zlatni mikrofon" kao najpopularniji pevač. Sve je izgledalo idealno, ali...

Januara 1968. dopisnik „Tanjuga" iz Atine, Dragomir Radivojević, otišao je sa svojim prijateljima u kafanu „Palataki", u atinskom predgrađu Nova Smirna. Iste noći poslao je izveštaj koji je protresao Jugoslaviju.

„Priznajem da sam bio prijatno iznenađen kad sam čuo da je orkestar, posle mnogih vanrednih grčkih pesama, zasvirao i ‘Pijem’. Pevušio sam reči ove pesme, ali, to su činili i moji prijatelji, samo na - grčkom! Pitao sam ih kako je ta naša pesma i kod njih postala popularna. Iznenadili su se. Rekli su mi da je to grčka pesma ‘Brodić’ koju je komponovao Zambetas, vlasnik restorana u kom smo sedeli. Pozvali su Zambetasa i objasnili mu o čemu se radi. Vlasnik lokala potvrdio je da je on kompozitor ove pesme i zamolio da čuje pesmu Mikija Jevremovića ‘Pijem’…”

Omiljen među sportistima: Miki Jevremović i Branko Stanković, trener fudbalera Crvene zvezde, krajem sedamdesetih u Beogradu

Idućeg dana, dopisnik Tanjuga i Georgios Zambetas slušali su pesmu „Pijem". Grčki kompozitor izjavio je da je ona „koktel, sastavljen od 95 posto Zembetasa i 5 odsto Mikija Jevremovića". U redakciju „Politike ekspres" pozvani su eminentni muzički stručnjaci da saslušaju obe pesme i zaključe da li se radi o sličnosti ili vulgarnom plagijatu. Vojislav Simić, Predrag Ivanović, Vojkan Đonović i Saša Subota izdali su zajedničko saopštenje: „Slušajući ploču s pesmom grčkog kompozitora Zambetasa, zaključili smo da je veoma slična kompoziciji ‘Pijem’ Mikija Jevremovića. Kad se obe podrobno muzički analiziraju, lako je utvrditi identičnost tri elementa (uvod, verza i refren) koji imaju mestimična odstupanja u melodiji i harmoniji".

Koncertni duet: Miki Jevremović i Kićo SlabinacJevremović je pokušao da demantuje sve priče o plagijatu, nudio svedoke koji bi potvrdili da je pesma napisana za vreme turneje po Bugarskoj aprila 1967. i da su je oni čuli - ali nije vredelo. Javno je počelo da se govori da postoji mogućnost da mu se retroaktivno oduzme pobeda na „Pesmi leta". Kompozitor Modrag Ilić-Beli tvrdio je da je Zambetas skroman kad govori o svojih 95 odsto. Tu je čak 98 posto, precizirao je Ilić. Danica Obrenić, poznati pevač narodnih pesama, uzviknula je kad je čula „Brodić": „Mislila sam da Miki Jevremović ovo peva...". Produkcija ploča RTB razmišljala je da se sa ploče „Pijem" izbriše ime Mikija Jevremovića!

Shvativši da ima Maklaunovih „15 minuta slave", Miki se odlučio za najpraktičnije rešenje. Otići će u Atinu kod Zambetasa i na licu mesta raspraviti stvar. Kako je u Grčkoj na vlasti tad bila desničarska vojna hunta, Miki je jedva dobio vizu, pošto se prethodno najavio Zambetasu. Već svestan snage medija, Jevremović je o odlasku u Atinu obavestio sve redakcije. Na aerodromu je bilo bar dvadesetak novinara i isto toliko fotoreportera koji su domaću javnost, u nastavcima, obaveštavali o razvoju afere.

U Atini je Mikija na aerodromu sačekao Zambetas. Pokazao je Jevremoviću atinske novine u kojima je bila velika Mikijeva slika, uz obaveštenje da će pevati u Zambetasovom restoranu - o čemu, naravno, Miki nije imao pojma! Ipak, iste večeri Miki je zapevao, a Zambetas je, kao prava zvezda, svirao i pevao od jedan noću do pet ujutru. Obojica su pevala istu pesmu: Miki „Pijem", Georgios „To Karavi" („Brodić"). Naoružan notama za koje je verovao da su dokazi, papirićima koje je pisao za vreme turneje u Bugarskoj i izjavama svedoka, Miki je pokušao da razgovara sa Zambetasom koji je samo odmahivao rukom i govorio „Ma, pusti". Sutradan ga je Georgios pozvao svojoj kući na ručak, a Miki je - diplomatski naoštren - pozvao i prevodioca, nekog našeg čoveka koji je decenijama živeo u Atini. Kad je Miki po ko zna koji put krenuo da objašnjava, Zambetas ga je prekinuo i rekao da je „muzika univerzalna stvar". „Verujem vam da ste tu pesmu nosili u sebi" kazao mu je Zambetas i time je za njega problem bio rešen.

Uspomena na Splitski festival: Miki Jevremović, Tereza Kesovija i Tomislav Ivčić krajem sedamdesetih godina

Miki je bio začuđen. Po pisanju naših novina, mogao je da očekuje intervenciju Međunarodnog suda u Hagu ili makar svađu usred Atine - a sreo je Zambetasa koji nikakve izjave nikom nije davao, mada su ih bile pune domaće novine! Da sve bude u stilu „hepienda" Zambetas je pristao da bude kum Mikijevom detetu, došao je u Beograd, krstio Đorđa, a nastupao je i na TV Beograd sa svojim kompletnim orkestrom. Miki i Georgios od tada su se videli samo dva puta, zadnji put 1970. kad je u Beogradu „Crvena zvezda" igrala protiv „Panatenaikosa" (4:1). Posle Mikijevog razvoda 1972. izgubili su kontakte, ali Miki ne gubi nadu da će se jednom opet sresti!

Afera oko pesme „Pijem" - koja je tako mnogo obećavala - pukla je kao luft-balon. Pomirenje između Mikija i Zambetasa nije bilo medijska senzacija, za razliku od eventualnog suđenja, tužakanja ili dobrog šoranja pesnicama što je nacija s nestrpljenjem očekivala.

Afera mu obezbedila popularnost: Miki Jevremović u klasičnoj dramskoj pozi

Bilo kako bilo, od čitave gužve, na dobitku je bio - Miki. Da nije bilo pesme „Pijem" (u grčkoj verziji „To Karavi"), samo Svevišnji zna kako bi izgledala Jevremovićeva karijera! Ovako, upregnut u medijsku mašinu koja se hranila plagijatskim skandalom, Miki je bio u mogućnosti da s ponosom krene u svoje zlatne godine koje su trajale sve do 1972-73.

“Voleo bih da umrem pred mikrofonom”

Prvi susret sa Titom: Josip Broz i Miki Jevremović u Karađorđevu 1968. godineKad je skinuo sivomaslinastu uniformu i odužio dug domovini, Miki se opet upustio u avanturu zvanu „Pesma leta 70". Pevao je „Umreću bez tebe" i - pobedio! Sad priznaje da je Ivica Šerfezi sa pesmom „Pijan od tvoje ljubavi" imao veći hit, ali Mikiju tih sezona nije moglo sa se priđe. Bio je nepobediv. Dokazao je to na „Pesmi leta 71" kad je opet pobedio sa svojom pesmom „Šta da mu kažem", a četvrtu pobedu na „Pesmi leta" ostvario je 1972. s pesmom „Lastavica gnezdo vila"! Na toj „Pesmi leta" ostvario je rekord: u svih 25 gradova - bio je prvi! U Prištini su ga pripadnici različitih nacionalnosti zajednički nosili na rukama, u Bosni je imao i po deset biseva, u Vojvodini su mu obožavateljke trgale odeću! Pamti kako su padobranci u Vranju, u čast venčanja Lepe Lukić i Velje Dokića, skakali i s neba donosili poklone mladencima!

Na vrhuncu svoje karijere, početkom sedamdesetih, Miki je krstario jugo-festivalima i vitrine punio trofejima. Kompozitor Aca Korać tvrdio je da je Mikiju dovoljno da na scenu izađe u novom sakou i da - trijumfuje! Novine su se utrkivale da Jevremovića imaju u što većim količinama, a ovaj se zahvaljivao izjavama punim patosa („Sve sam žrtvovao ovom pozivu: fakultet, zdravlje, srce, život") i dramske emocionalnosti („Voleo bih da umrem pred mikrofonom").

U tome nije bilo nikakve poze. Drug Miki Jevremović jeste bio i ostao nepopravljivi sentimentalni romantičar koji je jahao na svojim ličnim otkucajima duše, i privatni život iz sve snage projecirao na pozornici. Njegove pesme - najčešće - bavile su se usamljenošću u raznim verzijama (on sam, ona sama, ili oboje sami), razočarenjem, smislom života, izgubljenim ljubavima, mesečinom, suzama, drumovima, crnim koferom i gitarom, sve uz prigodnu koreografiju antičke tragedije, ali je sve vreme Miki u tome bio vrhunski profesionalac, vrstan interpretator koji je glasom preživljavao nedaće i hrabro ih iznosio na psihijatrijski kauč javnosti. Svašta mu se moglo zameriti - ali nikako ne na iskrenosti koja je često odlazila u intimne ekstreme, kao u trenucima kad se rastajao od svoje prve supruge Gordane i bol lečio na originalan način...

Specijalni koncert povodom 10 godina rada: Miki Jevremović s porodicom„Jedne noći u hotelu grada na obali Crnog mora. Prerano stiglo proleće presekao je hladan vetar. Talasi su igrali, luka spavala, samo je jedan brod bezuspešno pokušavao da pristane - pisao je aprila 1972. Nino Milenković u “TV Novostima”.

- Na petom spratu hotela, na terasi, bdeo je jedan čovek. U sobi, samo vratima terase odvojena od njega, a ipak užasno udaljena, spavala je žena bez koje do skora nije mogao zamisliti svoj život. Čovek je pratio borbu broda i bure. Činilo mu se da je i sam, baš kao taj brod, ostavljen na milost i nemilost talasima, da ga, bez sigurne luke, očekuju mnoge zore. Negde pred jutro, brod je uspeo da uplovi.

Čovek je pošao da prošeta obalom. Brod je mirno ležao na vodi, čvrsto povezan, bezbedan u luci. Kao da bura nije bila iza njega, kao da noć nije ni postojala. Kamenje duž obale bilo je razbacano talasima. Samo jedan poveći oblutak nisu uspeli da pokrenu s mesta. Stajao je mokar, beličast, sa velikom ogrebotinom kao ranom, čvrsto uvaljan u tlo. (...)

Taj kamen video sam na finalnoj večeri „Vašeg šlagera sezone 72" u rukama Mikija Jevremovića. Onog jutra, posle neprospavane noći, podigao ga je sa obale i poneo. Taj oblutak, koji ni talasi, ni vetar, ni bura nisu uspeli da pomere, koji se odupirao svim udarcima sudbine, sa ogrebotinom kao dubokom ranom, postao je Mikijeva amajlija..."

Još jedna nagrada: Miki Jevremović i Petar SlovenskiSa kamenom u ruci, Miki je tokom sedamdesetih godina redovno obilazio festivale, a u pauzama boravio po Rusiji. Ploče su se nizale, pa ih je do 1977. Miki skupio blizu šezdeset, što singlova, što albuma! Od 1971. redovno je održavao solističke koncerte u Domu sindikata, na kojima su mu gosti bili Ksenija Erker, Krunoslav Slabinac, Kornelije Kovač, Usnija Redžepova i Dimitrije Bjelica!

Petnaestogodišnjicu rada proslavio je koncertima u Domu sindikata, gde je pevao novi repertoar, ali i pesme sa svoja prva tri albuma „Gubim te", „Ja želim samo malo mira" i „Idemo dalje srce". Izjavljivao je: - Ostao sam svih ovih godina veran svojoj koncepciji u zabavnoj muzici. Po meni je ključ jednostavan - treba samo obratiti pažnju na tekst i voditi računa o melodičnosti. Bivalo je i kriza, naravno. Kad mi se činilo da grešim, kad sam pomišljao da bi nešto veliko trebalo menjati. Srećom, odustajao sam od tih izmena, jer je u meni uvek pobeđivala želja da pevam muziku koja će se slušati, osećati, uz koju se može i igrati, ali ne muziku uz koju se samo igra, koja dolazi i prolazi a da u čoveku ništa ne potakne, ništa ne pokrene, ništa ne pobudi, osim želje za pokretom.

Živeti bez gužve

Saradnici: Miki Jevremović i Vojkan BorisavljevićMiki je jedini od pevača iz Srbije ostao veran festivalu u Splitu. Manifestacija koja je iz godine u godinu postajala sve više lokalna, okrenuta gradskim temama i dalmatinskim stereotipima, u Mikiju je našla oduševljenog profesionalca koji je serijom hitova na jadranske teme ostao jedan od heroja splitske publike. Još uvek se pamte Mikijeve intepretacije pesama ,,U kamenu pesma piše" (Stjepana Mihaljineca), „Meseče ti stari druže moj" i „Jedina moja" (numere Nikice Kalogjere), „Staro vino" (Tea Trumbića).

- Za pevača je najvažnije kad shvati da zauvek ne može da bude u špicu, večito prvi, stalno najpopularniji. Nisam to shvatio tragično, niti je za mene bio kraj sveta kad se desilo da više nisam prvi. Recimo, Zdravko Čolić je to vrlo teško podneo, hteo je na silu da ostane na vrhu... Poslednjih godina, malo sam izneverio onu svoju publiku koja od mene očekuje zvuke sentimenta ili Grčke. Ali, snimio sam nekoliko ploča, ispod kojih ponosno mogu da se potpišem, bez obzira što su komercijalno slabo prošle, na primer „Zašto nestaje sjaj" o kojoj se gotovo nije čulo, niko je na radiju nije puštao. S druge strane, ima u tome logike: mene su bar na radiju „vrteli" do besvesti, malo sam im dosadio ovolikih godina! Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, festival u Splitu održavao je nekakav moj domaći kontinuitet, jer sam uglavnom dosta boravio u inostranstvu, gostovao u Švajcarskoj, SR Nemačkoj i Americi. Bio sam u Bugarskoj, u Australiji, faktički, godinama gajim internacionalnu karijeru. Poslednji veliki uspeh imao sam sa pločama „Grkinja" 1983. koja je otišla u 200.000 primeraka, što je za mene - nakon tolikih godina - fenomenalno. Malo sam spustio loptu, okrenuo se kući, deci, mirnije živim..."

Po drugi put Miki Jevremović odlučio se za brak 1980. godine. Njegova suprug; Sonja, nekadašnja Mis BiH, pevala je u Mikijevoj pratećoj grupi, zajedno sa Suzanom Mančić, a koreografiju „ženskom jatu" pravila je Lokica Stefanović. Iz novi ljubavne veze stiglo je još dvoje dece kojima će otac, kad odrastu, imati šta da priča o jugoslovenskoj estradi i svojoj popularnosti!

„Malo je pevača ostalo iz naše generacije: Tereza, ja i Mišo Kovač koji je nešto mlađi. Povukli su se sjajni glasovi. Lola više ne peva, nema Nade Knežević, ne čuje se za Anicu Zubović, ni malo mlađi Čolić više nije ono što je bio... i kad me već pitaš po čemu je Miki bio značajan za estradu reći ću ti: zato što je uvek bio dosledan sebi, davao sve što ume i može, trudio se da stalno ide napred i zadovolji one koji su ga podržavali. Za neke to nije ništa naročito, ali za mene je - mnogo!"

Još jedan koncert za druga Tita i drugaricu Jovanku: Pevačica Nada Vodeničar i Miki Jevremenović - glavne zvezde programa u Pančevu, sedamdesetih godina

- I ja sam pevao Titu, i to kada sam bio u vojsci, 1968. godine. Tek sam stigao, a on je tada pravio lov za diplomatski kor u Karađorđevu. On okupi sve ambasadore, i uveče bude zabava. Iz kasarne su me poslali u uniformi koju sam tek dobio i koja je na rukavu bila zakrpljena. „Neka vidi Tito kako smo mi siromašan puk.” Stignem ja tamo, a šef protokola me pita šta mi je to i da li imam nešto drugo da obučem. Dobio sam smoking i rečeno mi je da moram to da nosim. Bio sam tek devet dana u vojsci, mnogi prijatelji nisu znali da sam u JNA, uhvatio sam poslednji voz. Kad se sve završilo, odlaze gosti, ali Tito se vrati, ostalo se do četiri ujutro, on svira klavir. Gleda me, puši i kaže: „Boga mu ljubim, ova nam se vojska čudno oblači!”. On je znao... (Intervju za knjigu "Bolja prošlost" objavljenu 1989. godine)

U IDUĆEM NASTAVKU FELJTONA "BOLJA PROŠLOST": BOBA STEFANOVIĆ, ZLATNI DEČKO

Oceni 5