Miki Jevremović: Jahač na ličnim otkucajima

Iz pera Borka Gvozdenovića, „Politika" je 26. januara 1968. najavila veliki muzički skandal. „Vest zvuči neverovatno: Miodrag Miki Jevremović, pobednik prošlogodišnjeg festivala ‘Pesma leta’, nije kompozitor pesme ‘Pijem’, kojom je osvojio prvo mesto i nagradu 10.000 novih dinara. To, bar, tvrdi grčki kompozitor Georgios Zambetas, kojeg posle Teodorakisa i Hadžidakisa smatraju ‘trećim čovekom grčke zabavne muzike’ ... Podsetimo se: pesma ‘Pijem’ bila je najpopularnija pesma u prošloj godini. Ploča s tom pesmom prodata je u 260 hiljada primeraka. Za nju je Jevremović dobio i ‘Zlatni mikrofon’. Popularna je, čak, i u Sovjetskom Savezu, gde je Jevremović, u međuvremenu, bio na turneji. Zašto se tvrdi da to nije njegova kompozicija, da on nije njen autor?"

Nezapamćena medijska gužva, proistekla iz mogućih odgovora na ovo pitanje, Jevremovića je uverila u sasvim nešto drugo. Kad je video sebe na naslovnim stranicama i postao nacionalna tema broj jedan - o kojoj se naširoko i nadugačko raspravljalo po svim republikama i pokrajinama - Modrag je shvatio da je zvezda. Svi njegovi dotadašnji uspesi na festivalima, ploče i pobeda na prvoj „Pesmi leta" 1967. činili su se bledi i neubedljivi pred realnom činjenicom da je ime Mikija Jevremovića, nakon izbijanja skandala, bilo na usnama svih Jugoslovena, čak i onih koji o muzici pojma nisu imali, ali su želeli da i oni daju svoj doprinos polemici nekakvim visokomoralizatorskim analizama i etičkim savetima.

Ukratko, Miki je kročio na put bez povratka!

Njegovi mnogobrojni biografi složili su se da i Mikijev datum rođenja nosi primernu revolucionarnu simboliku. Svet je ugledao u Valjevu, 27. marta 1941, istog onog dana kad su se po beogradskim ulicama čuli hitovi „Bolje grob, nego rob" i „Bolje rat, nego pakt". U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a u sedmom razredu gimnazije uskočio je u hor i kao solista otpevao tad popularnu „Sarabandu". Valjevo ga je prihvatilo kao lokalnu zvezdu koja je pevala po igrankama, ali Miki nije ni pomišljao na nekakvu profi-karijeru. Naprotiv, kao odličan učenik dobio je stipendiju „Krušika" od 6.000 dinara i u Beogradu 1959. upisao Mašinski fakultet.

Pevač neće honorar

Jedno veče svratio je na „brucoško veče", na Građevinski fakultet, gde je svirao orkestar „Dinamo", a pevao Nikola Karović. Miki se pozdravio sa orkestrom koji je znao još iz Valjeva, gde su gostovali, i na nagovor svog druga - koji je pitao za dozvolu - Jevremović je stao pred mikrofon. Umesto jedne, otpevao je osam pesama, među kojima numere „Ti si moja sudbina", „Marucela" i „Zvižduk u osam"! Nekoliko dana kasnije, član “Dinama” Nikola Bingulac potražio je Mikija na fakultetu i predložio mu da peva s njima u Domu JNA za vojnički praznik 22. decembra te 1959. godine. Idealista, koji je verovao da se peva samo iz ljubavi, i da su umetnost i novac krvni neprijatelji, Miki je sa zaprepašćenjem slušao kako mu Bingulac govori o „odličnoj tezgi" i „velikom honoraru". Principijalno naivan, odbio je bilo kakve pare - ali pristao da peva, besplatno.

Članovi grupe su ga čudno gledali, i nisu propustili priliku da iskoriste ovakav suludi entuzijazam: ponudili su Jevremoviću da subotom i nedeljom peva s njima u Domu kulture “Božidar Adžija", na tadašnjim igrankama. Nakon nekoliko meseci, Miki se našao u finansijskom škripcu: stipendija je bila mala, prohtevi sve veći, a para sve manje. Konačno, pristao je da primi prvi honorar. Dobio je 8.000 mesečno, ali se osećao kao lopov, kao da je nekom nešto ukrao. Nelagodnosti se brzo oslobodio, pa je početkom 1960. učestvovao u emisiji Radio-Beograda „Tražimo najveseliji grad" i branio boje Valjeva, u kom je i pobedio, i tako se plasirao u finale. List „Mladost" objavljuje veliku Mikijevu sliku na poslednjoj strani: prvi fotos u novinama!

Na finale takmičenja “Tražimo najveseliji grad”, u Novi Sad, 25. maja 1960, pozvane su sve muške „crvene majice" i ženski „beli cvetovi" - pobednici iz gradova širom zemlje. Miki je pevao dve pesme: „Ludu ljubav" i „Manuelu" za koju je tekst pisao njegov školski drug Brana Rakić, osamdesetih godina urednik šahovske rubrike „Politike ekspres". Radio je direktno prenosio finale i objavio: pobednik je - Miki Jevremović!

„Crvena majica Jugoslavije" polako mu je otvarala sva vrata: nastupao je po prvi put na televiziji sa orkestrom Petra Sama, dok je celo Valjevo sedelo pred malim ekranima da vidi i čuje svog sugrađanina; angažovan je da učestvuje na priredbi “Lepota devojka", na Tašmajdanu, u organizaciji lista „Sport i svet"; pevao je u ,,Orfeumu" i po večeri zarađivao 2.000 dinara, a najveći korak bio je snimanje prve ploče, 23. januara 1962, za Jugoton".

- Desetak meseci pre toga, potpisao sam ugovor sa RTB-om, ali su snimanje stalno prolongirali, već sam sâm sebi bio dosadan od stalnog raspitivanja. Posle nekakvog koncerta, sačekao me je producent „Jugotona" Dragomir Ristić i predložio mi da snimim ploču za njih. Odmah sam pitao koliko ću morati da čekam, a Ristić mi kaže: „Tri dana"! Objasnio mi je da moj ugovor sa RTB-om ne važi, jer je tu bila klauzula da ploču moram da snimim za mesec dana! I stvarno, posle tri dana odem u studio. Snimali smo od šest uveče do pet ujutru, sve uživo, a uradili smo četiri pesme: „Mama", „Samson", „Linda" i „Ti, otrove". Za prve dve ja sam napisao tekstove, reči za „Ti, otrove" napisao je Brana Rakić, a za „Lindu" je tekst radio Đorde Marjanović."

Singl je osvojio „srebrni" trofej posle dva meseca, pa je „Jugoton" insistirao da Miki odmah snimi novu ploču. Bila je to pesma „Lora, ja te volim" koja je takođe dostigla srebrni tiraž, a kako je o Mikiju počelo da se piše i priča, Dušan Jakšić mu je ponudio da u alternaciji s njim, na „Beogradskom proleću" 1962. peva „Osvetljen prozor". Zauzeli su drugo mesto. Miki se tad, pred publikom prvi put pojavio u smokingu: pozajmio ga je iz televizijske garderobe, i u njemu se osećao malo ukočeno, ali - svečano. Iste godine, s pesmom „Suze na vetru" učestvovao je na „Opatiji" i na licu mesta video tadašnje estradne veličine.

Miki Jevremović sve pamti:

- Učestvovali su Lola Novaković, Ivo Robić, Nada Knežević, Vice Vukov, Đorđe Marjanović s kojim sam spavao u istoj sobi. Bilo je i pet debitanata i niko od nas nije bio isto godište! Najmlađa je bila Višnja Korbar (1942.), ja za njom (1941.), Zoran Georgijev (1940.), Nina Spirova (1939.), a najstariji debitant Boško Orobović (1938.). S pesmom „Suze u vetru" ušao sam u finale, a pevao sam u alternaciji sa Beti Jurković. I te godine, a i kasnije, imao sam neko strahopoštovanje prema starijim pevačima. Na „Opatiji 62" bio sam malo po strani, osećao sam se zaplašeno, mada su stigli moji roditelji da navijaju za mene..."

Mada je redovno snimao ploče - u međuvremenu se pojavio i singl „Korina, Korina" - Miki je želeo da napreduje kao pevač, pa je i kod operskog asa Stanoja Jankovića počeo da uzima časove. Iz te profesionalne vizure posebno je, kao interpretatora, cenio Dušana Jakšića, koji mu je bio idol u mlađim danima, i, naravno - Vice Vukova kog je upoznao dok je pratio biciklističku trku „Kroz Jugoslaviju", pa su svi pevači posle etape, u većim gradovima, održavali koncerte. Ekipa je bila reprezentativna: Lola Novaković, Gabi Novak, Đorđe Marjanović, Nada Knežević, Ivo Robić i - Miki Jevremović. Već tad je Vukov delovao otresito i inteligentno, a Miki se seća da je Vice u Srbiji bio najpopularniji pevač: konkurenciju nije imao!

Romansa sa Sovjetskim Savezom

- Od pevačica tog vremena Lola je bila sjajna. Sećam se da su se jednom ona i Đorđe posvađali ko će da peva pesmu „Mustafa". Docnije su je oboje snimili!... Nada Knežević je fenomenalno pevala. Kao student, često sam odlazio kod nje, znao sam joj i roditelje. Pamtim da je dugo ujutru spavala i da je to meni, studentu koji je ustajao u šest, bilo čudno. Čim bi se probudila, uzimala je „C" vitamin i slušala ploče Ele Ficdžerald!

Tokom 1963. Miki je stalno bio na nekakvim turnejama, najčešće u društvu Modraga Petrovića-Čkalje, Miće Tatića, Žarka Mitrovića i Đokice Milakovića, koji su učestvovali u večerima humora s pevanjem. Počeo je malo da luta, snimao pesme koje nisu nailazile na bog zna kakav odjek, pa mu se činilo da mu je mašinstvo, ipak, najbolje životno ulaganje. Krajem 1964. Miki je “ubo” pravi hit, pesmu „Osamnaest žutih ruža", koja je postala prva dvostruka zlatna ploča kod nas: dostigla je tiraž od 200.000 primeraka. Singl je snimio sa „Zlatnim dečacima", a uz pomoć Nikole Karaklajića; na ploči su još bile pesme „Kuća izlazećeg sunca", „Meni ne treba niko" i „Oprosti ljubavi" u kojoj je Mikija pratio kvartet Predraga Ivanovića.

Jevremović je 1965. učestvovao na festivalu „Presefest" u Istočnoj Nemačkoj, a od dobijenih honorara, kupio je u Zapadnoj Nemačkoj svoj prvi automobil: „taunus 12-M", doduše, polovan, ali u voznom stanju. Već tad, 1965. godine, Mikija su ubrajali u „perspektivne" pevače. Još nije bio velika zvezda, morao je da čeka na pravu priliku, ali ne dugo. Ujesen 1965. Jevremović kreće na svoju prvu turneju po Sovjetskom Savezu, zajedno sa Mirom Beširović i Radmilom Karaklajić koja je već postala ruska ljubimica. Dobijao je 28 rubalja po koncertu (onda oko 30.000 starih dinara), ali se potrudio da se dokaže pred publikom: nakon tri meseca u društvu Radmile i Mire, dobio je poziv da dva meseca peva sam, što je odmah prihvatio. To što je, objektivno, u prvoj zemlji socijalizma bio sasvim nepoznat, nije bio veliki hendikep, jer je na plakatima stajalo magično ime za rusku publiku: Jugoslavija! Verovalo se da sve što je jugoslovensko, a ima veze s muzikom, mora da bude dobro, i da je to jedini most sa Zapadom, šansa da se čuje kako se s druge strane „gvozdene zavese" živi i - peva.

U SSSR-u se, posle samo deset dana na turneji, razboleo. Dobio je teško zapaljenje pluća, morao da leži u bolnici makar tri nedelje, ali je želja za rubljama bila jača i Jevremović je, na sopstvenu odgovornost, izleteo iz bolničkog kreveta nakon samo osam dana. Orkestar je stigao u Odesu, ali su mu tamo rekli da od honorara ništa nema i da su ga već podelili! Srećom, finansijski oporavak usledio je samostalnom turnejom i Miki je mogao da ostvari ono za čim je žudeo: da kupi nova kola!

Od 1965. do 1988. Miki je u Sovjetskom Savezu boravio trinaest puta: tamo je proveo četiri godine života! Od mnogih turneja, seća se one 1971. na kojoj su bili baletska grupa Tihane Škrinjarić, Mikijev brat Zoran, Eva Mudrakova iz Čehoslovačke, Ivana Paleka, Mirko Bačić i Zdenka Kovačiček, kad su oduševili publiku.

- Turneje su bile mamutske, pođemo s namerom da tamo provedemo dva meseca, a ostanemo pet. Obišao sam ceo Sovjetski Savez, od Murmanska do Habarovska, ceo Sibir. Bio sam tamo gde običan građanin ne može da dođe. To su bile baze, vojni objekti, pevao sam i u polarnoj stanici. Nas muzičara je bilo 11, a slušalo nas je devetoro. Pevali smo istim žarom kao da nastupamo pred 20.000 ljudi. Toliko je bilo hladno da su ljudi pili špiritus da bi se ugrejali. I ja sam probao i umalo da izgorim. U Murmansku sam za pet dana održao 20 koncerata. Zbog belih noći nismo mogli da spavamo. Pola repertoara sam pevao na ruskom jeziku, iako ga nisam znao, brzo sam ga naučio.

Na turneje je najčešće išao sa Đorđem Marjanovićem, Radmilom Karaklajić i Ivicom Šerfezijem. Publika ih je obožavala i obasipala poklonima na nastupima. Miki se jednom prilikom iz Sovjetskog Saveza vratio sa 14 kofera, od toga je 12 bilo sa poklonima:

- Mesec dana sam nastupao u dvorani “Lužniki” u Moskvi i za to vreme me je čulo milion ljudi. Na poslednjem koncertu neko od organizatora je doznao da sam dobio sina. Nastup je posle svake pesme bio prekidan jer su ljudi stajali u redu da mi poklone medvediće za sina. Bina je na kraju bila prekrivena igračkama. Nisam znao šta ću s tim, pa sam, nažalost, morao da ih tamo ostavim.

Dva puta je učestvovao na najvećem sovjetskom muzičkom festivalu „Melodi druzja", gde su učestvovali predstavnici svih bratskih socijalističkih zajednica širom sveta, a sovjetskoj publici je 1975. i 1976, u okviru proslave godišnjice pobede protiv fašizma, otkrio i nekoliko revolucionarnih pesama koje je prearanžirao, pa je tih sezona - na talasu ogromne popularnosti - biran za pevača godine u SSSR-u.

- Iz Sovjetskog Saveza stigao je telegram u JRT, kojim traže da dođem, jer se snima „Pesma godine"; a ja sam 1976. bio najpopularniji pevač. Pozovu mene iz JRT-a i kažu mi da tako ne ide. Rusi su, kazali su mi, morali da od njih traže da izaberu pevača i tek bi onda mogli da mi daju „zeleno svetio"... Objasnim ja njima da mi ništa ne treba, već njihova usmena ili pismena dozvola da na tom festivalu predstavljam Jugoslaviju. Kako nisu mogli ništa da učine, poslali su me da pitam na razna mesta. Konačno sam došao do Komisije za razmenu sa inostranstvom, tamo sreo čoveka s kojim sam svojevremeno igrao šah i on mi je prijateljski objasnio da Rusi vole da Jugoslaviju trpaju u Istočni blok, i da je vrlo važno da na toj manifestaciji budu i neke druge zemlje. Nekako se tu dogovorimo da dobijem „zeleno svetio" i da pripazim šta radim. Ispostavi se da učestvuju samo Rusi i - ja! Niko više! Posle toga više nikad nisam otišao...

- Mislim da znam razlog zbog kojeg više nisam nikad bio u SSSR-u, mada sam tamo postigao neverovatne uspehe. Minimalno sam bio dvaput nedeljno na televiziji, i dan-danas preko radija puštaju moje snimke. Jer, biti popularan u Rusiji znači kad te u nekom Habrovsku prepoznaju na ulici! Kad te svi znaju! Istina je: popularni su Đorđe, Radmila Karaklajić, Ivica Šerfezi i - ja. Već petog ne mogu da prepoznaju!... Godine 1978. pozvao me je Marko Marković koji je u hali „Pionir" proslavljao 300. emisiju „Indirekt". Na priredbu sam došao kao pevač i šahista, pa sam, između ostalog, odgovarao na pitanja Danke Novović. Odjednom, s neba pa u rebra, pita me ona za koga navijam u šahovskom meču Karpov - Korčnoj, koji je baš tad počeo da se igra. Onakav, kakvog me bog dao, sa srcem na dlanu, kažem da navijam za Korčnoja - koji je emigrirao iz SSSR-a godinu dana pre toga - i objasnim „zato što je sam na svetu i što mu je šah jedini prijatelj". To je bilo sve...

Nekoliko dana kasnije imao sam, kao predstavnik estradnog udruženja, sastanak sa sovjetskim kult-atašeom oko oštrije selekcije naših pevača i grupa koje odlaze u SSSR. Pričamo mi, diskutujemo, sve fino, kad mi kult-ataše kaže: „Sinoć ste bili na televiziji?". „Da, da", kažem, još mislim da je to kompliment jer sam pevao jednu rusku pesmu... Tek kad sam stigao kući, lupim se po glavi i setim se šta me je ataše pitao. Od tad me više nisu zvali, mada se i prema Korčnoju sovjetski odnos u međuvremenu promenio: sad svi sovjetski šahisti igraju s njim, ženu su mu pustili - a ja sam, izgleda, zbog njega platio. Žao mi je što tamo toliko dugo nisam bio, žao mi je te publike, navikao sam na tu zemlju i taj narod..."

U IDUĆEM NASTAVKU: AFERA ZBOG PESME “PIJEM” POTRESA JUGOSLAVIJU