Milan Živanović: Dino traži đavola

Budan sam, pomislio je Dino razočarano.

Kroz prozor je dopirala žućkasta svetlost. Činilo mu se da stakla pucketaju kao površina starog TV ekrana. Ostao je da leži. Srce mu je pulsiralo kao crna rupa, osećao je da svaki otkucaj pumpa otrov u ostale organe. Čekao je da mu penis splasne, nije voleo da hoda po kući kao šator izvrnut naglavačke. Nije se dodirivao, čuvao se za večeras.

Kad se telo dovelo u red, ustao je. Skuvao je čaj, isekao krišku hleba i premazao je krem sirom. Lenjo je mljackao i s vremena na vreme bacio pogled na sat. Jutro se razvuklo do podneva, jedva je dočekao pet sati. Kad su kazaljke došle na željenu poziciju, nahranio je mačku. Potom je svukao pidžamu, obukao crne pantalone, žuti džemper, zelenu vetrovku i obuo cipele. Izašao je. Napolju je bilo hladnije nego što je očekivao. Žurnim korakom se zaputio ka zgradi koja se nalazila u Sremskoj 6.

„Da pogodim, opet ste ga sanjali?“, upitao ga je ženski glas čim je ušao u predsoblje stana koji je mirisao na sapun i lekovito bilje.

„Dvanaesti put“, odgovorio je, „To mora da znači nešto, svake noći isto“, rekao je posramljen što se uopšte zanima za muškarca koji ne postoji.

„Žao mi je što moram da vas razočaram, ali to znači samo jedno – usamljeni ste“, odgovorila je.

„Ali uvek isto – lice, koža, oči, pokreti“, nastavio je.

Mladića s mrkožutom, talasastom kosom je prvi put sanjao pre dvanaest dana. Te večeri je otišao u krevet kao i svaki put, samo što je pred spavanje popio čašu mleka. Nije imao običaj da noću pije išta drugo osim vode, pa je moguće da je topla, bela tečnost u stomaku dovela do toga da sanja stvarnije nego inače.

Dok mu je prvi put prilazio, znao je da je u pitanju san. Ili mu se bar posle tako činilo. U stomaku mu se prevrtalo, želudac je u sebe uvlačio okolno tkivo, trzao se kao vakum guma za otpušavanje slivnika. U ustima je osećao ukus mleka, svežeg, još toplog. Išla mu je voda na usta od toga, pljuvačka se mešala s mlečnom belinom i slivala mu se niz bradu.

Soba je bila dobro osvetljena – ni preslabo, ni prejako, taman toliko da se koža svetluca kao da upakovana u celofan. Mladić je pokušavao da navuče crvene pantalone, ali su bile toliko uske da mu je zadnjica ispadala, kipela kao masno jelo u maloj šerpi. Na stolu koji se nalazio iza njega bila je čaša s nekakvom crvenkastom tečnošću. Polupuna. Još se pušila, učinilo mu se da se pramenovi pare uvijaju oko mladića i nestaju u toplom mesu. Zamišljao kako mu jezikom prelazi preko kože i finih malja koje su se, u to je mogao da se zakune, na svaki njegov izdah talasale kao vlati trave koju je sunce malo opržilo.

Ovo se tebi nikad ne dešava, mislio je Dino svaku noć dok se primicao zgodnoj figuri. Milimetar po milimetar, sekund po sekund, uživao je u svemu, a vreme se rastezalo i skupljalo, kao što u snovima obično biva. „Dakle, tu si?“, izgovorio bi iznenada, uvek u istom trenutku, i sam zatečen činjenicom da može da govori. Mladić bi se okrenuo, prostrelio ga pogledom, blago otvorio usta i zameketao tako meko i nežno, da se Dinu činilo da ga voli još više. Tu bi se naglo probudio.

„Voli?“, štrecnula se terapeutkinja.

„Da“, odgovorio je Dino, „Mislim da je to ljubav“.

„Dino dragi, kažem vam da je to zbog usamljenosti. Videli ste nekog sličnog mladića, možda čak istog. Sve se verovatno brzo zbilo, ali ste ga ubeležili duboko u podsvest i sad ga sanjate“.

Dino je ćutao.

„Mislite li da ćete ga i večeras sanjati?“, pitala je nakon kratke pauze.

„Sasvim sigurno“.

„I to će biti trinaesti put?“

Dino je klimnuo glavom.

„Kažete da ste svesni kad sanjate?“

„Kad njega sanjam, da“.

„Onda pokušajte večeras ovo: pošto se opružite u krevetu, proverite stvarnost – recite sebi „Ovo je stvarno i postoji u svetu“. Tako će se mozak navići na razliku između sna i realnosti. Kad počnete da dremate, navijte sat tako da vas probudi za pet časova. Nakon što se to dogodi, isključite alarm i sklopite oči. Ako vam pođe za rukom da ponovo utonete u san, najverovatnije je da ćete sanjati i da ćete nad tim snovima imati veću kontrolu nego pre“.

Dino nije žurio kući – lakše mu je bilo da vreme za spavanje sačeka u šetnji. Dok hoda, sve brže prolazi. Pun mesec se valjao po mračnom nebu kao kolač s kokosovim brašnom. Noć je mirisala na vlažnu zemlju i krupne kišne gliste. Dok je prilazio svojoj zgradi, učinilo mu se da neko stoji na prozoru dnevne sobe. Potrajalo je kratko, pa je na kraju pomislio da mu se učinilo. Popeo sa na drugi sprat gde je živeo već sedam godina. Otključao je vrata, ušao u stan. Odmah je otišao u kupatilo, oprao zube, umio se, svukao i legao. Kad je počeo da ga hvata san, navio je budilnik na telefonu.

Prenulo ga je snažno pištanje. Odmah se setio o čemu se radi, isključio je alarm i sklopio oči. Dok je padao u san ponavljao je „Ovo je stvarnost, ovo je stvarnost“. Brzo je zaspao, uprkos tome što mu se tupa glavobolja ugnezdila na potiljku.

„Dakle, tu si?“, rekao je čim je na stolu ugledao čašu s onom tečnošću.

I sam se prenuo, ali je to bilo dovoljno da se seti da sanja. Mladić ga nije čuo, pa je nastavio da mu se lagano primiče s leđa. Parket je škripao, iako mu je pošlo za rukom da se blago podigne od poda.

„Dakle, tu si?“, rekao je ponovo, ovog puta glasnije. Ma koliko se trudio da zvuči prijateljski, rečenica je letela s jezika kao kad pljuneš nekoga koga strašno prezireš.

Nepoznati mladić se umirio. Ostao je u položaju u kojem se zatekao kad je Dino progovorio. Jedna noga mu je bila u nogavici, druga je lebdela u vazduhu, sprema da i sama uđe u neku šupljinu. Prolazili su sati, ili možda sekunde – Dino nije umeo da proceni. Onda je odjednom nestalo svetla. Ledeni mrak ga je štipao po celom telu. Isprva je vladala mrtva tišina, potom je nešto počelo da bruji – najpre malo dalje, onda sve bliže. Brujanje je prešlo u meketanje, ali je sad bilo drugačije – nekako promuklo, zlokobno.

Dino je širio ruke, ali je ispred njega sve bilo prazno. Onda je pomislio na zid i dotakao hladnu, čvrstu površinu. Prevlačio je rukom pokušavajući da pronađe prekidač, pošto mu nije uspelo da sobu osvetli u mislima. Osetio je kako mu nešto krutim jezikom prelazi preko listova, butina, kako mu u gaćama krupnja meso natopljeno krvlju. Vrtelo mu se u glavi.

„Sanjao sam te trinaest puta. To je najmanje što sam mogao da uradim“, rekao je i u tom mu je trenutku postalo jasno da nikad nije ni bio san. Penjao se na tu životinju, uranjao prste u dugu dlaku, osećao sitne zube na leđima, stotine zuba, klizili su niz kičmu kao glad niz klip kuvanog kukuruza.