Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (20)
Mbogda 01 S

Prijateljstvo kroz pesmu: Mile Bogdanović i Josip Broz Tito

Photo: Arhiv Josipa Broza Tita

Mile Bogdanović: Preko 100 gostovanja kod Tita

Kad Mile Bogdanović zapeva: Oduševljeni Jovanka i Josip Broz aplaudiraju; levo od njih, Mitja Ribičič pridružuje se aplauzu

U razgovoru za knjigu "Bolja prošlost", Mile Bogdanović se seća: "Šezdesetih godina, uz visoku medijsku pozornost, narodna muzika na velika vrata uletela je među narod. Počeli su da se stvaraju mitovi (Lepa Lukić, Silvana Armenulić, Toma Zdravković) pothranjivani masovnim interesovanjem publike, već naviknute na dobru, narodnu pesmu: „Pogonsko gorivo kvalitetu davali su ljudi kao što su Predrag Gojković-Cune (po meni, možda naš najbolji pevač), Safet Isović, Zaim Imamović, Tozovac. Gotovo sve njihove pesme ostale su da žive i danas, otišle u narod gde su se zadržale. Takav je i Zvonko Bogdan koji je ostavio dubok muzički trag... Danas, međutim, vladaju polupismeni kompozitori i loši pevači, koji, s pravom narodnom pesmom, nemaju ama baš ničeg zajedničkog. Kad se samo setim kako je Lepa Lukić pevala! Takvo grlo retko se čuje! Pa, Silvana Armenulić: da je ona živa, pitanje je šta bi bilo s Lepom Brenom. Imala je sve što je potrebno - dobar glas, veliki repertoar, izgled, ponašanje. Bila je veliki čovek, volela ljude, požrtvovana, humana".

Estradno-sportska razonoda: Mile Bogdanović, Slavko Perović i Zoran Rambosek , priprema za utakmicu

I pored evidentne slave estradnih umetnika u bazi, društvo je svih ovih godina prema njima zauzimalo odbrambeni stav: predlozi da Dušan Jakšić, Radojka Živković, Vojislav Simić ili Mile Bogdanović dobiju „Sedmojulsku" ili „Vukovu" nagradu nisu prolazili. Ta odličja bila su i ostala rezervisana za muzičare klasičnog usmerenja, koji su to znali i umeli da iskoriste. Ali, zato je Bogdanović priznanja primio s druge, mnogo značajnije strane: pred Titom je, recimo, pevao više od sto puta i lično se uverio da razlike u muzičkom tretmanu — nema. Umetnik je umetnik, pesma je - pesma!

Susreti sa Maršalom

Bogdanović je prvi put upoznao Tita 1959, na njegov rođendan 25. maja, u Lipovačkoj šumi, pored Beograda. Trebalo je da mu peva još 1956. na Brionima, ali kad je sa kolegama stigao na ostrvo, protokol je zbog neizbežnih državničkih poslova promenjen, pa se ekipa vratila kući. Rođandanski gosti 1959. godine, bili su mali ansambl KUD-a „Branko Krsmanović", Toša Elezović i Mile Bogdanović. Predsednik im je lično kuvao kafu, razgovarao, interesovao se kako žive i rade: ‘Znao je dosta pesama iz repertoara pojedinih pevača, čak i pojedinosti iz biografija. Kad sam 1961. pevao na Zlatiboru, Tito je gostima iz SSSR-a objašnjavao da sam po struci ‘inženjer, ali da kod nas svi mogu da pevaju’...!"

Uvek blizu Tita: Mile Boganović u društvu Josipa Broza i Jovanke; prepoznajemo još Braću Bajić, Slavka Perovića i Vanju Stojković

"Na tom prvom susretu, pevao sam splet pesama iz Jugoslavije: počeo sam slovenačkom i završio makedonskom pesmom. Ubacio sam i dve melodije koje je Tito posebno voleo: ‘Tamo na rivi’ i ‘Za vsaku dobru riječ’ ... Budući da smo se dosta puta sretali na Brionima, Belom dvoru, Zlatiboru, Miločeru, Brdu kod Kranja, Skadarliji, Domu omladine, Titovom Užicu, na brodu „Galeb", u Dobanovcima - imao sam prilike da sa drugom Titom porazgovaram. Jednom me je pitao kako žive estradni umetnici, ima li kakvih problema. Rekao sam mu da problema ima, počev od socijalnog osiguranja do carinskih propisa. Predsednik je prihvatio da primi našu estradnu delegaciju, ali se tog dana baš razboleo, pa smo razgovarali sa Trpetom Jakovlevskim.

Posveta Dalmaciji: Singl Mileta BogdanovićaNešto kasnije, Tito je izrazio žaljenje što lično nije bio prisutan, ali se informisao o našim željama i rekao da mu se obavezno javimo ako iskrsnu neki problemi... Tito je voleo pevače. Pratio je naš rad. Sećam se da me je 1976. pitao zašto te godine nisam bio na Zlatiboru, a kad sam mu objasnio da sam bio na putu, rekao mi je:

- Neki pevač vas je zamenio, ali znate kakve su zamene: to nije ono pravo!

U tu čast, fotograf Grbić slikao nas je zajedno: Tita, Duška Radetića i mene. Pitao sam predsednika da li ćemo dobiti ove fotografije, jer su nam i ranije obećavali da će slike stići ali od toga ništa nije bilo.

- Moja je firma mnogo jača - uzvratio mi je Tito. I, stvarno, posle nekoliko dana, po obećanju, dobili smo fotografije.

Tito je cenio svaku vrstu muzike. Ipak, čini mi se, dopadale su mu se pesme iz Dalmacije, mada je uživao u francuskim šansonama, ruskim melodijama i pesmama iz Zagorja... Bio je harizmatska ličnost, s lakoćom impresionirao ljude ponašanjem, rečnikom, kulturom. Veliki čovek!"

Na svečanim prijemima i intimnim druženjima Bogdanović je, sticajem okolnosti upoznao mnoge ličnosti iz tad aktuelnog političkog aparata. Milovana Đilasa pamti kao vrlo neposrednog čoveka, koji je voleo šalu, obožavao viceve i često one „masne" govorio u društvu. Izuzetno talentovani artista u igri s kartama bio je Veljko Vlahović, koji je mađioničarskim trikovima oduševljavao prisutne!

Još jedna uspomena na Tita: Mile Bogdanović uz Maršala, a tu su još Ivo Robić, Perica Slovenski, Stjepan Mihaljinac, Marko Brešković iz Dubrovačkih trubadura...

Uvek lucidan, inteligentan i duhovit bio je Koča Popović: „Imao sam čast da s njim nekoliko puta razgovaram. Od muzike je voleo gradsku pesmu, mada nikad nije ništa posebno naručivao. Sa muzičarima koji su bili studenti-intelektualci često je diskutovao, ali se nije bavio estradnim problema. Za razliku od Aleksandra Rankovića koji se stalno interesovao šta nas muči u profesiji i nudio svoju pomoć. Edvard Kardelj je vrlo dobro pevao. Voleo je, kao i svi Slovenci, grupne pesme, uživao je u grčkoj muzici.

Zlatni sat od druga Tita: Miletu Bogdanoviću poklon uručio Aleksandar Bakočević, 1974. godine

Rankoviću su najviše ‘ležale’ pesme iz južne Srbije, ali, voleo je i ruske melodije. Zanimljivo je da Rankovića znam još od pre rata, dok je radio kao krojač kod jednog mog školskog druga u Sarajevskoj ulici gde sam ga i upoznao. Nije se toga sećao sve dok ga nisam podsetio: bilo mu je, verujem, drago što i to pamtim... Jovanka Broz takođe je volela pesmu: sve jugoslovenske narodne melodije, i, specijalno - pesme Mikisa Teodorakisa. Uživala je da razgovara s pevačima, muzičarima, posebno s ženama: Lolom Novaković, Gabi Novak, Oliverom Marković, Beti Jurković, Nadom Knežević. Kao osoba, Jovanka je bila vrlo neposredna. Prilazila je ljudima kao narodni čovek, pitala da li će biti dobre muzike, interesovala se šta snimamo, šta planiramo..."

Život za pesmu

Upoznao je Mile Bogdanović mnoge strane državnike: impresionirao ga je Sihanuk svojim optimizmom, blagošću, šarmom, ponašanjem u kojem se nije prepoznavalo ništa državnički oficijalno. Sasvim drugačiji bio je Naser kog je teško bilo nasmejati. Jednom prilikom, u čast egipatskog predsednika, Mile je spremio popularnu arapsku pesmu: „Čim sam krenuo da pevam, Naser i njegova pratnja aplaudirali su u ritmu. Vratio sam se za sto za kojim su još sedeli dr Papo i general Šumonja. ‘Ti si, Mile, promašio profesiju - kazao mi je dr Papo. - Trebao si da budeš ili policajac ili diplomata, jer, vidi, s jednom pesmom sasvim si promenio Naserovo raspoloženje’ ... Od državnika koje sam još sreo, Ajub Kan učinio mi se vrlo simpatičnim - oduševio se ruskim pesmama koje smo te večeri izvodili; i Janoš Kadar lepo je primio mađarske romanse, uživao je u njima."

U čast Norodoma Sihanuka: Mile Bogdanović na prijemu kod druga Tita

Pevao je Mile Bogdanović nekoliko puta predsedniku Titu na dočeku Nove godine - u Bugojnu, Brdu kod Kranja, Miločeru, Karađorđevu: „Nove godine su uvek bile - narodne! U prvom delu program je bio malo ozbiljniji, onda krenu zabavni i narodni blokovi, lutrija, šala (često su gostovali Čkalja i Nela Eržišnik) - i svi krenu u kolo! Igrala se polka, makedonsko oro, kozaračko kolo... Od uspomena na Tita posebno mi je drag zlatan sat koji sam od njega dobio 1974. Uručen mi je svečano u Skupštini Srbije, a nekoliko dana kasnije, na diplomatskom lovu u Karađorđevu, bio sam u prilici da se lično zahvalim drugu Titu i drugarici Jovanki na predlogu da dobijem ovakav dragocen poklon... Poslednji put sam pevao Titu 22. maja 1979. u Dobanovcima, kad su još gostovale ‘Lokice’ i ‘Sedmorica mladih’, i od pevača Anđelka Govedarević. Izgledao je bolesno, umorno. Mada su ga zadržavali da ostane u društvu, izvinio se i objasnio da su ‘drugovi mnogo mlađi’ i da ‘lakše izdržavaju’. Ali, čak i oronulog zdravlja, izgledao je impresivno, u belom odelu, belim cipelama i belom šeširu. Pamtim da je mnogo voleo kravate i da se ponekad kod mene raspitivao gde ih kupujem. Umeo je i takvim sitnicama da osvaja ljude, da uvek bude prirodan, srdačan..."

Život je muzika: Mile BogdanovićVeran svojim muzičkim opredeljenjima, Mile Bogdanović nikad se nije upuštao u sumnjive avanture sa još sumnjivijim završetkom. Za nove generacije od zaborava je spašavao stare pesme i u arhivama sačuvao neprocenjivo muzičko blago koje tek čeka da bude otkriveno. Zato mu je sasvim strano folklorno ludilo osamdesetih godina, rovarenje po blatu i kiču iz čega - veruje - ništa dobro ne može da ispadne, sem da se publika zasiti i okrene izvornim principima tradicionalne narodne pesme. Pažljivo prateći mlađe snage, ističe umeće Gordane Stojičević, Merime Njegomir, Anđelke Govedarević, Vere Ivković, Duška Kostića, Duška Kuliša, Miroslava Ilića i Marinka Rokvića koji su - uveren je - sposobni da pevaju pravu narodnu pesmu. Dakle, još sve nije izgubljeno!

Neumormo inicirajući nove akcije - od osnivanja Estradnog udruženja preko muzičkih manifestacija za mlade talente - Mile Bogdanović ne miruje. Zaljubljen u muziku i pesmu, i dalje se ponaša kao mladić koji energiju neštedimice rasipa unaokolo: i pred mikrofonom na sceni, u Radiju i na Televiziji, i kao kulturni radnik, član mnogih društvenih i esnafskih udruženja.

Po struci inženjer građevine, po profesiji pevač, Mile Bogdanović kaže:

- Imam veliko zadovoljstvo što sam pevao narodu, svim generacijama, po celoj zemlji. Volela me je i još me voli čitava publika: od njihove ljubavi mogao bih večno da živim! Veći kompliment mi ne treba!

(U sledećem nastavku: Predrag Cune Gojković)

Oceni 5