Milosrđe jače od straha

DUBOKO UREZANE SLIKE U PAMĆENJE MALOG ALEKSANDRA: Dr Herbert Kraus, lekar iz Pecke kod Valjeva, posle mobilizacije poslat je na front u susret bugarskim osvajačima. U kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. Kraljevina Jugoslavija je brzo položila oružje, a dr Kraus se vratio u Pecku. U Pecki se nalazila supruga Blanka i sin Aleksandar, bio je beba, rođen je 1940. godine. Dr Kraus se nije dugo zadržao kod kuće, patriotska dužnost odvela ga je u partizane, kojima su bile preko potrebne lekarske usluge. Nije ni predpostavio da će posle rata zdravstvena stanica u Pecki poneti njegovo ime.

Odmah po nemačkoj okupaciji počeo je i progon Jevreja. Blanka i sin Aleksandar odvedeni su u šabački logor. Blanka je odlično govorila nemački i sve vreme tvrdila da je greškom dovedena u logor. Govorila je da su oni izbegli Srbi i da nemaju nikakve veze sa partizanskim lekarom dr Krausom. Četnici su nepoverljivo vrteli glavom, ubeđeni da je u logor dovedena Jevrejka sa detetom, gde im je i mesto. Više od mesec dana Blanka se sa bebom nalazila u logoru, toliko je trebalo da Nemci, ipak, poveruju Blanki i puste ih iz logora.

Blanka nije smela da se vrati u Pecku, nego se sa Aleksandrom sklonila u selo Gunjaci kod žene prijatelja Uroševića. Mlada žena sa malim detetom nije mogla dugo da ostane u selu. Strah je bio jači od milosrđa i gazdarica je rekla Blanki:

- Gospođo draga, da si jabuka, u nedra bih te sakrila, ali ovako, ne mogu ti pomoći, idi i spašavaj se nekako.

Saradnici pokreta otpora brinuli su se za partizanske porodice. Blanka se sa Aleksandrom prebacila u Šabac i tu je upoznala Vjeku Mihailović. Vjeka je dobila zadatak da se pobrine za Krausove. Pribavila je lažna dokumenta na ime Branke Novaković, navodno udovica Srbina iz Bosanske krajine, i Blanka je sa sinom mogla da napusti Šabac. Blanka se sa Aleksandrom ukrcala na lađu i otplovila za Beograd, gde je trebalo da je čeka partizanska veza.

Kad su stigli na dogovoreno mesto, niko se nije pojavio. To je bilo u leto 1942. godine. Od dugog puta i čekanja na “vezu”, koja se neće pojaviti, Aleksandar je ogladneo. Blanka se sklonila u jedan prolaz u dvorišnoj zgradi, u Kosovskoj ulici, sela na stepenište i počela da doji dete. U hodniku su se otvorila vrata stana i iznenada se pojavila stamena Crnogorka, sa kikama omotanim oko glave. Kad je videla šta se dešava, pozvala je Blanku da podoji dete u njenom stanu. Aleksandar, kada se lepo najeo, tada već dečkić, tražio je nošu. Čim je ostao bez donjeg veša, sve je bilo jasno. Svi su videli da je obrezan, ali niko nije izgovorio reč: Jevreji. Danici, koju su svi zvali Keka, i njenim kćerkama, Olgi i Mili, bilo je jasno koga su primili u kuću.

Blanka nije znala kuda će. Domaćini, svesni opasnosti kojoj se izlažu, ako ih otkriju da sakrivaju Jevreje, ipak su ponudili Blanki da ostanu u njihovom stanu. Keka je ubrzo, preko svojih prijatelja, našla posao za Blanku. Blanka je bila diplomirani profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu i dobila je posao u školi u Dudovici blizu Ljiga. No, to nije bio rastanak sa Kekom i njenim kćerkama, koje su, uzgred budi rečeno, bile saradnice pokreta otpora. Mali Aleksandar je dolazio kod Keke svake godine kada je Blanka vodila đake u Valjevo da polažu ispite ili maturu.

Blanka je sa Aleksandrom u kući Vukašinovića ostala u Dudovici do kraja rata. Jednom prilikom kada je Blanka vodila đake u Valjevo, zaustavljen je voz na lajkovačkoj stanici. Tražila se žena sa crvenim šeširom, Nemci su dobili dojavu da se u vozu nalazi žena partizanskog lekara dr Krausa. Pošto je Blanka dobro znala nemački odmah je razumela da se radi o njoj. Lažna legitimacija iz Šapca i njeno samouvereno ponašanje i ovog puta je spaslo je Blanku.

Skoro niko u Dudovici nije znao da su Blanka i Aleksandar Jevreji. Hteli, nehteli morali su da se ponašaju po srpskim običajima. Verovatno ni srpskoj deci nije bilo lako kada su prvi put morali da za Božić poljube badnjak koji gori. Aleksandru je za ceo život ostao u sećanju Božić 1943. godine. Još uvek mali, šporet mu je bio u visini glave, a domaćin je palio badnjak u ložnici. “Hajde sine, sad ćeš poljubiti badnjak, da ne strada stoka, da nas ne zadesi neka nesreća...” Ne sluša Aleksandar šta domaćin govori, oči mu se razrogačile pred vatrom koja igra neki svoj ples. “Kolko iskrica, toliko parica” - govori domaćin, a Aleksandru već iskre same igraju pred očima. Badnjak gori sa jedne strane, a na drugoj cvrči voda koja isparava iz grane hrasta natopljene snegom. Gde da poljubi badnjak? Aleksandar nije urekao porodicu, poljubio je badnjak, oslobodio se krivice za sve nedaće koje će još snaći narod Srbije dok ne dočekaju slobodu.

Došlo je proleće 1944. godine. Aleksandar se ponovo našao u Beogradu, u poseti kod Keke. U aprilu je počelo novo bombardovanje Beograda. Ovog puta to je bila Anglosaksonska avijacija koja je rušila nemačka uporišta u Rumuniji, Mađarskoj i Srbiji. Keka nije htela da se udaljava od stana, a Mila i Olga su povele malog Aleksandra na Banovo brdo, tada daleku periferiju Beograda. Žurili su da se što pre udalje od oštećene železničke stanice, palate Albanija, gde su stradali svi koji su se našli u skloništu zgrade, bombe su padale na Terazije, okolina Bajlonijeve pijace podnela je najveće žrtve, a sve je to bilo blizu Kosovske ulice u kojoj su stanovali. Nisu znali da ni Banovo brdo neće biti pošteđeno, a tamo su se sklonili u jedan podrum. Sedeo je Aleksandar u Milinom krilu i gledao u tračak svetlosti, koji se probijao kroz mali podrumski prozor. Kad se začula strašna eksplozija, svetlo je nestalo sa prozora, a susedna kuća je bila srušena do temelja. Još jedna, poslednja slika iz strašnog rata, zauvek se urezala u pamćenje malog Aleksandra.

(Danica Jovanović i kćerke Olga i Milena proglašene su 1993. godine za Pravednike među narodima.)

NA PAŠINOM BRDU: Nemačke trupe napale su Kraljevinu Jugoslaviju ne znajući na koliki će otpor naići. Kada je 27. marta 1941. godine, na do tada nezapamćenim demonstracijama protiv pristupanja Trojnom paktu, narod Hitleru, a i svojoj vladi, jasno rekao - NE! pala je vlada. Hitlerov odgovor je ubrzo stigao. Srbija je u aprilskom ratu brzo kapitulirala, a Peta kolona u Srbiji je već bila spremna. Veoma dobro organizovana preko nemačkih, takozvanih, trgovinskih misija, u stvari, nemačkih špijunskih organizacija, zajedno sa folksdojčerima, zavodila je red u pokorenoj Srbiji. No, trebalo je dodvoriti se srpskom narodu, objasniti kako je okupacija za Srbe najbolje rešenje, da će vlast biti vraćena srpskim liderima (čitaj: kvislinzima, saradnicima okupatora), a za sve nedaće optuženi su Jevreji i komunisti. Rešenje jevrejskog pitanja bilo je deo fašističkog monstruoznog plana o uništenju celog jednog naroda na tlu Evrope. Pošto su Jevreji bili krivi, samim tim što su Jevreji, ubrzo su počela hapšenja. Najpre muškaraca, za svaki slučaj prvo njih, da ne dođe do pobune, a krajem godine su u logor smrti na Sajmištu odvedeni deca, žene i stari. Među prvima u logor Topovske šupe odvedeni su Hanin otac Marko Nahmijas, njen brat Gavro, deda, po kome je brat dobio ime, ujak Isak Adoni i mnogobrojna muška familija.

Hana je tada imala četiri godine, još uvek nije znala šta se dešava i nije razumela zašto njena starija se stra Silvija, koja je imala šesnaest godina, ubeđuje majku da bi trebalo da pribave lažna dokumenta sa srpskim imenima. Silvija je uspela nekoliko puta da odnese hranu ocu i bratu u logor Topovske šupe i čula od brata da su počeli da vešaju i ubijaju Jevreje.

Gavro je rekao sestri da učine sve što mogu samo da izbegnu odvođenje u logor. Posle nekog vremena Silvija više nije nosila hranu u Topovske šupe, otac i brat su ubijeni. Silvija i Hanina majka već su bile obeležene Jevrejke, na rukavu su nosile žutu zvezdu, kada se majka, ipak, odlučila da potraži pomoć od srpskih prijatelja. Kada su dobile lažna dokumenta, majka na ime Jelena Popović, udovica iz jednog sela u Srbiji, i njena kćerka, prekrštena u Danu, bile su spremne da potraže sklonište gde ih niko ne poznaje.

Iznajmile su stan u centru Beograda. Majka je za Hanu tražila drugo sklonište. Plašila se da bi malo dete teško izdržalo uslove života, na koje su ona i Silvija bile primorane, i tako je stigla do Veljka i Helene Rašić. Rašići su živeli na Pašinom brdu, tada periferiji Beograda, nisu imali dece i prigrlili su Hanu kao svoju kćerku.

Rašići su imali kuću sa velikim dvorištem, a Hana nije smela da izlazi na ulicu. Iako su za Hanu pribavili dokument na kome je pisalo da je Hana, otada pa do kraja rata, Jovanka Rašić, kćerka Veljkovog brata, plašili su se da dečija usta ne kažu ono što ne treba. U istoj ulici, Kralja Bodina, nešto dalje od njihove kuće, nalazio se kamp sa nemačkim vojnicima, što je dodatno stvaralo nesigurnost za žitelje Pašinog brda.

Hani je povremeno u posetu dolazila vršnjakinja, koja je imala starijeg brata, ali ni dečije igre nisu bile tako česte. Veljko i Helena činili su sve da se Hana ne oseća usamljenom. Veljko je često čitao Hani dečije bajke; na krilima mašte mogli su da stignu gde god su poželeli. Naučio je Hanu da crta i piše. Helena je bila francuskog porekla i učila je Hanu francuski. Pozivala je Hanu da joj pomaže u kuhinji i bašti. U dvorištu, u jednom ograđenom delu, držali su dve koze, kokoške i puno zečeva.

Helena je bila vrsna kuvarica, ali je uvek bio problem kada je spremala zeca na francuski način. Hana je našla društvo među domaćim životinjama i teško je prihvatala da u teškim vremenima mora od nečeg da se preživi. Majka je svake nedelje dolazila da poseti Hanu. Rašići su bili pažljivi, ostavljali su ih same da iskoriste svaki trenutak dragocenog vremena, jedino vreme kada je majka mogla da iskaže svoju ljubav prema detetu.

Kada je 1944. počelo bombardovanje Beograda, Rašići su odveli Hanu u Kumodraž. Bližio se kraj rata i rastanak sa Hanom. Rastanak je bio težak. Nije bilo lako ni Nahmijasovima. Četiri godine majka i kćerka su u iznajmljenom stanu živele kao u zatvoru. Veoma retko su izlazile na ulicu, ali i neizvesna sudbina bila je bolje rešenje nego da su odvedene na Sajmište, gde bi sigurno bile ubijene. Konačno je i Hana bila sa njima. Rašići su se ubrzo preselili u Dalmaciju, gde su imali kuću, a Nahmijasovi su 1948. brodom Kefalos stigli u Izrael.

(Helena i Veljko Rašić proglašeni su 2006. godine za Pravednike među narodima.)

LJUBAV BEZ PREDRASUDA: Ljubav iz školske klupe bila je jača od predrasuda. Srpkinja Dara Đošević zaljubila se u Jevrejina Avrama Adanju. Avram je, ništa manje, zavoleo Daru i njih dvoje su se verili pred sam početak Drugog svetskog rata. Vesti o stradanju Jevreja širom Evrope, gde je već stupila fašistička čizma, nisu ih sprečili da objave skoro venčanje. Kada su nemačke trupe okupirale Beograd, ono što se do tada dešavalo tamo negde daleko, odjednom je postalo crna stvarnost u njihovom gradu. Venčanje je odloženo za bolja vremena, a među prvim žrtvama okupacionih vlasti bio je Avramov zet Hajm Šalom. Hajm je bio u braku sa Avramovom sestrom Stelom, s kojom je imao dve kćerke. Gestapovci su došli po njega usred noći, digli ga iz kreveta i odveli kao taoca. Stela je nestrpljivo čekala da se Hajm vrati, ali umesto Hajma stiglo je njegovo odelo i cipele. Streljan je kao talac.

Porodica Jakova i Gizele Adanja shvatila je da nema vremena za predomišljanje. Trake oko ruke kojom su obeleženi kao Jevreji sprečavale su slobodno kretanje gradom. Okupatori su svakodnevno odvodili muškarce na prinudni rad. Neki se više nisu vraćali kući. Jedini ko je mogao slobodno da se kreće gradom, bila je verenica njihovog sina Dara Đošević. Dara im je donosila hranu, brinula se za sve njihove potrebe, i razmišljala kako da ih izvede iz okupiranog grada. Nije Dara pomagala samo porodici Adanja, pomagala je i drugim Jevrejima, organizovala je male grupe dobrovoljaca, koje su pomagale svima kojima je pomoć bila neophodna, a njih je bilo sve manje. Uradila je koliko je mogla, bar je delimično osujetila fašističke planove o uništenju celokupnog jevrejskog naroda u Srbiji.

Već u maju mesecu 1941. Nemci su, uz pomoć kvislinga, upadali u jevrejske stanove, pljačkali, a neke muškarce su odvodili u zatvore, iz kojih je samo mali broj izašao živ. Drugi Jevreji su još uvek odlazili na prinudni rad i uveče se vraćali kući. Bilo je samo pitanje dana kada će svi Jevreji Beograda završiti u logorima smrti. Preko svojih prijatelja Dara je pokušala da za porodicu Adanja obezbedi falsifikovana dokumenta. No, nije bilo vremena za čekanje. Potražila je pomoć od porodičnog prijatelja, lekara, i izvela budućeg svekra Jakova i verenika Avrama iz grada. Oni su bili prvi na spisku za prinudni rad i odvođenje u takozvane radne logore. Smestila ih je u duševnu bolnicu na Avali, a dok su se oni “lečili”, Dara je požurivala svoje prijatelje da se što pre obezbede falsifikovana dokumenta.

Početkom novembra meseca 1941. godine stigla su falsifikovana dokumenta. Jakov, Avram i Dara krenuli su na put. Preko Niša su stigli do Prištine, koja je bila pod italijanskom okupacijom, a odatle nastavili put za Albaniju. Otac Jakov i sin Avram bili su na sigurnom mestu. Dara se vratila u Beograd i krajem novembra sa Avramovom mamom Gizelom i njegovim bratom Benkom ponovo je krenula istim putem. U Beogradu je ostala Stela sa dvoje male dece.

Stići do italijanske okupacione zone, bio je san mnogih Jevreja. Na putu su postojale silne kontrole, nemačke, Ljotićevih zboraša, kolaboracionista svih fela, svi su tražili skrivene Jevreje koji su u srpskom narodu imali prijatelje. Kada su Gizela i Benko preko Prištine konačno stigli u Albaniju, Dara se ponovo vratila u Beograd.

U to vreme, početkom decembra meseca 1941. godine, u Beogradu su se odvijale poslednje pripreme za odvođenje preostalih Jevreja u logor na Sajmištu. Od 8. do 12. decembra 1941. Nedićevi žandarmi raznosili su po kućama pozive preostalim Jevrejima da se prijave u Specijalnu policiju. Kada je Dara, 10. decembra, stigla u Beograd, Stela je već dobila poziv da se sa svoje dve kćerke, Elisa, 5 godina starosti, i Lilika 4, jave na sabirno mesto. Po monstruoznom planu fašističkih okupatora o uništenju jevrejskog življa, na red su došli oni najslabiji, jevrejske žene i deca, stari i iznemogli, pozvani na poslednju put, put u logor smrti, koji se nalazio na Sajmištu. Jevreji su se javljali na sabirna mesta, pozvani pod pretnjom smrti ukoliko se ne odazovu pozivu. Kakva ironija, stizali su na sabirna mesta da ne bi bili ubijeni, a odlazili su u logor da bi u specijalnom kamionu, gasnoj komori, nazvanom “dušegupka”, bili ugušeni na putu od logora do Jajinaca, gde su bacani u zajedničke grobnice. Da li je nada za spas još uvek tinjala u njihovim srcima, o tome Dara nije imala vremena da razmišlja.

Skinula je sa Stelinog rukava žutu traku i povela ih svojoj kući u selo Vinča, nadomak Beograda. Stela se tresla od straha da će neko na ulici otkriti da su oni Jevreji i da će zato što je skinula traku, zajedno sa decom, biti ubijena na licu mesta. Dana 12. decembra poslednji Jevreji koji su se prijavili u Specijalnu policiju transportovani su u logor smrti na Sajmištu. Nije prošlo puno vremena kada su iz komande okupacione vojne uprave Beograda javili svojim pretpostavljenima u Berlin: “Beograd, Juden frei!” Beograd nije oslobođen od Jevreja, prevarili su se, bilo je još Srba kao Dara, koji su sačuvali Jevreje do kraja rata.

U isto vreme Stela je sa decom i Darom već bila na putu prema Albaniji. U Albaniji su Jevreji bili relativno sigurni, ali strah od onog što su do tad preživeli, terao ih je dalje. Iako saveznici, Italijani nisu odobravali nemačku nacističku politiku uništenja jevrejskog naroda. Dara je, kada su se svi našli na okupu, pokrenula sve veze kojih se setila i našla rođake u Rimu. Uskoro su svi imali nova falsifikovana dokumenta i marta meseca 1942. napustili su Albaniju i stigli u Rim.

Porodica Adanja je imala novo prezime, Elisa i Lilika su krenule u školu, nastupio je mirniji period života. Iako su deca znala da nikom ne smeju da kažu da su Jevreji, ipak im je bilo čudno da samo njih dve nisu morale da se mole u Katoličkoj školi koju su pohađale. Znali su Italijani ko uči u njihovoj školi, ali fašisti to nisu saznali do kraja rata. Na kraju rata Avram i Dara su se setili da je došlo vreme da se venčaju; Dara je ponosno, i zasluženo, uzela Avramovo prezime Adanja.

(Dara Đošević udata Adanja proglašena je 1998. godine za Pravednika među narodima.)

(NASTAVIĆE SE)