Milovan Vitezović, usudni tesar naroda

"Jovan Striković se u svojim poemama razgovara sa narodom koji se, onakvim kakvim ga je Usud zatesao, već vekovima preganja sa svojom sudbinom, trag po tragu da mu se ne istraži. U tom razgovoru, iz Strikovića, u prvom licu množine progovara sam narod srpski, svedoči basmom, zavetom, kletvom i zakletvom, kako živi kao večan daje... Jovan Striković se trudio, pa i uspeo, da dokuči ponešto od toga što je sudbinski pisano i da, evo, zapiše to svojim rukopisom, tako da najbolji stihovi ove knjige verodostojno dokazuju drevnost srpskog naroda." (1) I pored muke s Padežom (onakvim kakvog ga je Gramatičar, a ne Usud "zatesao") kritičar-humorist Milovan Vitezović uspeva nekako da se dokotrlja do zaključka svog kritičkog teksta o jednoj knjizi pesama. Zaključak je da je pesnik-neuropsihijatar Jovan Striković pesnički medij srpskoga naroda koji nam putem Strikovićevih stihova iznosi dokazni materijal o svojoj drevnosti.

Ali, pre nego što dođe do te završne (dokazne) procedure, kad "iz Strikovića... progovori sam narod srpski", pesnik čika narod na razgovor. Ili narod čika pesnika? No, bez obzira koje koga počeo začikavati, razgovor je tu, i to u svom nesvršenom prelaznom obliku (razgovarati se). Narod "zatesan" u samostalnoj stolarskoj radnji Sudbine, vekovima se već s tom sudbinom, kao s nevernim roditeljom, preganja, jer sudbina makar ga je sama "zatesala", izgleda da hoće i da ga rasteše, to jest "istraži". Istražiti je u naših mitskih pisaca: raskoreniti, izbrisati (ali, po nuždi rečnika i ispitati, analizirati). Tako se preganjajući s usudom, narod, napokon, 1991. godine stiže do Jovana Strikovića i otpočinje svoj razgovor s njim. O čemu to dr Jovan i narod razgovaraju kritičar nam, osim izvesnih naznaka, ne saopštava. Saznajemo samo da je narod, ispovedajući se pesniku i neuropsi­hijatru dr Jovanu Strikoviću, odjednom "u prvom licu množine" progovorio "iz Strikovića". Tako je Striković na svoje pesničke pleći preuzeo srpski narod, kao sam njegov Usud. Kritičar nam, zapravo, to i kaže: dr Jovan Striković je sama pesnička sudbina srpskog naroda. On je verovatno svedočanstvo narodne sudbe. Stoga i nije potrebno analizirati (istražiti) Strikovićeve stihove da bi se prezentovalo čitaocu kakvi su to stihovi i o kakvoj je tu poeziji reč. Umesto toga, kritičar je, budući da se suočio sa sudbinom samom, odlučio da se i on udene u ovaj razgovor Jovana Strikovića i srpskog naroda, da i on dobaci koju sudbinsku o narodu srpskom.

"To je narod koji kad nema ništa - ima najviše." Osim što je ovom aforističkom upadicom poetski zamaskirao ozbiljnu tvrdnju o meta­fizičkoj sudbini naroda - kojem ne treba ništa da bi imao sve - kritičar je, i ne znajući, demaskirao ontički temelj razgovora srpskog naroda i dr Jovana Strikovića. Taj se temelj, tako brižljivo skrivan ("trag po tragu da mu se ne istraži") u preganjaju sa sudbinom, evo, najzad 1991. godine raskrio neoprezno uzevši prvo lice množine u Strikovićevu stihu i treće lice množine u Vitezovićevom objašnjenju. "U pravu su oni koji će pevanje Jovana Strikovića nazvati pevanjem o metafizičkom, ali će biti u pravu i oni koji ustvrde da je Striković u svome pevanju na čvrstom tlu i da se i za ove pesme može reći da su glasi kamenštaka." Glasi naroda su, dakle, glasi kamenštaka, a sam narod srpski je kamenštak (stanovnik kamenitog kraja, kamenjarac). Ova redukcija srpskog naroda na kamenjarce je izvedena izjednačavanjem biti tog naroda s mitom, u šta kritičar-humorist i pesnik-neuropsihijatar apsolutno ne sumnjaju, te odlučnom napomenom "da mit prevaže u mitskim prostorima Crne Gore, Hercegovine i zapadne Srbije". Već smo saznali da je za dr Jovana "srpski narod takav da mu je bit mitska", dakle neistorijska, i da je dr Jovan, kao medij objave narodne biti, uspeo da narodnu poruku "zapiše svojim rukopisom". A sada doznajemo daje eto to "verodostojni dokaz drevnosti srpskog naroda". Ne sumnjamo da Jovana i Milovana ova verodostojnost u potpunosti zadovoljava.

No, mi ne možemo a da ne žalimo nad takvom sudbinom naroda. Jer, sve što je narod vekovima skrivao, varkajući se sa smrću, sada je eto otkriveno u tragu koji je svojim rukopisom na pesku stihova (ili kako kritičar kaže "kukom na ledu i štapom po vodi") ostavio dr Jovan Striković. Tako je narod, "koji kad nema ništa - ima najviše", kod dr Strikovića dobio nešto (verodostojni glas kamenštaka), a izgubio ono najviše - tajnu o samome sebi. Ostavio je za sobom trag. Pesnik Striković je denuncirao narod, a kritičar Vitezović nam je tu denuncijaciju preneo svojim nadahnutim rečima: "Srbi se sa smrću nadmudruju i zanovetaju, varkaju se, jednom rečju, ceo život s njom. To je narod koji zna da nema smrti bez sudnjega dana, ali koji zna ne samo da mu je svaki dan, nego da su mu to i godine i vekovi sudnji. (2) Srbi su se tako sa smrću saživeli da im je ona kao kutnje čeljade koje nešto poslovati mora, sa kojom znaju i kositi i vodu nositi i... U toj saživljenosti sa smrću, svaki Srbin je spreman da kaže - Ako i moram umreti, bar sebi neću sveću nositi i s tom mišlju izgovara: Krsna mi sveća ukopnom ne postala!" Tako pesnik-psihijatar (bez imalo poetičke i psihijatrijske diskrecije), te sam kritičar, raskrinkaše (rastesaše) ono što je "Usud zatesao" i što je narod dugo skrivao jer je, mudro, osećao da ne bi valjalo da pukne bruka. Pesnik i mudrac Nastasijević je, na primer, tajnu sačuvao u "sudnjoj reči" jednog pesničkog subjekta, ne govoreći o sudnjim danima i godinama. Ali, ovi današnji slavohlepni pisci ne izdržaše već sve, glasno i jasno, oprostite na izrazu, prostački saopštiše. I šta sada da se radi kad se zna (cirkusijada srpskog Thanatosa) da je narodu "jedino žao" što na vlastitom sprovodu "neće sveću nositi", da narod hoće da bude opojač vlastite smrti i da ga nešto neodoljivo k tome vuče.

Objavivši ovaj tekst pred milionskim auditorijem, kritičar Vi­tezović je verovatno osetio da nije uspeo na zadovoljavajući način razrešiti ovu tešku aporiju koju je, u trećem licu množine, zadao svom narodu, te je verovatno probdio mnogo koju besanu noć ne bi li napokon iznašao razrešenje. Kako bilo da bilo, on nam ga je nedavno i saopštio: "Srbi ginu da bi ostali zajedno i sa živima i sa mrtvima". (3) Smrt i život su napokon dovedeni u jednu ravan, i pomireni. Kako, čime? Pogibijom Srba! Mislimo da će, ipak, biti potrebno da Milovan Vitezović nastavi i dalje svoja pro­mišljanja da bi se stvar filozofski, ako već ne može praktično, raščistila. U prvoj fazi svoga daljnjeg filozofskog stvaranja mogao bi nam, na primer, saopštiti da li je ta pogibija dobrovoljna, iznuđena ili nasilno nametnuta. U kasnijim svojim fazama mišljenja, "vidajući uboje na svojoj duši" (kako on opisuje Strikovićev pesnički stil i metod), mogao bi nam Vitezović, ko­načno, otkriti morfologiju i strukturu istovremenog obitavanja i medu živima i među mrtvima. Možda dođe do neke nove formule nesvrstanosti - miroljubive koegzistencije živih i mrtvih Srba, do neke nove, svetu nepo­znate, Vitezovićeve Bardo doktrine.

(1) Milovan Vitezović: Na kamenu pismo, o knjizi pesama neuropsihijatra Jovana Strikovića u izdanju Univerzitetske riječi iz Nikšića i Stručne knjige iz Beo­grada, 1991. Prikaz štampan u Politici 27. jula 1991.

(2) Zapazite stalne muke s elementarnom pismenošću.

(3) Vidi Borbu, 11-12.01.1992.

*Tekst prenosimo iz knjige "Tri čiste obične pameti", 1996.