Podobne i nepodobne heroine
Antifašistički front žena

Photo: Wikipedia

Milunka Savić i zaboravljene partizanke

Ljudi koji sebe doživljavaju prevashodno kao pripadnike neke nacije često boluju od kompleksa niže vrednosti prema drugim, razvijenijim narodima koji su imali malo više sreće u istoriji. Nije to karakteristika samo ovdašnjih kolektivističkih mislilaca, slična pojava prisutna je diljem zemaljaskog šara. Veliki poljski pisac Vitold Gombrovič u svom “Dnevniku” često piše o ovom fenomenu, na primeru svojih zemljaka. Redovno je prisustvovao poljskim seansama u kojima krene priča o “našem Šopenu” i “našem Koperniku”, te poljskim zaslugama za čovečanstvo, što je izrazitom individualisti Gombroviču još izrazitije išlo na živce.

U jednom dnevničkom zapisu iz 1953. godine, Gombrovič piše kako mu se čini da to neprestano nadgornjavanje s drugima i nije baš najpametnija praksa: „Pomislio sam kako je to licitiranje sa ostalim narodima oko genija i junaka, kulturnih zasluga i dostignuća, u stvari, nešto veoma nevešto kad je u pitanju propaganda i taktika — jer mi s našim polufrancuskim Šopenom i ne baš najpouzdanije našim Kopernikom ne možemo izdržati konkurenciju talijansku, francusku, nemačku, englesku, rusku; znači, ta tačka gledišta osuđuje nas baš na drugorednost”.

A potom objašnjava šta se krije u srži ovog popularnog narodnog običaja: „Šopen i Mickjevič služe vam samo da se jače ispolji vaša sitničavost — jer vi sa dečjom naivnošću tutkate prezasićenom inostranstvu te poloneze jedino zato da biste pojačali poljuljano osećanje sopstvene vrednosti i da biste dali sebi nekog značaja. Vi ste kao siromah koji se hvališe kako je njegova baba imala majur i kako je boravila u Parizu. Vi ste siromašni rođaci sveta, koji pokušavaju da imponuju sebi i drugima”.

Kult Milunke Savić

Stereotipima nacionalnih kompleksaša ova druga strana, pred kojom bi siromašna familija da se dokaže, često izlazi u susret. Tako je nastala kampanja Ambasade SAD-a u Srbiji pod snishodljivim sloganom “Vi ste svet”. U tom serijalu snimljene su reklame o nekim ovdašnjim velikanima koji, kako nam poručuje diplomatsko osoblje, pokazuju da ni mi nismo tikve bez korena, da nismo siromašni rođaci sveta već njegov integralni deo, uprkos nastojanjima upravo onih nacionalističkih zadribaldi sa kompleksom niže vrednosti da nas izoluju na ostrvo van civilizacije i vremena.

Poslednja reklama u nizu posvećena je Milunki Savić, “jednom od nas koji je bio jedna od nas”, heroini Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, hrabroj devojci koja se prerušila u muškarca kako bi bila primljena u vojsku kao dobrovoljka, ženi koja se neustrašivo borila i dobila silna vojna odlikovanja, što domaća što francuska, a Francuzi su je prozvali “srpskom Jovankom Orleankom”. Zanimljivo da je izbor reklamnih stručnjaka pao baš na Milunku, ali koga drugog su i mogli da izaberu? U medijima se već godinama govori samo o Milunki Savić, o njoj se snimaju filmovi i televizijske emisije, pišu i izvode pozorišni komadi, podižu se spomenici i postavljaju spomen-ploče u njenu čast, o njoj istoričari drže predavanja, desetak gradova ima ulicu s njenim imenom kao i jedna osnovna škola, podignut je i memorijalni kompleks sa izložbom koja je njoj posvećena.

Pripadnici mlađih generacija lako bi mogli da steknu utisak da je Milunka Savić jedina žena koja se borila u ratu, jedina heroina koja je nosila uniformu i hrabro jurišala na neprijatelja. Šta da radimo, mali smo narod, oskudevamo u svemu, pa i u junačnim ratnicama. Nema se, ne može se. Što onomad reče Laza Kostić Šekspiru, jadajući se: “Sirotinja smo”. Spala knjiga na jedno slovo koje se zove Milunka Savić.

Kad god u javnosti postoji potreba da se progovori o temi “hrabrost žena u ratu”, izbor padne na Milunku, jer je ona jedinstvena pojava, ništa slično nije viđeno u našoj istoriji. Da je postojalo nešto slično, da je bilo i nekih drugih hrabrih žena u našoj povesti, valjda bi se o tome govorilo, valjda bi i one bile predmet medijske pažnje, masovnog divljenja, valjda bi se i njima bavili scenaristi, reditelji, autori spomenika, istoričari, valjda bi i o njima neko nešto napisao, kad već nema tako mnogo istaknutih ličnosti zbog kojih bismo osećali nacionalni ponos.

Jeste li čuli za NOB i partizanke?

Ne bih da kvarim homogenu sliku izgrađenu u javnosti, samo bih da ukažem na jednu sitnicu, tako malu, majušnu i neznatnu da nije ni čudo što je promakla masovnim proizvođačima javnog mnjenja u Srbiji. Naime, osim Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ovde je vođen još jedan veliki vojni sukob, doduše manje poznat – zove se Drugi svetski rat, ne znam da li je neko čuo za njega. Elem, u tom sporednom ratu borbu protiv fašističkog okupatora i njegovih saradnika vodila je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije na čelu sa Josipom Brozom Titom.

U toj vojsci bilo je i nešto malo žena, njih oko 100.000 ili malo više. U borbi za slobodu poginulo je 25.000 žena, a ranjeno je oko 40.000, preko 3.000 su ostale teški invalidi. Njih 91 su proglašene narodnim herojima. U toj vojsci bilo je i nekoliko desetina hiljada Srpkinja, ali su vojsku vodili internacionalisti, komunisti, pa se na nacionalnost nije gledalo kao ne neku bitnu stavku, za razliku od današnjeg vremena kad osim nacionalne pripadnosti ništa drugo u svemiru ne postoji.

Da, ume takva sitnica da promakne ljudima, dešava se, ko bi primetio stotinak hiljada žena pod oružjem. O tome kakve su bile partizanke u borbi pisao je u memoarskoj knjizi “Moj Drugi svetski rat i mir” Mirko Tepavac, partizanski borac, liberal, ministar inostranih poslova SFRJ: “U ratu sam naučio da poštujem žene. Video sam mnogo muškaraca junaka ali i kukavica. Nikad u partizanima nisam video ženu - kukavicu. Muškarci moraju da idu u rat. Žene ne moraju. Njih nisu terali u partizane, njih su terali iz partizana!“ Što reče drug Tito na osnivanju Antifašističkog fronta žena u decembru 1942. godine: "Ja se ponosim time što stojim na čelu armije u kojoj ima ogroman broj žena. Ja mogu kazati da su žene u toj borbi po svom heroizmu, po svojoj izdržljivosti, bile i jesu na prvom mjestu i u prvim redovima i svim narodima Jugoslavije čini čast što imaju takve kćeri."

‘Ne umirem od bolesti, umirem za slobodu!’

Postoji bukvalno na hiljade zabeleženih svedočanstava o junaštvu partizanki, o nekima sam ovde već pisao, o Lepoj Radić i Vukici Mitrović, pa da se ne ponavljam, ionako primera ima bezbroj. Recimo, Anđelija Anđa Ranković (rođena Jovanović) iz Izbišta, poginula je u okršaju sa četnicima u Hercegovini. Sama samcijata uništila je grupu četnika koji su jurišali da je živu zarobe, pre nego što su je ubili. Poginula je pored mitraljeza kojim je štitila odstupnicu svojim saborcima. U knjizi “Žene Srbije u NOB” (Nolit, Beograd, 1975) na skoro hiljadu stranica opisana je herojska borba partizanki protiv fašizma. Pri kraju knjige, u poglavlju “Poruke”, navedeni su brojni primeri kako su se partizanke borile i umirale za slobodu.

Milica Radovanović, studentkinja iz Beograda, zarobljena je u oktobru 1941. godine i sprovedena u zatvor u Svilajnac. Mučili su je, ali nije rekla ni reč, niti je nekoga odala, kao što je to obično i bivalo. Da bi slomili Milicu, doveli su njenu majku, ali partizanka nije poklekla. Govorila je majci: “Mama mila, izdaja je i pomisliti na to. Nemoj oblačiti crno za mnom, ja sam partizanka. Ne umirem od bolesti, umirem za slobodu!” Studentkinju iz Pančeva Lukreciju Necu Ankucić gestapovci su zarobili krajem jula 1941. godine i sproveli u Vršac. Odvezli su je kamionom u Samoš, na gubilište, zajedno sa još devetnaest antifašista. Sve do vešala pevala je: “Padaj silo i nepravdo”. Kosu Pacić Komitaru, domaćicu iz Ivanjice i učesnicu Prvog svetskog rata, uhapsili su 1941. godine. Toliko su je mučili da je puzeći izašla na streljanje 15. decembra. Vezali su joj oči maramom, ali je Kosa, zlostavljana, prebijena, izmučena, skinula maramu i rekla ubicama: “Neću da umrem kao kukavica, znam zašto umirem, hoću da gledam”.

Inženjerka gronomije Sonja Marinković uhapšena je odmah posle ustanka. Strahovito izmučena, na streljanje je izašla uzdignute glave i odbila da okrene leđa streljačkom stroju. Stajala je ponosno pred dželatima, isprsila se i uzviknula: “Pucajte, ovo su komunističke grudi!” Zadivljujuće su priče o hrabrosti partizanki koje su smrti hrabro gledale u oči. Neke su u poslednjim časovima svog života bile toliko prkosne da su sačuvale čak i smisao za humor. Tako je Laura Lola Vol, privatna činovnica iz Subotice, saradnica časopisa “Hid”, koju su uhapsili u velikoj provali partijske organizacije oktobra 1941. godine, u smrt pošla prisebna i hladnokrvna. Mađarskom vojniku koji ju je 18. novembra sprovodio na vešala u subotičkoj kasarni, rekla je: “Št0 drhtite, ne vešaju vas”.

‘Spremne smo za smrt, kao za kakvu šetnju’

Leontina Kraus, penzionisana učiteljica iz Beograda, pisala je pisma kvislinškoj Vladi i Milanu Nediću, osuđujući njihov teror i saradnju sa fašistima. U jednom pismu Nediću šezdesetogišnja Leontina ponudila je svoj život: “Molim da oslobodite najmlađeg komunistu osuđenog na smrt streljanjem, a na njegovo mesto da se stavi mene. U Beogradu, 8 XII 1942. g. Cvetkova 6, kvart 7, Leontina Kraus”. Zbog tih pisama, Leontinu su kvislinške vlasti uhapsile, sprovele u logor na Banjici, a potom 7. juna 1943. streljali u Jajincima.

Vidosava Obradović Radojković završila je Filozofski fakultet u Skoplju, a potom je otišla na Sorbonu, gde je ostala sve do okupacije Francuske. Po povratku u domovinu, uključila se u NOB. Uhapšena je decembra 1943. u Aranđelovcu i sprovedena u banjički logor. Bila je u poslednjoj grupi žena izvedenoj na streljanje, 11. septembra 1944. godine, ali se nisu dale bez borbe, sa grupom drugarica napala je gestapovce i stražare kad su došli da ih vode. Organizatorka napada bila je Radmila Milanović-Šnajder Gušali su se i borili sa njima u hodniku, dok jedan od napadnutih stražara nije uspeo da oslobodi ruku i opali iz revolvera. Tada su dojurili drugi stražari i u hodniku su se razlegli pucnji, mnoge žene su ubijene. Stražari su u kamion ubacili i žive i mrtve žene, neke su streljane, a neke dotučene i bačene u zajedničku raku.

Sačuvano je potresno pismo Vidosave Obradović Radojković majci, pisano nekoliko dana pre smrti: “Draga moja majčice, pišem ti poslednji put, jer očekujem svake večeri da nas izvedu. Milo moje majče, oprosti mi, ali je svaka borba takva. Videla sam mesto gde je streljan tata. Streljan je ovde u dvorištu, a nas vode na ‘Marinkovu baru’. Šta ćeš, milo moje majče, svako ima svoj put. Moj je eto bio kratak, ali šta mari, bila sam ipak srećna. Teško mi je majčice jer znam koliko ćeš da patiš. Ostaćeš ipak sa nekim svojim. Pomisli na one majke koje su dale svu svoju decu i ostale same. Pobeda je naša pa nam je zato teže što sad umiremo, ali nas smrt ne plaši. Spremne smo za to, kao za kakvu šetnju. Pozdravlja vas toplo i ljubi vaša Vida. P. S. Desa Žarić je sa mnom i pozdravlja te takođe. Javi njenoj tetki za nju“. Desanka Desa Žarić bila je učiteljica i komunistkinja, učestvovala je u opisanom napadu i streljana zajedno sa Vidom i ostalim drugaricama.

Gde su nestale partizanke?

Moglo bi se ovako nabrajati danima, a da ne iscrpimo ni stoti deo nasleđa koje su nam ostavile partizanke. Milunka Savić svakako zaslužuju sve počasti, posmrtnu slavu i pomenutu reklamu, to nije sporno, ali je problem što niko ne spominje 100.000 Milunki Savić iz Narodnooslobodilačke borbe. U redu je Milunka, ispisali ste o njoj stotine stranica, shvatili smo. Nego, gde su Đuka Dinić, Neda Božinović, Srbijanka i Jovanka Bukumirović, Vera Blagojević, Vera Miščević, Rada Miljković, Darinka Radović, Olga Alkalaj, Bosa Cvetić, Cana Babović, Vera Jocić, Milica Pavlović Dara, Jovanka Radivojević, Fani Politeo-Vučković, Olga Vučković, Jelica Jerković, Zora Selaković, Dora Frajdenfeld, Olga Detela, Mileva Starčević, Branislava, Nada i Živana Ilić, Nadežda Simović, Stanislava Terzić Cala, Dragana Todorović, Ružica Mahić, Krinka Tomanić, Ina Kušić, Mira Simić, Leposava Prokić, Milica Milojković, Radmila i Smilja Janjić, Živadinka Divac, Nada Naumović i desetine hiljada drugih borkinja za slobodu?

Onih što su prošle golgotu boreći se protiv višestruko nadmoćnog neprijatelja i uspele da ga poraze, i da potom stvore bolji svet za sve ljude, a pogotovo za žene koje su dotle bile potlačene i podjarmljene? Onih što su smrti gledale pravo u oči, odlazile na gubilište visoko uzdignute glave i rugale se dželatima? Onih što su pred smrt pisale kako su živele kratko, ali im je život bio ispunjen srećom,  onih što su fašističkim dželatima poručivale: “Ubijajte, mi znamo zašto ginemo”? Nigde ih nema u zvaničnim narativima, u mejnstrim medijima, u široj javnosti. Potisnute su, izbrisane, zaboravljene, otkad su se povampirile one snage koje su upravo partizanke porazile.

Za zvaničnu politiku sećanja u Srbiji antifašistička borba ne postoji, osim kao moneta za potkusurivanje u nacionalnim međusobicama, a i to samo u falsifikovanom, posrbljenom obliku. Zato Milunka Savić može da bude nacionalna heroina, a desetine hiljada žena koje su se borile protiv fašizma nemaju pravo na postojanje u nacionalnoj memoriji. Mnoge partizanke ubili su okupatori i njihovi saradnici, a danas duhovni naslednici kvislinga simbolički ubijaju mrtve heroine.

Iako već dugo deluje da je pobeda neočetnika konačna i da će njihovo krivotvorenje istorije trajati zauvek, njihov trijumf je ipak privremen. Niko ne može da potre ono što se dogodilo, niko ne može da menja prošlost, koliko god to želeo, niti da sakrije istinu na duže staze. A oni koji brišu najsvetlije stranice srpske istorije i najhrabrije žene u povesti ove zemlje, neka se podsete reči koje je čuvarima banjičkog logora uputila Srbijanka Bukumirović, dok su je sprovodili na streljanje: “Vaš kraj je blizu. Vaša deca će vas prezirati i stideti se!”

*Tekst prenosimo s portala Al Jazeera Balkans

Oceni 5