U mnoštvu tih divnih ljudi
Ookri 05 B

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Miroslav Mika Antić: Ponedeljak

Ne, ne, dragi prijatelju, nije to bio sastanak odbora za sahranu, bio je to jedan prijem u čast učesnika „Goranovog proleća“ negde pred kraj sedamdesetih i nije to baš za priču, već pre za ozbiljno razmišljanje. A išao sam na tu poznatu pesničku manifestaciju kao novinar, a ne kao pesnik. Zato sam, valjda, napunio tri beležnice opaski. Inače, volim ja taj Goranov, Gubčev i Titov kraj, što se prostire od Zagorja preko Petrove gore sve do Gorskog kotara. Volim i Zagreb kome sam posvetio ljubavnu pesmu. I banuo sam na taj prijem sa „Borbom“ u džepu da nonšalantno pokažem šta se sve kod nas piše o domaćinu prijema. Iz gomile okupljenog sveta iskrsava Republički sekretar za prosvetu, kulturu i fizičku kulturu dr Stipe Šuvar i pruža mi ruku. Osmehuje se i pita: A imate li vi u Novom Sadu još jednog Zupca? Kažem da znam za samo jednog jedinog. On je unikat, pojava. Neko dobacuje iz daljine, ne vidim mu dobro lice: Da pojava, pojavljuje se. Vidim ja da ovde „osmesi ljudi noževe kriju“ kako to reče jedared Šekspir, pa se sklonim iza stola sa rum punčem. U odlomcima razgovora čujem kako u svakom žitu ima i PEN-kluba. Dva koraka dalje ćaskaju o moralnom liku Dobrice Cesarića. Čujem kako je Kiš ošamario Bulatovića, kako je Fokner nosio mider, jedan mladi beogradski pesnik recituje svoju pesmu koju je napisao Sandberg, drugi se javno odriču Daviča i govore kako je davež, a tajno ga prepisuju. I sve uz vino i komadiće belog mesa. Klize ta ogovaranja i opadanja niz grlo kao i moj rum punč od koga me malko hvata muka. Nekolicina bosanskih pisaca nam saopštava šta Priština misli o sukobu Davičo – Džadžić. Neko me hvata za rukav i pita šta ja mislim o sukobu dve struje u beogradskom literarnom životu. Pokušavam da iskobeljam ruku i odgovaram mrzovoljno da su neki mnogo vremena izgubili baveći se tim sukobima. Rekao sam da trenutno spremam novu zbirku poezije i da radim na više frontova. Kada budem u penziji, rado ću se upustiti u te sukobe. U mnoštvu tih divnih ljudi i još zanimljivijih i blagorodnih priča o snazi književnog zajedništva, punio sam beležnicu i pitao se da li čitaoci išta znaju o čemu razgovaraju njihovi voljeni pisci na prijemima. Bilo je vreme da krenem u hotel. Onda se setih starog druga Tošketa koji mi je govorio da nikada prvi ne napuštam društvo jer će me onda svi ogovarati. Pogledam još jedared sve okupljene, ostavim čašu rum punča do pola popijenu i zavalim se u jednu slobodnu ležaljku u uglu dvorišta. Nakon pola sata društvo se razišlo. Jedan mlad konobar referisao je šefu sale da fali deset pepeljara. Ja mu kažem da u spisak stavi još jednu, moju. Zbilja su lepe. Trebaće mi jedna u ateljeu dok slikam. Oni mi ljudi uviju pepeljaru u flis papir i otprate me do vrata. Kod kuće kažem glavnom uredniku o čemu ću da pišem, a on se izbeči iznenađeno. Neću, valjda baš o svemu. A zašto da ne, pomislim. I ti zanimljivi i važni razgovori, i taj otužni rum punč i tih deset nestalih pepeljara i to je naša književnost.

Oceni 5