Mislim buzdovanom, pevam šestopercem

POVERENIK KOSOVSKE MISLI – Termin koji je skovao književni kritičar Dragan Hamović kako bi opravdao dodeljivanje nagrade "Žička hrisovulja" Rajku Petrovu Nogu. Kasnije se novoskovani paraknjiževni pojam uvrežio u kritičarskom narodu, pa ga koristi i Aleksandar Dunđerin u kritici Nogove knjige "Zapiši i napiši" objavljenoj u "Pečatu" Milorada Vučelića[1]. Evo šta kaže Hamović, kako javlja agencija Tanjug 9.6.2003. godine: "I Nogo je, naravno, poverenik 'kosovske misli' - kao središnjeg toposa naše ukupne istorije i kulture - ali je kod njega narodni udes suštinski preslikan u najličnijem iskustvu".

Hamovićev pojam nastao je kao parafraza naslova teksta Ive Andrića "Njegoš, tragični junak kosovske misli". Ni Andrić ni Hamović ne definišu kosovsku misao kao pojam kojim operišu, kao da se podrazumeva da svaki čitalac zna o čemu se radi. Pošto je ipak reč o misli, a ne o vojnoj doktrini, logično bi bilo pretpostaviti da se kosovska misao temelji na nekom filozofskom delu, da je ta misao produkt umnog napora nekog mislioca, filozofski koncept koji je kakav genije smislio i u neko kapitalno delo pretočio. Tim pre što je kosovska misao, kao što kaže Hamović, "središnji topos naše ukupne istorije i kulture". Na koga god se odnosilo ovo prvo lice množine, a najverovatnije se odnosi na zajednicu poznatu pod imenom narod, reč je o velikom broju ljudi, takoreći o milionima i milionima, pa nije nepametno pomisliti da se centralna misao čitave istorije i kulture tih neprebrojnih ljudi zasniva na nekim ozbiljnim i proverenim mislilačkim izvorima.

Bojim se da to nije slučaj, pogotovo što Andrić u svom tekstu koristi i sinonim za kosovsku misao koji glasi "Obilićeva misao"[2]. Letimičnim uvidom u bibliotečki katalog lako je zaključiti da Miloš Obilić nema nijednu jedinu bibliotečku jedinicu, da se nije bavio ni pisanjem razglednica, a kamoli filozofske literature. Šta je Kantova ili Platonova ili Hajdegerova misao – znamo, zahvaljujući njihovim spisima, ali šta bi bila Obilićeva misao koja je istovremeno kosovska, to ne znaju ni devet Jugovića ni deseti stari Jug Bogdane. Miloš Obilić je junak usmene epske poezije u kojoj se ne može pronaći previše dokaza njegovog mislilačkog talenta, epski pevači ga prikazuju kao srpskog vojvodu i hrabrog junaka koji je tokom kosovskog boja pogubio turskog cara Murata, ali ne i kao čoveka od knjige. Obilićeva misao bi mogla da se svede na sledeće stihove:

"Ja ću otić' sjutra u Kosovo,
I zaklaću turskog car-Murata,
I staću mu nogom pod gr'oce"[3].

A možda je baš to suština kosovske misli? Jer Andrić kaže da je "čelična shema kosovske misli" – "za običnog Crnogorca bila razumljiva i prosta kao i život sam". A ima li šta razumljivije i prostije od ubistva cara i zapovednika neprijateljske vojske u vojnom okršaju? To je misao čelična kao sečivo noža, a razumljiva i prosta kao život ili kao sama smrt, Muratova.

Mnogi je srpski pesnik popustio pred zadacima koje su mu nametale nacija, borba za nacionalno oslobođenje i slične, što bi rekao Konstantin Kavafi – "zvučne banalnosti"

Tako dolazimo do zaključka da je kosovska misao najverovatnije nalog za borbu za slobodu protiv osmanlijskog i svakog drugog zavojevača. Zgodna kao ratni program, ne baš previše plodna da bi postala "središnji topos naše ukupne istorije i kulture", ali šta je tu je. Ako naši ugledni pisci i kritičari kažu da je srpskoj kulturi i istoriji suđeno da se odvijaju u znaku jednostavne ratničke kosovske misli, ko sam ja da im ne poverujem?

Rajko Petrov Nogo je, dakle, ništa manje do poverenik ovakve misli. To bi moglo da znači da je Nogo direktno od kosovske misli dobio punomoćje za bavljenje poslom stihotvoračkim. Kako se to punomoćje dobija, kako neko postaje osoba od poverenja kosovske misli, da li je kosovska misao zadovoljna radom svog poverenika, ima li tu kakve evaluacije pesničkog projekta, godišnjih izveštaja o radu – ništa od toga nije objašnjeno, jer se naši kritičari i članovi žirija ne zamaraju takvim sitnicama i zaludicama. Iz Hamovićevog pojma moglo bi se zaključiti da Nogo ne mora ništa da smišlja, niti da traži nove pesničke puteve, on već ima gotov program – kosovsku misao, a njegov poetski posao je samo da taj program malo izrimuje i pretoči u stihove. Što je Nogu maestralno pošlo za rukom, u tolikoj meri da je Predrag Čudić, detaljnom analizom Nogove poezije u tekstu "Nagrailo u bosanskom loncu"[4] utvrdio da Nogo ništa drugo i ne radi, nego samo prepevava dnevnu štampu i opeva opšta mesta nacionalne mitologije. Na to se na kraju i svodi njegovo novopečeno zanimanje – poverenik kosovske misli.

Naši pesnici počesto su zaista bivali tragični junaci, ali ne kosovske misli, već nacionalnih naloga i kolektivnih pritisaka, tragični junaci jer su sopstveni pesnički senzibilitet sputavali nacijom

Mnogi je srpski pesnik popustio pred zadacima koje su mu nametale nacija, borba za nacionalno oslobođenje i slične, što bi rekao Konstantin Kavafi – "zvučne banalnosti". U krajnjoj liniji uvek je dolazilo do istog tragičnog ishoda – umesto da služi poeziji, pesnik je služio narodu. Milan Kašanin, za kog bi se teško moglo reći da je bio nesklon lakejisanju naciji, pogotovo kad piše o književnosti srednjeg veka, iznenađujuće precizno je detektovao narečeni problem u eseju "Između orla i vuka" u kojem se pozabavio pesničkom sudbinom Branka Radičevića. Kašanin tvrdi sledeće: "Uticaj narodne poezije i nacionalne istorije, ne samo na Branka Radičevića, nego na sve naše pesnike XIX veka, bio je, u književnom smislu, od veće štete nego od koristi"[5]. Kašanin kaže da Branko nije bio jedina, već samo prva žrtva te "svete borbe za slobodu". "Gotovo svi naši pesnici su bili osuđeni da, gledajući, pevaju za tuđu slavu, a ne za svoju, i valjda nema nijednog među njima koji nije počeo pesmama o sebi, o ljubavi i božjem suncu, pa bio udaren po prstima zbog egocentričnosti i sebičnosti i upućen da, za komad hleba i čašu vina, izmišlja megdane, izdajnike, vile i hajduke"[6], konstatuje Kašanin. 

Zato su naši pesnici počesto zaista bivali tragični junaci, ali ne kosovske misli, već nacionalnih naloga i kolektivnih pritisaka, tragični junaci jer su sopstveni pesnički senzibilitet sputavali nacijom. Kad pogledamo, recimo, mladalačku pesmu "Embrionu" Jovana Subotića, vidimo da je reč o metafizičkom pesniku, ali je taj svoj dar Subotić kasnije posve zanemario i odao se pisanju znatno poželjnijih i popularnijih komada s nacionalnom tematikom. Kad je Laza Kostić bio veran sebi i svom neuporedivom kalamburstvu, pevao je u pesmi "Ej, ropski svete": "nebo je samo ugnuta stopa gospoda boga", a "zvezdice sjajne, štrecavi žuljevi na božoj stopi", ali je zato kad ga srpski rod i kosovska misao pozovu na službu, davao banalne i danas nečitljive stihove (na primer, kad poručuje Šekspiru na kraju pesme "O tristagodišnjici Šekspirovog rođenja": "do strašnog suda još pretrpi se/ a ne veruješ li, — posrbi se!"). Čega je i sam postao svestan pred kraj života, rugajući se u "Knjizi o Zmaju" sopstvenom "rodovanju". 

Ono što je za mnoge srpske pesnike XIX veka predstavljalo izvor neprestane muke i frustracije, za Noga je postalo prednost. Neometan pesničkim talentom ili - daleko bilo - etikom, Nogo se radosno, glavačke bacio u naručje nacionalnom kiču, što mu se višestruko isplatilo u vidu brojnih književnih nagrada i ostalih sinekura. Služenje boginji Naciji upropastilo je ili bar ozbiljno oštetilo mnoge pesnike, ali je Nogo imao više sreće od njih, metanisanje nije imalo šta da uništi, bio je loš pesnik i pre nacionalističke faze. Zato Čudić Nogovu poeziju određuje kao "lokalpatriotsku lagariju jednog umišljenog rodoljupca, za koga je Lepršić naivno dete"[7]. Tako da bi za Noga i njegovu brojnu pesničku sabraću mnogo precizniji termin bio – poverenik Lepršićeve misli.

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao