Mišo Kovač: Dalmatinski individualac

Zemlja koja je još za vreme rata raščistila sa krunom i monarhijom, već 1964. dobila je novog kralja, a da toga - istorija je svedok - nije bila ni svesna. Kralj se zvao Mišo Kovač i te godine snimio je prvu ploču! Za protekle 24 sezone prodao je preko petnaest miliona ploča, što singlova, što albuma, i tako definitivno krunisao svoju vladavinu koju mu do dana današnjeg niko nije oteo. S takvim basnoslovnim tiražom Mišo je bio u poziciji da potvrdi da je iz naroda potekao i da je u tom istom narodu ostao.

Za svoju publiku Mišo Kovač nikad nije bio samo - pevač. Kao tribun masa, glasogovornik raspoloženja, uvek je imao smelosti da kaže šta misli i učini šta treba. Tvrdoglavo uporan i hrabar uspevao je tamo gde su svi drugi odustajali; sitnice kao što su čast i poštenje ljubomorno je čuvao i negovao, ne dozvoljavajući sebi da uleti u estradni košmar čije je jedino ishodište - zaborav; i kao izuzetak od svih pravila, ostao gotovo sam iz one pevačke plejade koja se na jugoslovenskoj sceni pojavila sredinom šezdesetih, da lično posvedoči da mu godine ne mogu ništa, što će potvrditi i verni Kovačevi navijači, koji se iznova obnavljaju, gradeći most među generacijama roditelja i njihove dece, iskreno uvereni da je svaki susret s Kovačem nešto više od muzike.

Skidanje Pavelićevih slika na koncertu u Americi tek je jedan od prkosnih detalja u karijeri Mše Kovača. Zbog toga nije dobio nikakvu zahvalnicu, niko ga od zvaničnika nije pozvao i čestitao mu, ali i danas Mišo kaže da bi to isto učinio. On koji je već nekoliko godina politički nepodoban za Zapad, ni ovde nije bez neprijatelja, ne samo među svojim kolegama od kojih se uvek razlikovao.

Čovek sa najviše hitova u jugoslovenskoj muzici, na sceni je tek onaj pravi. Kad izlazi na pozornicu, hoda lagano, sporo, kao da u sebi odbrojava sekunde za svaki korak. Put od ulaza do mikrofona izgleda kao večnost, ali to nije poza, ni jevtina dalmatinska prepotencija. To je ulazak kralja u svoje odaje u kojima publika, na komandu ruke, pogledom ili dignutim prstom zna šta treba da radi. Kod Miše Kovača ništa nije suvišno, ništa uzalud bačeno. Otud je i mogućno da Kovač na koncertu prati puls publike, a ne obratno; mogućno je da posle četvrt veka pevačke karijere bude u zenitu popularnosti - što je i za svetske prilike presedan; mogućno je, takođe, da svaki hit Miše Kovača nastavlja da živi i obnavlja se, svež i aktuelan kao da je od juče, još energičniji, natopljen emocijom koja slušaocu ne dá daha. Oblikujući karijeru po ličnoj intuiciji, Kovač je svesno razbio žanrovske predrasude. U formate festivalskih, zabavnomuzičkih komada, integrisao je efektne rockerske značajke, sve prelio country začinima, aktuelizirao zvuk do maksimuma - i sa svojim moćnim, žestokim glasom, sasvim autentičan, izašao van šablona jugoslovenske glazbene estrade naviknute na prevaziđena pravila.

Koja u slučaju Miše Kovača ne važe. Od samog početka karijere, dokazao je da ih valja kršiti.

Zato je iza njega petnaestak miliona ploča i nepregledna masa publike; atmosfera kao na rockerskim koncertima; besprizorna energija koja nosi sve pred sobom; i, kao obol i zaštitni znak, glas Miše Kovača pretočen u raskošnu leguru o čiju se čvrstoću odbija vreme.

Play it again, mr. Kovač!

Biografija mu je javna tajna: rođen je 16. 7. 1941. u Šibeniku (gde familija Kovač postoji već 400-500 godina) od oca Jakova i majke Zrinke. Porodicu kompletiraju brat Ratko i sestra Branka. Prva ljubav mladog Kovača bio je - nogomet: zaljubljen u loptu i zelene terene, sasvim je zapostavio školu, skupio zgodan broj neopravdanih sati i pomirio se s činjenicom da ne može da upiše gimnaziju. Završio je industrijsku školu u Šibeniku i nastavio da igra fudbal s juniorima, među kojima su bili Žaja, Nadoveza, Aralica. Muzika je počela da ga interesuje kad je prvi put čuo Elvisa Prislija: pod dojmom njegovog glasa i izgleda, Mišo se 1958. prijavio na lokalno pevačko takmičenje i - podelio prvo mesto s Mirkom Vukšićem, budućim gitaristom grupe „Mi". Bratski su se dogovorili oko nagrada: Mirko je odabrao putovanje u Zagreb, a Kovač - tri Prislijeve ploče! Izlet u muziku nije ga odvojio od sporta: pikao je fudbal i sve više se iskazivao kao talentovani rukometni golman.

Vojsku je služio u Beogradu. Naleteo je na nezgodnog desetara iz Vodica, pa se - tražeći načina da od njega pobegne - prijavio u muzičku sekciju Vojničkog kluba. Počeo je da peva s vojničkim orkestrom, i, onda, ohrabren, u uniformi, krenuo kao gost po popularnim igrankama koje su te 1963. godine tresle glavni grad. S Miletom Lojpurom i Batom Ilićem nastupao je na „Zvezdinom" igralištu, na Kalemegdanu, pred tri-četiri hiljade uzbuđenih omladinaca: izvodio je repertoar Rej Čarlsa, Ćelentana, Prislija, Riki Nelsona.

Festivalska krstarenja

Starešine se nisu bunile jer, praktično, vojnik Mišo Kovač nije ni postojao. U zvaničnim knjigama vodio se samo Mate Kovač, kako mu je, inače, pravo ime! Avgusta 1963. okončao je vojnički dug i vratio se u Šibenik da razmisli šta će dalje. Otac mu je predložio da bira: ili da se zaposli kao dekorater, ili da uzme knjigu u šake i krene na fakultet. Tvrdoglavi Kovač izabrao je nešto sasvim treće: 15. septembra krenuo je za Beograd s čvrstom željom da postane pevač. Dve noći je spavao u parku kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jer je u džepu imao samo 1.500 dinara.

Od poznanika je pozajmio smoking i uputio se u „Kristal bar" koji je važio za jedno od elitnijih mesta u gradu. Upravniku se predstavio kao pevač i ponudio svoje usluge. Muzičari su ga gledali nepoverljivo, sve dok u mraku Mišo nije počeo da peva. Efekta radi, klekao je na bini, upalio sveću i - pustio glas u italijanskoj kanconi. Upravnik je bio impresioniran, ali kako su u „Kristal baru" već imali stalnog pevača, Mišu je preporučio prijateljima u „Topčiderskoj noći" gde je Kovač dobio stalni angažman. Mada ga je publika iz večeri u veće pozdravljala pravim ovacijama, a menadžeri govorili „da će biti nešto od njega", Mišo nikako nije mogao da snimi ploču.

Osećajući da je trenutak da prelomi karijeru, Kovač se preselio u Zagreb. Kao mlad pevač gostovao je u „Varijeteu" i publici predstavljen pod šifrom „interpretator iz - Beograda". Tu ga je sreo Mario Kinel i 1964. prvi objavio članak o njemu, u riječkoj „Panorami". Bez kompleksa, već samouveren, Kovač je uleteo u „Jugoton" i uredniku Peri Gotovcu predložio da dođe u „Gradsku kavanu" gde će pevati sa orkestrom Alfonsa Vučera. Italijanskim pesmama napravio je pravi lom: bilo je to sasvim dovoljno da se Gotovac složi da Kovač snimi ploču. U studiju su ga čekali Miljenko Prohaska, Nikica Kalogjera, Silvije Gojnarić - najbolji muzičari Zagreba. Uz njihovu pratnju Mišo je otpevao “I Can't Stop Loving You" i septembra 1964. dočekao svoj prvi singl. Usledile su i pohvale, bez obzira što je Kovač sve vreme pevao na engleskom: već se govorilo o tipu koji preti da razbije „zabavnjački monopol". Organizatori „Splita 65" nisu propustili da pozovu novo grlo koje je pevalo čak tri pesme: jednu solo, dve u duetima sa Terezom Kesovijom i Anicom Zubović.

- Pjevao sam... tako. Nisam dobro naučio pjesme, malo me je povukla slava, pa su Tereza i Anica „izvlačile" što se moglo. Ponašao sam se neozbiljno. Dok su pjevači probali, ja sam se kupao, sedeo na plaži. Selektori su bili jako razočarani. Od 1965. „Split" mi nekoliko godina nije davao šansu... Malo sam se uozbiljio, shvatio da je ovo pos'o, pa mi je tek 1967. Stjepan Mihaljinec na Zagrebačkom festivalu pružio priliku da se predstavim pjesmom „Budi takva kakvu te želim". Osjetilo se da se nešto dešava dok pjevam, strujao je nekakav fluid između mene i publike – priznaje Mišo.

Na „Opatiji 68" Gabi Novak i Mišo Kovač pevali su „Tražim", kompoziciju Stipice Kalogjere, koja je osvojila drugu nagradu stručnog žirija. Publika je te večeri glasala po svom ukusu: ogromnom većinom glasova pobedila je pesma Ivice Krajača „Tvoj glas" u interpretacijama Tereze Kesovije i kvarteta ,,4M"; druga nagrada publike pripala je kompoziciji „Noćas si lijepa" koju su pevali Miro Ungar i Vjekoslav Jut; treća nagrada završila je u rukama Arsena Dedića čiju su pesmu „Što me čini sretnom" pevali Senka Veletanlić i debitant Josipa Lisac.

Odlučujući momenat u Kovačevoj karijeri bilo je učestvovanje na „Šlageru sezone" 1969. Za pesmu Đorđa Novkovića „Više se nećeš vratiti", kao svoje interpretatore „Jugoton" je predložio Tomu Zdravkovića i Ivicu Šerfezija: na Mišu Kovača se nije računalo. Reagovao je Novković i zapretio da će povući pesmu ako je ne peva - Mišo. Bio je u pravu. Savršenom interpretacijom Kovač je ubedljivo pobedio i singl „Više se nećeš vratiti" prodao u preko 500.000 primeraka - fantastičan tiraž za bilo koje vreme!

Željni novih zvezda, mediji su se raspomamili. Prgav, prepotentan, večito skriven iza neizbežnih naočara za sunce, Mišo im je izgledao kao arhetip hvalisavog Dalmatinca koji s visine posmatra konkurenciju. Ovaj se i nije previše trudio da ih razuverava. Priliku koju je čekao godinama, znao je da iskoristi, uz dužno poštovanje prema starijim i iskusnijim sugrađanima - Šibenčanima, Arsenu Dediću i Vici Vukovu: “U Šibeniku je Arsen bio obljubljen među svojim prijateljima. Bio je i ostao kozer, vrlo talentiran. Moram da priznam da sam Arsena i Dragu Diklića puno voleo kao pjevače... Vicu i ne pamtim iz Šibenika: bio je stariji od mene, družio se sa svojim društvom, a već sredinom pedesetih krenuo je u Zagreb, u vrijeme kad nisam ni sanjao da ću se baviti glazbom".

S reputacijom jednog od najpopularnijih pevača Jugoslavije, Kovač je nastavio da obilazi festivale. U „Opatiji 70" pevao je pesmu Stipice Kalogjere „Tvoje lice" i u svom stilu uzvikivao: - Ako ovog puta ne pobjedim, povlačim se! Nije pobedio, niti se povukao.

Iste godine, s pesmom „Idi, samo idi" Đorđa Novkovića, okušao je sreću na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije. U konkurenciji su bili Radojka Šverko, Boba Stefanović, Josipa Lisac, Marijana Deržaj, Kićo Slabinac, Hamdija Ćustović, Dženan Salković, Inge Romac. Dosledan sebi, Kovač je izjavio „TV Reviji": - Ako žiri odabere kompoziciju koju pjevam, sigurno ću pobediti na Evroviziji!

Žiri nije odabrao, Mišo nije pobedio. U Amsterdan je, na opšte zaprepašćenje, otputovala nepoznata Eva Sršen, za koju se kasnije više nikad nije čulo!

Ljubavni vatromet

Tokom 1970. Mišo je učestvovao na „Pesmi leta" gde je bio treći, na „Šlageru sezone" i „Beogradskom proleću". Kako nigde nije pobedio, konkurencija ga je već otpisivala, pa je morao da reaguje Đorde Novković: - Nisu to neuspesi - pričao je Đorđe Novković novinaru Zoranu Prediću. - Jednostavno, Miši je teško i gotovo nemoguće da pobedi na nekom festivalu, ali je zato najtraženiji pevač i njegove ploče se veoma dobro prodaju. Pesme koje interpretira ne pobeđuju, ali postaju hitovi, a zvanične pobedničke pesme niko više ne sluša. Takva je psihologija publike. On se pojavljuje sa teretom favorita i svi očekuju njegovu pobedu, ali priželjkuju i senzaciju - njegov poraz. Mišo ništa ne gubi što je treći na „Pesmi leta". Na poslednjem zagrebačkom festivalu nismo osvojili nagradu, ali je kompozicija „Tužno srce moje" postala hit i traženija od svih ostalih. Mišo Kovač je moderniji pevač koji se ne prima odmah i koji starijoj publici ne prirasta za srce".

Uprkos kritikama, Kovač nije odustajao: za samo dve sezone, 1969-70. prodao je blizu dva miliona singlova i lansirao seriju hitova, među kojima su udarne numere bile „Čemu da živim" i „Za tvoju ljubav sve bih dao". Ponovo je postao aktuelan za Splitski festival: 1969. pevao je numeru Alfija Kabilja i ušao u finale, a 1970. sa „Serenadom" zauzeo treće mesto.

Važnija od plasmana bila je činjenica da je na „Splitu 70" upoznao Anitu Baturinu, jugoslovensku misicu tinejdžera 1970. Susret je bio po holivudskom scenariju: Kovač je vozio „sitroena" i umalo naleteo na preplašenu lepoticu. Pogledali su se..." i znao sam, ako kod nje ne uspijem, biću izgubljen. Zatim smo izašli na kavu, pričali. Jer, u to vrijeme, moj se brak raspadao, bivalo je sve više problema. Krenuo sam na turneju po Makedoniji, i, onda, iznenada, umesto u Skoplje, vratio sam se u Split - po Anitu. Njeni su bili protiv ove veze, zabranjivali joj da me viđa. Te prve četiri godine, dok se nismo venčali, bile su pravi košmar. Doživljavao sam razne neugodnosti, javnost se okrenula protiv mene... Moji intervjui bili su klasične nebuloze: ja rečem jedno, frajer napiše drugo!"

U tadašnjoj štampi priča o raspadu braka Ljubice i Miše Kovača pretvarala se u feljtonske nastavke. Obilato su citirane sve zainteresovane stranke, izmišljali su se pikantni detalji, javnosti su na uvid stavljeni podaci koji s realnošću nisu imali veze - ali su zato bili sočni i prodavali novine!

Na krilima nove ljubavne veze, Kovač je trenutke trijumfa doživeo 1971. kad je pesma Stjepana Mihaljinca „Proplakat će zora" osvojila sve postojeće nagrade na Splitskom festivalu!

- Rekao sam kompozitoru Mihaljincu da bi bilo dobro uzeti dve tihe klape - pričao je Mišo novinarki Višnji Marjanović nakon apsolutne pobede u Splitu. - Prihvatio je sve moje sugestije. Klape su počele tiho, onda sam ja grunuo kao iz topa i publika je pala u delirij. Posle trijumfa, prišli su mi neki menadžeri iz inostranstva i ponudili mi da gostujem u njihovim zemljama. Nisam ih ni pogledao, onako načičkane i feminizirane. Šta će meni uspjeh u drugoj zemlji? Ja želim uspjeh ovdje. Englezi imaju Tom Džonsa, ne treba im Mišo Kovač! Moje su ambicije drugačije. Znam svoju trenutnu cenu i vrednost i nameravam da to iskoristim (...) Usuđujem se da tvrdim da sam ja danas najpopularniji jugosloveniki pjevač. Ove godine u Splitu pregazio sam i Vukova, i Kiću, i Terezu.

O Arsenu neću da govorim, jer njega više i ne ubrajam isključivo u pjevače: Arsen je pjesnik i autor. Divim se toj svestranosti, ali kad je reč o popularnosti - publika je pre na mojoj nego na njegovoj strani. To više nije poređenje, jer nas dvojica pripadamo različitim grupama; reč je o onome što publika traži, a trenutno traži mene. Kad je „Valencija" nedavno eliminisala „Hajduka", pred svlačionicom u Splitu okupila se ogorčena masa, rešena da nedužne igrače „Valencije" kazni kamenjem. Tada sam se ja pojavio. Masa se iznenada smirila, ljudi su počeli da mi prilaze, najpre desetorica, pa dvadeset, trideset njih. Na „Valenciju" i „Hajduka" niko više nije mislio: našao sam se na ramenima navijača koji su me nosili kroz Split. Da li vam to nešto govori?

Na „Splitu 72" Kovač je pevao Mihaljinčevu pesmu „Odvešću te na venčanje" čiji naslov, očigledno, nije bio po ukusu tamošnje publike kojoj je eho ljubavne idile između Miše i Anite još odjekivao po glavi. Bez nagrade, ali pun klasične samouverenosti, Kovač je napustio „Jugoton" i prešao u novoosnovanu disko-kuću „Studio", zatim u ,,Suzy". Taj period obeležio je serijom nacionalnih hitova: „Još i danas teku suze jedne žene", „Zalij to cveće suzama sreće", „Drugi joj raspliće kosu, a ja je volim", „Ja ne mogu drugo nego da je ljubim". Rešio je i svoje privatne probleme: sa Anitom Baturinom venčao se 24. aprila 1974. godine. Kao izraziti predstavnik „mediteranskog melosa" koji je iza sebe imao nekoliko albuma, Kovač je na vreme osetio da se ukus publike menja. Dok su kolege iz njegove generacije sa strahom iščekivale da li će zabavna muzika preživeti udare roka i folka, Mišo Kovač je sebi 1980. trasirao put LP pločom „Uvijek ima nešto dalje" čiji naziv nije bio nimalo slučajan.

Muzički, bio je to raskid s festivalskim tradicijom i zvukom sunca i mora - što je potvrdilo i sto hiljada kupaca ploče. Usledili su novi trijumfi: albumi „Jači od vetra" i „Ti si pjesma moje duše" s lakoćom su probijali tiraže od 150-200.000 primeraka.

- O meni govore samo činjenice. Bio sam pjevač godine 1969, pjevač godine 1971, pjevač godine 1975, pjevač godine 1977, pjevač godine 1986, „Oskar" popularnosti 1986, „Oskar" popularnosti 1987! Ali, nikad loma u mojoj karijeri nije bilo do 1986-87, kad se nešto u publici zaljuljalo, kad je na mojim koncertima tipična rockerska atmosfera, uz svu propratnu euforiju: skakanje na binu, vrištanje, upaljene šibice, masovni hor posetilaca. Došla je nova generacija, bez predrasuda. Ona zna šta je iskreno, pošteno. Jer, kod mene je sve prirodno, bez prevare...

(NASTAVIĆE SE)

* Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „Bolja prošlost: Čuvanje srpske muzičke istorije“ koji sprovodi XXZ magazin, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije​