Mišo Kovač: Juga nije na prodaju

Bez dlake na jeziku, hrabro i otvoreno, Kovač je 1985. još jednom zatalasao javnost, kao jedna od retkih estradnih zvezda koja je progovorila o politici i problemima prilikom gostovanja u inostranstvu. U intervjuu za „Polet" (br. 295, od 11. 1. 1985), sa novinarom Zoranom Simićem, Kovač je pomenuo i incidente oko Pavelićevih slika u dvoranama, u kojima je trebalo da peva:

- Sa mnom su još bili, u pratećoj grupi, i ovaj mali Damir iz grupe „Boa", klavijaturista Željko Petravić iz Zadra, zatim Željko Dukić... Uglavnom, kad smo došli u Calgary, oni su me pozvali i rekli: „Mišo, dvorana nije u redu". „Šta je?". „Dođi, pa ćeš vidjeti". Otišao sam i ispostavilo se da na zidu vise velike slike Pavelića i Stepinca. I što sad? Pozvao sam momke koji su se tu nalazili i pitao ih što je moj honorar večeras ovdje: 500 dolara, 1000 dolara, milijun, pet milijuna dolara ili moj život, što je... Oni ćute. Tada sam im rekao da skinu te slike. Tu je centar emigracije, to moraš znati... I, onda mi je jedan od njih prišao i pitao me: „ Što se vi bojite Pavelića mrtvog?". Rekoh, slušaj, mi se ne bojimo Pavelića, ako ti se Pavelić sviđa stavi si ga na čelo, ali mene ne možeš kupiti. Tko si ti da mene kupuješ? Tu se već narod podijelio, jer to nisu napravili organizatori. Tu su upali frajeri, koji su znali da ja dolazim, postavili to i stali sa strane... Ja tu igram poker i znam, može izvući pištolj, nema tu policije, nema nikoga, to je tako... Kad su to skinuli, rekao sam: “U redu, ovdje je i bista, prekrijte to”... I to su učinili. Još sam dodao da, ukoliko budem čuo jednu riječ protiv Jugoslavije, koncerta nema.

Kad je sve trebalo da počne, na pozornicu je izašao pop, koji nije imao veze s koncertom, i počeo da pozdravlja Hrvate i Hrvatice, te „jednog od najistaknutijih hrvatskih pjevača". U tom trenutku sam vidio da se on sprema, doletio sam na pozornicu, odnio mu mikrofon iz ruke i nastalo je potezanje. Ne prepuštajući mikrofon, dao sam znak muzičarima da krenu, da bi potom odradili četiri sata bez pauze. Ne možeš imati pauzu, jer ne znaš što će se dogodit. U dvorani je 600 ljudi, oni su se podijelili, sa strane stoji još 15-20 ovih iz ustaške organizacije... Ovi ekstremi viču: „Što on ima skidat, tko mu jebe mater!". Poslije mi je na aerodromu prišao jedan čovjek i rekao: „Što to bi, to nam ne bi Tito napravio". Odgovorio sam: „Napravio bi to Tito, sigurno. Evo, ja sam ti napravio, imaš li nešto protiv" ... Nemam. Dobro. I otišao sam".

- Prije toga, imao sam nastupe u Wancouveru, San Francisku, Los Angelesu: sve u redu, nema više toga, sve puno... U Clevelandu je već bilo prodano 1400 karata, bio je dogovoren nastup u Slovenskom domu, gdje sam ja već nastupao i bilo je sve u redu... No, tada je došao organizator i rekao mi je da je tu otvoren još jedan dom, al' da se zove „Alojz Stepinac" i da bi oni htjeli koncert, ali ne mogu prodavati piće, pa se još ne zna... Ja sam ostao pri tome, da se taj koncert održi u Slovenskom domu i činilo se da je sve u redu. Kad sam se ponovo vratio u Toronto, dočekali su me sa riječima da je odobrena prodaja pića i da bi koncert trebalo održati u domu “Alojz Stepinac", koji je otvoren prije dva meseca. Kad sam rekao da se to otkaže, nastala je panika. Razumiješ. Ja sam trebao biti prvi pjevač koji će ući u tu dvoranu. Nastala je sinhronizirana akcija pritiska na mene, na Generalne konzulate u Torontu i Clevelandu i na ambasadu u Washingtonu. Nisam želio ulaziti u diskusije, samo sam rekao, ukoliko ambasada potvrdi da ja idem, neka mi ambasador pošalje teleks na moju sobu 2040, Holiday Inn, Toronto i neka se potpiše imenom i prezimenom. Naravno, uvijek su dobijali isti odgovor. Poslije toga sam otišao u Toronto, gdje sam također imao nastup, i tu su mi rekli da se spremaju demonstracije, „Neće ih biti, odgovorio sam, jer sam im to jednom već priredio i oni sebi neće udarat šamar drugi put".

Čini mi se da me isključivo spasla popularnost. Sve ovo nisam napravio zato da bih zaradio orden ili neke beneficije, nego da bih dokazao da ja mislim onako kako trebam misliti. Kad bi ti znao da ta emigracija... Bio je to veliki pritisak. A pazi, nekima bi ovdje odgovaralo i da sam ja drukčije postupio. Ja sam se Tita sjetio kad sam to vidio, ja sam poludio. Ali, ja sam se ponašao kao da sam ovdje, na Trgu Republike, a ne u Calgaryju, centru emigracije... Ja sam se sjetio: Jugoslavija je dala dva milijuna života u ratu..."

Na temeljima takve filozofije, koristeći ustavno pravo da se slobodno ponaša i misli, Kovač je u javnosti prihvaćen kao kontroverzna figura o kojoj su zvaničnici mudro ćutali, dok je publika, ponosno i tiho, beležila još jedan poen u Mišinu korist. Taman kad je izgledalo da je i ovo poglavlje zaklopljeno, u „Dugi" sam objavio intervju s Mišom Kovačem, koji je postao svesavezni predmet razgovora („Duga" br. 311, 25. januar 1986: JUGA NIJE ZA PRODAJU). Kovač se odjednom našao u centru opštenarodnih diskusija, uz pomoć mnogobrojnih listova koji su preuzeli delove intervjua. Reagovao je čak i „Glas Koncila" koji je Miši, između ostalog, zamerio na korišćenju Isusovog imena u spontanim psovkama! Redakcija „Duge" bila je zatrpana pismima i čestitkama pevaču kojije, pisali su, „govorio u ime naroda".

Mesec dana kasnije, dočekan u Beogradu kao narodni heroj, Kovač je u „Sava centru" održao nezaboravan koncert. Čak ni desetak „biseva" nije bilo dovoljno da smiri uspaljenu publiku koja je mit o Kovaču podgrejavala do fanatizma; odatle do svojevrsnog kulta - delio ih je samo jedan korak, pređen u euforičnim raspoloženjima na Kovačevim koncertima koji se, po tradiciji, pretvaraju u narodne svetkovine masovnog tipa.

Alergičan na pisane i nepisane estradne zakone, uglavnom škrt na rečima, iskreno uveren da istoriju pišu individualci a ne događaji - Mišo Kovač je svestan koliko vredi. Ne zanima ga konkurencija. Odbija da govori o kolegama. Ne voli da se vraća uspomenama. Lično, više voli neizvesnu budućnost nego sigurno prošlost. Izuzetak, sto odsto!

Nismo svi jednaki!

* Kad je Mišo Kovač u pitanju, povoda za pisanje stalno ima, makar zbog konstantno fantastičnih tiraža vaših albuma poslednjih godina...

E, ko hoće da piše, ima i o čemu! Možda bi najveći povod bio što godinama uspijevam da prodam svaki LP preko sto hiljada, bez medijske reklame. To je raritet u Jugoslaviji, a kad si već raritet onda je teško da egzistiraš, jer je ovo kampanjska zemlja koja prati trendove i u kojoj je teško da ostane na vrhu neko ko je nekad bio popularan. Jugoslavija je navikla da mijenja heroje, jer nema muzičku tradiciju jedne Amerike ili Zapada uopšte. Kod nas su popularni oni koji su na startu i koji taj posao ne znaju radit': nisam sad ja izmislio neku toplu vodu, jer i svaki novinar postaje bolji što duže radi, iskusniji je, zreliji. Jedino kod estrade to pravilo ne važi. Mogu da konstatiram samo da je puno mojih kolega nestalo...

* Iz vaše generacije danas na estradi gotovo više nikog nema?

Ja sam prvu ploču snimio 1964. i do tada sam bio poznat u jednom ekskluzivnom krugu, jer sam tad pjevao Rej Čarlsa, Net King Kola. Onda sam pobjedio na „Šlageru sezone", izgubio svoju ekskluzivnost, jer sam postao poznat. Ta komercijalnost se gledala kao nešto ružno, a upravo nas je takav stav doveo na rub katastrofe u svim sferama. Komercijalno znači da je to narod izabrao, da je on to kupio, ali smo mi stvorili čitav trend u Jugoslaviji da sve što je komercijalno, ne valja, nije dobro. To se provlači kroz naše življenje bar poslednjih trideset godina... Kad ste u novinama pročitali da je neko od naših političara bio na koncertu rok muzike, pop muzike, konkretno, na koncertu Miroslava Ilica ili Lepe Brene gde je bilo deset, petnaest, dvadeset hiljada ljudi? U isto vrijeme ste pročitali da je taj i taj bio na koncertu srednjeg pijaniste koji svira srednje ozbiljnu muziku. Na tom koncertu bilo je njih pedeset i to ja zovem - elitizmom. Znači: borimo se za jednu stvar, a u praksi radimo nešto sasvim drugo. Kako da se borimo za radničku klasu a da forsiramo eksluzivnost?

* Pravite paralele između estrade i ostalih sfera?

Sigurno. Tako je u mojoj firmi, u „Jugotonu", gdje postoji samo globalna reklama za sve izvođače. Nema reklame po izvođaču, pa je čovjek iz „Jugotona" u situaciji da sam forsira ekskluzivnost onog kog on hoće, a to nije njegova tvornica. Zato sam ja uvijek bio nekako u sukobu, jer sam želio da se veličina - prizna. Bez obzira ko je u pitanju: Berber, Brena, Pogorelić, glumac Manojlović. To znači, ne možemo bit' svi isti! Degradacija je društva ako smo svi jednaki. Ja nisam inžinjer elektronike, nisam ni doktor, ni pravnik: mislim da znam pjevat' i nastojim da u toj sferi budem dobar. Nisam svaštaroš, ne znam pjevati narodnu muziku, pjevam svoju muziku i to za moju publiku - pjevam najbolje.

* Nameće se jedno prostačko pitanje: kako ste preživeli sve ove godine?

Nema tajni! Svaki čovjek može biti sretan ako je formiran kao ličnost. Ako nije, i uz to je nesretan na poslu, onda je strašno. Ja se nikad nisam hvalio tiražima, nisam govorio kako imam dobar brak, dvoje djece: moji intervjui nikad nisu bili takvi. Ja sam uvijek rek'o: ja ne pjevam radi sebe - nego radi publike. Ti ćeš doživjeti da sretneš ljude koji vole moju pjesmu, a da ne znaju ni kako izgledam! Takve to ne interesuje: takve interesuje samo pjesma, jer samo muzika, nakon svega, ostaje. I postoji još jedna lijepa uzrečica: „Ne prestaje svijet tamo gdje ja ne vidim". Dakle, ne počinje sve sa mnom, ne završava sve sa mnom.

* Ipak, stalno imate neku novu publiku, neke nove klince.

U Splitu sam nedavno imao koncert za šest hiljada ljudi, a posle toga dođem malo u Šibenik gdje sretnem svog prijatelja koji me pita: „Mišo, ne osjećaš li ti da se tvoja publika umorila?". Ja mu kažem: „Ti si se umorio! Ja sam sinoć u Splitu imao šest hiljada ljudi, a iz tvoje generacije nije ih bilo ni pedeset!". Jer, ne može on mene slušat' dvadeset godina! Nema šansi! Ja toj generaciji možda značim kao neki sentiment, nostalgija, ali oni ne kupuju moje ploče. To rade mlađi...

* Zar vam ponekad nije tužna sudbina vaše generacije pevača koji danas, često, izgledaju kao izgubljeni?

Priznajem. Došla je druga generacija, ali je tome doprinela puno i televizija da jedan normalan čovjek kad se pojavi na ekranu - izgleda kao kreten! Zašto? Bilo je tu puno ljudi koji su se beljili sa ekrana, ne jednu, nego pet godina, i sad, normalno, kad ti se neko belji, a kruh skuplji, okrećeš se narodnoj muzici. I sad kad u takvu emisiju, trendovsku, gurneš nekog normalnog pjevača, on ispada - totalni kreten. Moji prijatelji i moje kolege su tako ulijetali u takve emisije, i naravno, ispadali smiješni. Ako ti pitaš Jasnu Zlokić ona će reć' da je rokerica! U strahu da je neko ne napadne da nije rokerica! I kad se boje, onda se pojavljuju kad god ih pozovu...

* Postoje, makar, nekakva društvena priznanja...

  Dobio sam Estradnu nagradu 1977. a nemam status umjetnika. Ko sve ima taj status - to je tragedija! Ja to nemam, mada je za status dovoljno dva koncerta u „Lisinskom", jedna pobjeda na festivalu... Dobio sam sve festivalske nagrade u Jugoslaviji, ali je taj status administrativna nagrada! Ona me ne interesira! Uopšte, estrada je kod nas mnogo manje vrijedna od svega! A mi u njoj smo manje vrijedni ljudi. Niko ne razmišlja da jedna tvornica „Jugoton", RTB ili „Diskoton" ne prodaje kruh - jer čovjek kruh mora da kupuje svaki dan. Ne prodaje struju, nego ploče. Tvornica plaća iste anuitete kao bilo koja druga, a ja sam samo saradnik koji je prodao milione i milione ploča, nevidljiv, nepoznat. Lova koju ja okrenem „Jutogonu" - to je nepriznata lova, bez obzira što država uzme sve svoje dažbine. Za tu istu državu ja sam lopov, baš kao i svi u mojoj branši. Mogu da kažem da sam priznat jer sam sâm za to izborio, ali moja branša - pa to je katastrofa! Narod su u ovoj zemlji decenijama učili da smo mi lopovi! Uzmimo tu Lepu Brenu, recimo. Ona napuni Sportsku dvoranu, 10-12.000 ljudi i preda sav prihod za gradnju bolnice. Čekaj, onda toj ženi treba dati Zlatni ključ grada! Mi imamo ideologiju - nemamo lovu! Prema tome, ako čovek dođe i skupi novce, on mora biti počasni građanin. Ne može biti počasni građanin samo neko ko je govorio na nekakvom sastanku! Mi ćemo ovu državu braniti, tu alternative nema, i zato treba da se uvažavamo, i kad je gusto da iza države stanemo. Lako je da me neko voli kad ja imam, al' treba stati kad je teško, iza čovjeka, iza države. To je moja filozofija...

(NASTAVIĆE SE)

* Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „Bolja prošlost: Čuvanje srpske muzičke istorije“ koji sprovodi XXZ magazin, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije​