Mit o nekažnjavanju lezbejki

Standardna istorija zakona protiv homoseksualaca tvrdi da ni u srednjem ni u kasnijim vekovima nije bilo zakona koji su propisivali kazne za činove lezbejstva. U ovom će članku biti ponuđeni dokazi o postojanju smrtne kazne za takve činove u Evropi i Americi od 1270. godine naovamo. Ti zakoni su u najvećoj meri bili motivisani Pavlovom kritikom iz Prve poslanice Rimljanima, 26. Sve do 1400. godine lex foedissimam, edikt imperatora Dioklecijana i Maksimijana izdat 287. godine, bio je interpretiran kao opravdanje za smrtnu kaznu. U Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj i Španiji izvršen je veliki broj pogubljenja. U članak je uvršteno i kratko istraživanje o oko 400 do sada poznatih slučajeva smaknuća muškaraca u Evropi i Severnoj i Južnoj Americi. Ovo se istraživanje poziva na kanonsko pravo i tumačenja pravnika kao što su Cino da Pistoia, Saliceto, Lopez, Gomez, Farinacio, Cotton, Carpzow, Sinistrari, de Vouglans, i Jousse. Biće analiziran i zapisnik procesa održanog u Nemačkoj 1721. godine koji je za posledicu imao pogubljenje žena.

Malo je toga napisano o lezbejstvu i zakonima sa istorijske tačke gledišta. Zaista, nisam čuo za postojanje niti jednog modernog eseja na tu temu, a i vrlo retko nailazim i na kraće reference . Derrick Sherwin Bailey je 1955. u svojoj studiji, koja se još uvek smatra standardnom studijom ranog antihomoseksualnog zakonodavstva, kategorično ustvrdio da je čin lezbejstva „ignorisan kako u srednjevekovnom tako i u modernom zakonodavstvu"  Jasno je da je ta tvrdnja potpuno neistinita, u šta ćemo se uveriti kasnije. Navedena tvrdnja proizilazi iz Baileyevog neopravdanog generalizovanja situacije u Engleskoj. Istina je da je engleski tradicionalni „sodomitski" („buggery") zakon, donet 1533. za vreme Henrija VIII (i važeći do 1967), koristio terminologiju koja nije interpretirana kao inkriminacija odnosa među ženama. Američka je zakonodavna tradicija sve do 20. veka nastojala slediti engleski primer, s jednom bitnom razlikom koju ćemo kasnije detaljnije razmotriti. Što se Evrope tiče, u zemljama kao što su Francuska, Španija, Italija, Nemačka i Švajcarska čin lezbejstva je, sve do Francuske revolucije, pred zakonom bilo jednak činu muške sodomije i shodno tome kažnjavan smću. Žene su osuđivane na smrt i ubijane. Cilj ove studije jeste analiza tradicije smrtne kazne, otkrivanje njenih izvora, te navođenje konkretnih primera izvršenja smrtne kazne vešanjem, spaljivanjem, utapanjem i odrubljivanjem glave. Studija takođe predstavlja i uvod u zapisnik važnog suđenja održanog 1721. godine u nemačkom gradu Halberstadtu.

Poznato je da je kažnjavanje muške homoseksualnosti smrću bilo prisutno i u judeo-hrišćanskoj tradiciji o čemu svedoči Leviticus 20:13. Čini se ipak da stari Jevreji lezbejstvo nisu smatrali naročito ozbiljnim prekršajem. Ono se ni na jednom mestu u Starom zavetu ne navodi kao zločin. U vavilonskom Talmudu citira se odluka rabina Huna (živeo do 296. p.n.e.) po kojoj „žene koje se odaju razvratu jedna s drugom gube pravo da se udaju za sveštenika". Ipak, Talmud odbacuje i tu blagu kaznu okrećući se stavovima rabina Elazara (150. p.n.e.) po kome to ne bi trebalo da predstavlja prepreku za brak sa sveštenikom, „budući da je pomenuti čin najobičnija opscenost. "

Stoga je sasvim logično zapitati se zbog čega je judaizam imao tako destruktivan stav prema muškoj homoseksualnosti a bio potpuno ravnodušan prema lezbejstvu. Razlog za to najverovatnije leži u činjenici da je muška homoseksualnost bila religijska praksa „svetih ljudi" kaananskih kultova (kedeshim) koji su se kosili s učenjem ortodoksnog jahvizma, pri čemu „svete žene" (kadeshah) tog kulta nisu bile lezbejke, zbog toga što je u njihovom slučaju religijska praksa podrazumevala ulazak u heteroseksualnu vezu. Tako u prevodu 5. Mojsijeve knjige (Deuteronomy 23,17) kralja Jamesa možemo pročitati da „neće biti kurvi (kadeshah) među kćerima Izraela niti sodomita (kadesh) među sinovima Izraela." Čini se da je posledica tog religijskog animoziteta bila zabrana muške ali ne i ženske homoseksualnosti, te njeno svrstavanje u zločine koji po levitskom kodeksu podležu smrtnoj kazni; veruje se da je odluka doneta tokom 6. veka p.n.e. i da je bila primenjivana samo na muškarce.

Apostol Pavle u 1. Rimljanima 26, osuđuje žene koje su „prirodne običaje zamenile onima koji su prirodi protivni". Naposletku će ta Pavlova osuda odigrati presudnu ulogu u konačnom statusu lezbejki u okviru hrišćanskog zakonodavstva. Iako prvi rimski hrišćanski carski zakoni - Konstantinov i Konstansov edikt iz 342 p.n.e. i Teodosijev edikt iz 390 p.n.e. - koriste terminologiju kojom se eksplicitno preti smrću samo u slučaju praktikovanja muške homoseksualnosti, srednjovekovni su pravnici, kako što ćemo kasnije videti, opseg zakona iz 342 p.n.e. (cum vir) naknadno proširili i na žene. Oba zakona su na kraju inkorporirana u Codex Iustinianus. Kasniji zakon, Justinijanov Novella 77 iz 538. p.n.e, proglašava prestupima „činove protivne prirodi", dok Novella 141, koja je izdata šest godina kasnije, pominje samo „skrnavljenje muškaraca" (de stupro masculorum).  Ne znamo kako je tumačen Novella 77, ali do danas nismo uspeli naći dokaze o tome da je interpretiran na način koji je uključivao i lezbejke.

Meni najraniji poznat svetovni zakon koji eksplicitno pominje seksualne odnose među ženama pojavljuje se u francuskom zakoniku s područja Orleana poznatom kao Li Livres di jostice et de plet, za koji se smatra da potiče iz 1270. U njemu su navedene sledeće kazne:

22. Onome za koga se pouzdano zna da se bavio sodomijom biće odstranjeni testisi. U slučaju da prestup bude ponovljen, biće mu odstranjen i ud. Nastavi li s prestupom, biće spaljen.

23. Ženi će svaki put biti odstranjen ud. U slučaju da prestup ponovi i treći put, biće spaljena. (Feme qui le fet doit a chescune foiz perdre membre et la tierce doit estre arsse.)

Izraz „perdre membre" iz 23. stavke sigurno se odnosi na ruku ili nogu; kako bilo, činjenica je da se u obe stavke koristi isti termin, s tim što je u stavci 22 jasno da se misli na penis. Čini se očiglednim da ovaj zakon predviđa odstranjenje klitorisa, mada nije jasno kako se takav zahvat može ponoviti. Retko kad je zakon koji je predviđao kažnjavanje muških prestupnika na groteskan način primenjivan i na žene. Iznenađuje to što je Bailey preveo oba zakona ne dodajući nikakvo pojašnjenje u vezi s lezbejkama.

Ideja o lezbejstvu kao zločinu koji sa sobom povlači smrtnu kaznu najverovatnije vuče svoje korene iz narodnih verovanja. Osnovu za to verovanje predstavlja francuska priča o dve žene kojima je prećeno lomačom, napisana pre 14. veka. Reč je o priči o princezi Idi, koja ulazi u sastav legende Huon du Bordeaux. Princezi Idi, koja se borila prerušena u muškarca, zbog ratničkih zasluga Imperator nalaže da se oženi njegovom ćerkom. Iako se žene, sudeći po engleskom prevodu Lorda Bernersa iz 17. veka, ograničavaju na „pipkanje i ljubakanje", Imperator, otkrivši da je Ida žensko, „rešava da stavi tačku na to ruglo", naloživši da i „Ida i njegova ćerka budu spaljene na lomači". Bogorodica spasava devojke od smrti tako što odgovara na Idine molitve i nju pretvara u muškarca.

Jevrejska je tolerancija kasnije ustupila mesto stavu da je lezbejstvo grozan zločin, loš koliko i muška homoseksualnost, te da zbog toga i ono zaslužuje smrtnu kaznu. Čime objasniti takvu promenu stava? Čini se da je to rezultat promene u logici hrišćanske moralne teologije, u trenutku kada je racionalizacija zakona prirode zamenila kultnu problematiku. Obuhvatnije viđenje zločina protiv prirode, kažnjivih zbog predavanja seksualnom zadovoljstvu koje za cilj nije imalo prokreaciju, potisnulo je ranije kultne prestupe vezane za mušku sodomiju. Nema sumnje da je osuda svetog Pavla u Prvoj poslanici Rimljanima najzaslužnija za proširenje domena smrtne kazne za sodomiju i na žene. Iako su moderni analitičari ukazivali na nejasnost Pavlovih reči, koje su se mogle odnositi i na žene koje su se predavale heteroseksualnoj sodomiji,  analizom Pavlovih ranijih komentatora došlo se do zaključka da je on zaista nazivao „lezbejkama" one žene koje su se „udaljile od prirodnih običaja". Na primer, sveti Jovan Hrizostom, najuticajniji od grčkih otaca, govoreći o Poslanici Rimljanima, 26, 27 u Antiohiji oko 390. godine n.e., parafrazira odeljak govoreći da su čak i u Pavlovo vreme „žene grešile sa ženama, a ne samo muškarci. A muškarci su išli na druge muškarce i na žene, kao što je slučaj sa noćnim borbama." Tako je đavo pokušavao ,,da uništi Ijudski rod". Jedno latinsko tumačenje iz istog perioda, koje se pripisuje svetom Amvrosiju, navodi sledeće Pavlove reči: ,,On svedoči o tome da, budući da je Bog bio Ijut na ljude zbog njihove idolatrije, dolazi do toga da žena oseća grešnu požudu pre- ma ženi."  Početkom 12. veka sveti Anselmo Kanterberijski na sledeći način tumači Pavlove reči: „Zbog toga su žene zamenile prirodne običaje onima protiv prirode, činivši sramna dela s drugim ženama."  Nekoliko godina kasnije Pjer Abelar Pavlov osudu žena koje greše protiv prirode čini još strožom: „Protiv prirode, to jest, protiv prirodnog poretka koji je ženske genitalije stvorio da bi bile na raspolaganju muškarcima, a ne da bi ih koristile druge žene."  Većina se tumačenja Pavlove poslanice ne bavi seksualnošću; u svakom slučaju, detaljna istraživanja ranih komentara do danas nisu pružila dokaz o tome da je neki od komentatora zaključio da se Poslanica ne odnosi na lezbejke.

Ne čudi, stoga, što je lezbejstvo bilo izdvojeno kao greh u mnogim pokorama, naročito onoj Teodora Tarsijskog, arhiepiskopa kanterberijskog, nastaloj oko 650. godine, kao i onoj Bede Venerabilisa iz 734. godine.  Još su dva teksta, koja će kasnije postati glavna odrednica hrišćanske moralne teologije, lezbejstvo smeštale na istu ravan s muškom sodomijom. Gracijanov se Decretum smatrao standardnim kanonskim zakonom sve do 1917. godine. U njegov je sastav ulazio i tekst Contra Jovinianam, koji se pripisuje Avgustinu: „Činovi protivni prirodi uistinu su uvek nezakoniti, i nesumnjivo najsramniji i najgrešniji, njih je Sveti Apostol osudio i kod žena i kod muškaraca smatrajući ih težim od bludničenja i preljube počinjenih u skladu s prirodom."  Iako su njegove reči, kao i Pavlove, uslovno dvosmislene, bile su izrečene tako da se odnose na lezbejstvo. Drugi srednjovekovni autoritet, čiji je uticaj na katolički moral do dan danas ostao neprevaziđen, jeste sveti Toma Akvinski. Delo Summa Theologica, napisano između 1267-1273. godine, opisuje četiri vrste „neprirodnih poroka". Treći porok predstavlja „kopulaciju s neodgovarajućim polom, muškarci s muškarcima i žene sa ženama, kao što navodi Apostol (Rimljanima I, 27): taj se porok naziva sodomijom (Pt. II—II, Qu. 154, Art. 11)". Tako je Toma Akvinski dao svoj pečat postojećim interpretacijama Pavlovih reči svrstavajući lezbejstvo u istu moralnu kategoriju s muškim odnosima. Kanonsko pravo i katolička moralna teologija imali su veoma velik uticaj na formiranje srednjovekovnog sekularnog prava. Neki su karolinški kraljevi kanone donete na crkvenim većima usvajale kao kraljevske.

Još jedan od bitnih momenata u srednjem veku bio je povratak na Rimsko pravo, započet u 11. veku u Bolonji. Tekstovi pravnika koji su se bavili Rimskim pravom ubrzo su dobili izuzetnu težinu u čitavoj Evropi. Kako bi argumentovale kažnjavanje lezbejki, vlasti su se najčešće pozivale na dvojicu pravnika: Cina da Pistoiu, prijatelja Dantea, i Bartolomeja iz Saličeta (Bartholomaeus de Saliceto), bolonjskog profesora iz 14. veka. Cino da Pistoia, u svojim Komentarima Justinijanovog zakona objavljenim 1314. godine, daje interpretaciju carskog edikta iz 287. godine tvrdeći da se odnosi na lezbejke. Taj je zakon, potpisan od strane oba imperatora, Dioklecijana i Maksimiana, kasnije, kao 20. zakon, ušao u sastav Lex Julia adulteriis (knj. IX, pogl. IX), deo Zakonika koji se odnosio na seksualne prekršaje. Imperatori su u Zakonik uključili mnoštvo dopuna kako bi usavršili i precizirali postojeće zakone. Lex foedissimam, kako je zakon nazvan u uvodnom delu, bavio se zaštitom prava žrtava silovanja, tako što ih je uklanjao iz klase nečasnih žena (prostitutki, itd), kojima se pripadnici viših klasa po zakonu nisu smeli ženiti. Ne postoji razlog da verujemo da je prvi deo zakona, koji je potpuno ambivalentan po pitanju ženskih seksualnih prestupa, zamišljen tako da rezultira kreiranjem novih prestupa ili bude korišten umesto drugih statuta. On je jednostavno implicirao da stari zakoni ne treba da budu povučeni, već samo izmenjeni u onim delovima koji su se odnosili na silovane žene. Iz zakona se zaključuje da su kontroverzije oko prava tih žena (i muškaraca koji su se hteli njima oženiti) bile česti problemi tadašnjih sudova, te su Imperatori zbog toga odlučili da osiguraju mere kojim bi se tim ljudima izašlo u susret. Budući da je reč o rimskom statutu na osnovu koga su srednjovekovni pravnici, tokom najmanje pet vekova, slali lezbejke na lomače i u tamnice, smatram da zaslužuje da bude citiran u celosti: Zakon kažnjava najteže izopačenosti žena (foedissimam nequitiam) koje svoju čast žrtvuju tuđoj pohoti, smatra ipak da one žene koje su tuđoj pohoti žrtvovane protiv svoje volje, ne treba da budu lišene svoje reputacije, te da brak sa njima ne treba da bude zabranjen.

Šta god se u 3. veku mislilo, Cino de Pistoia daje jasnu interpretaciju termina foedissimam po kojoj se zakon odnosi na lezbejke: „Ovaj se način može interpretirati na dva načina: prvi, kada žena pretrpi sramotu predajući se muškarcu, i drugi, kada sramotu trpi predajući se drugoj ženi. Jer postoje izopačene žene koje osećaju požudu prema drugim ženama i udvaraju im se na način na koji to čine muškarci."  Cino da Pistoia ne citira svoje prethodnike i tek će kasnije analize interpretacija Cinovih prethodnika pokazati da li je on samo prenosio postojeće tradicije ili je uneo i neke novine.

Bartolomej iz Saličeta se u svojim Predavanjima iz 1400. godine poziva na ranija tumačenja lex foedissima (koja su mogla biti i ona Cinae de Pistoia) koja se odnose na primenu zakona u slučaju skrnavljenja žena od strane drugih žena. On se ne zaustavlja na postojećem, već ide korak dalje propisujući smrtnu kaznu koju pravda referencom na cum vir (knj. 9, pogl. 9, zakon 31.) po kojoj se čin muške homoseksualnosti kažnjavao „osvetničkim mačem".  Bartolomejeva su tumačenja služila kao standardna referenca sve do 18. veka. Kako su, sudeći po rimskoj tradiciji, nalazi poznatih pravnika bili relevantni koliko i zakoni, bilo je moguće na osnovu njih zahtevati smrtnu kaznu u slučajevima lezbejstva čak i u onim delovima kontinenta u kojima nisu postojali nacionalni ili lokalni zakoni. U Italiji je Rimsko pravo imalo apsolutnu prevlast; na njemu su bili bazirani i španski Pardidas; francuski su kraljevi podržavali njegov povratak na snagu; čak je i u Nemačkoj, nakon 1500. godine, i Škotskoj nakon 1600. ono nastavljalo uživati neverovatnu nadmoć. Zbog svega toga su, tokom srednjeg veka i renesanse, evropski advokati, stručnjaci u oblasti Rimskog prava, u gradske, lokalne i carske zakone ukjlučivali ukaze za smrtne kazne za lezbejstvo bazirane na Levitikusu i Pavlovim poslanicama.

Da li su se ta smaknuća zaista dogodila? Derrick Shervvin Bailey u jednom tekstu iz 1955. godine sistematski ublažava posledice crkvenih zakona koji su za slučajeve sodomije predviđeli smrtnu kaznu. Još jedan takav primer predstavlja i inače veoma kvalitetna studija Verna Bullougha naslovljena Sexual Variance in Society and History, u kojoj Bullough nekritički privata Baileyeve zaključke. Kako bilo, do danas je sakupljeno dovoljno dokaza koji potvrđuju da se značajan broj pogubljenja muškaraca i žena zaista dogodio. Henry Lea beleži oko 12 spaljivanja na lomači naređenih od strane španske Inkvizicije.  G. Ruggero govori o pogubljenju šesnaestorice mladih venecijanskih plemića tokom 1406 - 1407. godine,  dok Clark Taylor daje podatke o spaljivanja u Meksiko Sitiju 1658. godine.  Monterova studija o Švajcar- skoj iz 16. i 17. veka beleži još 28 pogubljenja.  Pozivajući se na jednu Van Roemerovu studiju, sastavio sam listu imena i zanimanja šezdesetorice muškaraca pogubljenih u Holandiji 1730. godine, dok sam zahvaljujući statističkim podacima britanske vlade ustanovio da je u toj zemlji u periodu od 1806. do 1835. zabeležen isti broj kazni vešanjem.  Arthur Gilbert, nakon analize sudskih dosijea, dolazi do podataka o još 45 vešanja unutar britanske mornarice između 1703. i 1829. godine.  Archives de l'homosexualite Claudea Courouvea navode podatke o 30 pogubljenja obavljenih u Francuskoj između 1317. i 1783. godine;  kako bilo, analizom neobjavljenih žalbi došlo se do podataka o izvršenju 77 smrtnih kazni potvrđenih od strane Parlamenta između 1565-1640 godine, što znači da je broj pogubljenja u tom periodu bio osam puta veći od onog do koga je Courouve došao analizirajući objavljene dosijee.  Koliko sam upoznat, ne postoji nijedna takva analiza za područje Skandinavije, Rusije, Italije (osim Venecije i Ferare) i Nemačke. Tokom svog istraživanja došao sam do podataka o oko 400 smrtnih kazni izrečenih u osam država. Isto tako sam siguran da je to samo mali deo onoga što se zaista desilo.

Najranije pogubljenje do koga sam uspeo da dođem jeste pogubljenje John de Wettrea, „proizvođača malih noževa", koji je osuđen u Genhtu, 8. septembra 1292. godine, i „spaljen na stubu pored crkve Svetog Petra".  Pogubljenja žena bila su, naravno, mnogo ređa, međutim u tekstu Rudolpha Hisa Das Strafrecht des deutschens Mittelalters postoje podaci o jednoj devojci iz Speiera koja je 1477. godine zbog lezbejstva osuđena na smrt davljenjem.  Antonio Gomez beleži da su u 16. veku dve kaluđerice bile osuđene na smrtnu kaznu zbog „upotrebe određenih instrumenata".  Francuz Jean Papon opisuje sudski proces protiv dve žene, Francoise de l'Etage i Catherine de la Maniere, održan u Bordou 1533. godine, kao i njihovo mučenje. Žene su na kraju oslobođene zbog nepostojanja dokaza.  Henri Estienne govori o ženi iz Fontena koja se, prerušivši se u muškarca, venčala s drugom ženom, da bi 1535. završila na lomači zbog „pokvarenosti kojom se poslužila kako bi mogla obavljati dužnosti muža".  Montaigne u svom Dnevniku o putovanjima kroz Italiju govori o kazni vešanjem izvršenoj 1580. godine u okolini Marne: Pre nekoliko godina, 7 ili 8 devojčica iz okoline mesta Chaumont en Bussigni tajno se dogovaraju da se preruše u muškarce i nastave da žive kao takve. Jedna od njih dolazi do grada Vitrija predstavljajući se kao Marie; postaje poznata kao dobar tkač i valjan mladić koji je sa svima bio u dobrim odnosima. Marie se veri s jednom ženom iz Vitrija (koja je još u životu), ali je iz nepoznatog razloga njihov dogovor propada, te se razilaze. Kasnije Marie odlazi u Monte na Deu gde nastavlja da se bavi istim zanatom, upoznaje jednu lokalnu ženu, venčava se i, na svoje zadovoljstvo, živi s njom nekih četiri-pet meseci, kada ju neki čovek iz njenog grada prepoznaje i čitav slučaj završava na sudu. Nju osuđuju na smrt vešanjem, koju ona privata izjavljujući da bi radije umrla nego nastavila da živi kao žena. Pogubljena je na osnovu optužbe da je nedozvoljenim sredstvima nadoknađivala nedostatke svog pola.

Većina bi renesansnih pravnika, kako sam uspeo da ustanovim, sankcionisala vešanje, ili bilo koju drugu vrstu smrtne kazne, što potvrđuju i propisi iztog doba. Član 119 Ustava Svetog rimskog carstva iz 1532. godine, iz vremena Karla V smatrao je da je „svako ko počini perverziju sa životinjom, muškarac koji počini perverziju s drugim muškarcem ili žena koja to učini s drugom ženom, prokockao svoj život, zbog čega će, u skladu s postojećim običajima, biti osuđen na smrt spaljivanjem na lomači." I druge su evropske oblasti, manje od onih pod nadzorom Karla V, takođe usvojile propise koji su lezbejstvo stavljali s druge strane zakona. Takvo stanje stvari potvrđuje i jezivi propis koji je važio u Trevizu, u Italiji, iz koga je sledilo da: Svaka osoba koja ima seksualne odnose s drugom osobom (osim kada se radilo o prirodnim odnosima) - tj. muškarac s drugim muškarcem starijim od 14 godina, ili žena s drugom ženom starijom od 12 godina, čini zločin sodomije, poznat i pod nazivom „buzerones" ili ,Jregatores". Muškarac za koga se utvrdi da je počinio taj zločin biće skinut i zavezan za stub u Ulici Skakavaca, a u njegov će ud biti zabijen čavao ili kolac. Ostaće tako jedan dan i jednu noć pod budnim okom stražara, nakon čega će biti spaljen van gradskih zidina. Žena koja je počinila takav protivprirodni blud, takođe će biti skinuta i vezana za stub u istoj ulici, gde će ostati dan i noć pod budnom stražom. Sedećeg će dana i ona biti spaljena van gradskih zidina.

Čini se da su Španci bili najveći renesansni stručnjaci po pitanju lezbejstva i prava. Najvažniji srednjovekovni španski zakon o sodomiji bilo je poglavlje 21 poslednjeg toma Las Siete Partidas, napisano oko 1265. godine, za vreme vladavine Alfonsa X. Drugi zakon 21. poglavlja predviđa smrtnu kaznu za muškarce, ali standardno tumačenje teksta Partidas, koje je za Salamanku 1555. godine priredio Gregorio Lopez, do tančina osporava primenjivost iste kazne i na žene. Lopez citira i sv. Pavla, tumačenja lex foedissima-e, Bartolomeja iz Saličeta i Angelica de Aretinoa: „Žene koje počine takav greh biće spaljene u skladu sa zakonom (pragmatica) Katoličkog Preosveštenstva koji nalaže takvu kaznu za taj zločin, naročito od trenutka kada je taj zakon prestao biti ograničen samo na muškarce i počeo se odnositi na svaku osobu koja praktikuje neprirodne odnose.' Kako bilo, Lopez beleži i Abulensijevo (Abulensis)  nepopularno mišljenje po kome činovi lezbejstva nisu bili teški koliko muška sodomija jer su žene, po prirodi, osećajnije od muškaraca. Dalje, muškarci svojim „činom" „kaljaju sliku Božju", dok žene, iako ispoljavaju grešnu želju, nisu u stanju „zatrovati" jedna drugu, verovatno zbog toga što nisu sposobne za penetraciju ili izlučivanje. Na osnovu toga Abulensije smatra da lezbejstvo zaslužuje kazne blaže od smrtne. Taj je stav izgleda uticao na Lopezovog savremenika Antonija Gomeza, na koga su se kasniji kontinentalni izvori često pozivali. Gomez ustanovljava princip po kome će u svakom slučaju u kom „žena igra ulogu muškarca u odnosu s drugom ženom... obe biti krive za protivprirodnu sodomiju i obe će biti podložne naznačenoj kazni.' Gomez citira i Poslanicu Rimljanima 1,26 i sv. Tomu II—11 (Qu. 154, čl. 11) kako bi učvrstio svoju poziciju, nakon čega daje dve mogućnosti: prvu, „u slučaju da žena tokom odnosa sa drugom ženom koristi pomagala", obe se osuđuju na lomaču; i drugu, „ako se žena tokom odnosa s drugom ženom ne služi nikakvim pomagalima", podložne su blažoj kazni. Zatim navodi slučaj dve žene iz Granade koje su osudene na bičevanje, a zatim poslate na galije.

I rusko je zakonodavstvo bilo veoma oštro. Grigorij Karpovič Kotošikin u delu Rusija pod vlašću Alekseja Mihajloviča (oko 1645. godine), navodeći zločine za koje se propisuje smrtna kazna, beleži da su žene osuđivane na smrt za sledeće prestupe: ,,za blasfemiju, pljačkanje crkve i sodomiju, biće osuđene na smrt spaljivanjem".

Takve surove kazne, međutim, nisu bile ograničene samo na katoličku i pravoslavnu Evropu. Iako je englesko zakonodavstvo ignorisalo postojanje lezbejstva, to nije bio slučaj i u ostalim protestantskim državama, u Nemačkoj i kalvinističkim kantonima u Švajcarskoj, na primer. Monter beleži pogubljenje jedne žene osudene na smrt 1568. godine, nakon pobede Kalvinista u Ženevi 1555. godine. Žena je prvo bila uhapšena zbog bludništva, koje je ona poricala na način koji su sudije definisale blasfemičnim. Nakon toga je priznala da se ranije odavala lezbejstvu. Žena je na kraju proglašena je krivom za sva tri zločina i osuđena na smrt davljenjem. Monter pominje i izvesnu J. Cuasset protiv koje je 10. septembra 1635. u Frajburgu pokrenut sudski postupak. Ne zna se kako se to suđenje završilo, jer su frajburški dosijei navodno izgubljeni.

Puritanizam koji je u Švajcarskoj vladao tokom 16. i 17. veka imao je dalekosežne posledice. Kada su doseljenici u Novoj Engleskoj donosili svoje prve zakone ozbiljno su razmišljali o mogućnosti raskida s engleskom tradicijom uvrstivši lezbejstvo u zločine podložne smrtnoj kazni. Godine 1636. velečasni John Cotton predstavlja Vrhovnom sudu u Masačusetsu paket zakona čiji je član 20 predviđao da „prljavi zločini budu kažnjeni smrću, bilo da je reč o sodomiji, koja se ogleda u telesnom grehu muškarca s muškarcem, ili žene sa ženom; bilo da je reč o sodomiji koju muškarci ili žene čine sa životinjama ili peradima."  Čini se da sud nikada nije usvojio te zakone. U New Havenu je, međutim, 1655. odobren jedan veoma precizan i neuobičajen zakon koji je predviđao da „svaki muškarac koji legne s drugim muškarcem onako kako muškarac leže sa ženom, obojica čine prestup i obojica će biti osuđena na smrt. (Levit. 12.13.) U slučaju da se žena oda protivprirodnim radnjama opisanim u Poslanici Rimljanima I, 26, i ona  će biti podložna istoj kazni kao i muškarac."

Taj je zakon ukinut nekoliko godina nakon toga, kada je New Haven ušao u sastav Konektikata, i do danas nisu nađeni dokazi o tome da je „ikakva grozna kazna te vrste izrečena nekoj ženi na prostoru američke države". Jedina do sada zabeležena epizoda zaključuje se blagom kaznom. Dosije lokalnog suda u New Plymouthu od 8. marta 1648/1649. opisuje „dogovor supruge Hugha Normana sa Mary Hammon, obe iz Yarmoutha, o pohotnom ponašanju u postelji". Devetnaest meseci kasnije, 8. oktobra 1650. godine, sud, uzevši u razmatranje i „lascivne reči kojima se služila", ,,u skladu s važećim konvencijama, zbog divljeg ponašanja u navedenim okolnostima, osuđuje gospođu Norman na javno priznanje svojih nečasnih sklonosti i upozorava ju da ubuduće povede računa o svojim nedelima i ima na umu da bi sledeća kazna mogla biti stroža."

Luigi Maria Sinistrari d'Ameno u svom delu De Delictis et Poenis, objavljenom 1700. godine, postavlja pitanje o tome koja vrsta fizičkog odnosa među ženama predstavlja zakonski kažnjivu sodomiju. Sinistrari zastupa radikalni stav po kome penetracija pomoću nekog predmeta ne predstavlja sodomiju sa zakonske tačke gledišta. Sodomija je, po Sinistrariju, pretpostavljala telesni odnos. Ako se na uvođenje prsta u vaginu ne gleda kao na čin sodomije, zašto bi to onda bio slučaj sa uvođenjem nekog predmenta? Pa opet, Pavle i Toma Akvinski su verovatno imali na umu neku određenu stvar kada su žensku sodomiju svrstali na istu ravan s muškom. Sinistrari smatra da odgovor na to pitanje leži u specifičnoj ženskoj anatomiji. On citira danskog anatoma Kaspara Bartholina, koji navodi primer Etiopljanki čiji je klitoris izbačen, pa se zbog toga spaljuje kako bi se zaustavljalo njegovo dalje razvijanje, koje bi kasnije moglo otežati penetraciju. On takođe navodi i Galenovu tvrdnju da su stari Egipćani obrezivali svoje žene kako bi sprečili pojavu lezbejstva. On smatra da neke evropske žene takođe imaju prekomerno razvijen klitoris, navodeći među primerima i priču o plemkinji koja je, navodno, izvršila penetraciju nad 12-ogodišnjim dečakom. U slučaju sumnje u postojanje lezbejstva, razvijen je klitoris predstavljao dokaz krivice i opravdavao mučenje. Sinistrari smatra da optužbe za lezbejsku sodomiju treba da budu odbačene u slučaju nepostojanja tih anatomskih anomalija. Kako bilo, žene koje izvrše penetraciju nad muškarcima ili drugim ženama služeći se takvim neobičnim organima treba da budu spaljene.

Istraživanja sudskih procesa iz Francuske iz 18. veka Claudea Courouvea, došla su do podataka o procesima protiv muških sodomita, dok o procesima protiv lezbejstva nisu našli nijedan podatak, iako su, kako smo videli, ti procesi postojali. Francuske su vlasti, ipak smatrale da lezbejstvo ima istu težinu kao i muška sodomija, te da je stoga podložno istim kaznama. Francuski autor Pierre-Francois Muyart de Vouglans u X poglavlju (O sodomiji) dela Institutes au droit criminel iz 1575. kaže da je „zločin nazvan po groznom gradu koji se pominje u Svetom Pismu onaj počinjen između dva muškaraca ili dve žene". Podjednako je direktan i kada je u pitanju izricanje kazne: „ Zakon cum vir 31. iz zakonika de adult. propisuje kaznu spaljivanjem za onog ko taj zločin počini. Ta kazna, koju je naše pravo usvojilo, biće primenjena i na muškarce i na žene."  Taj se stav poštovao sve do Revolucije. Daniel Jousse u svom Traite de lajustice criminelle de France (1777), opisuje užase sodomije poput bilo kog od crkvenih otaca, dok celo XLIX poglavlje (O sodomiji i drugim zločinima protiv prirode), posvećuje „ženama koje skrnave druge žene, praktikujući seksualne odnose kao što to čine muškarci i žene, čime zaslužuju smrtnu kaznu (la derniere suplice), u skladu sa zakononi foedissimam, C. ad L. Jul. De. Adulter, sa čim su svi predstavnici vlasti saglasni.

Stav da lezbejke treba da budu osuđene na vešanje ili lomaču ulazio je i u sastav nemačke zakonodavne tradicije iz 18. veka. U saksonskom gradu Halberstadtu 1721. godine bio je održan process protiv dve žene; na kraju je procesa jedna od njih bila pogubljena. Dosijee iz tog procesa, čuvane u Kraljevskom pruskom tajnom arhivu, F. C. Miiller otkriva 1891. godine i objavljuje u Nemačkom forenzičkom časopisu. Priča o Catherine Margarethe Linck i još jedne Catherine, njene ljubavnice, Catherine Margaret Muhlhahn ima elemente brehtovske komičnosti, užasa i patosa.  Malo je sudskih dosijea koji daju tako potpunu, živu i intimnu sliku života Iezbejskog para.

Ti dosijei takođe pokazuju i način na koji su nemački sudovi iz 18. veka primenjivali pravne, teološke i psihološke principe navedene u ovoj studiji. Benedict Carpzow, ili Carpzovius, bio je najveći autoritet za saksonske zakone; njegovo najznačajnije delo Practicae novae imperialis Saxonicas rerum criminalium prvi put je objavljeno 1652. godine. Njen drugi deo, Quaestio LXXVI, razmatra kazne za sodomiju. Carpzowtu ponovo navodi član 119 Ustava Karla V koji predviđa smrtnu kaznu spaljivanjem za muškarce i žene koji stupaju u seksualne odnose s pripadnicima svog pola. Carpzow, pak, podvlači da je saksonski zakon po tom pitanju precizniji. On razlikuje tri vrste sodomije: masturbaciju, za koju je predviđen relegatio (progon); mušku i žensku homoseksualnost ili sodomiju između muškarca i žene, za koje se predviđa odrubljivanje glave; i bestijalnost (sodomija) za koju se, budući da je reč o najodvratnijem zločinu, predviđa kazna spaljivanjem na lomači.

Interesantan je način na koji su slučajevi lezbejstva bili tretirani u sudnicama. Poštujući pravni značaj Pavlovih tekstova zastupnici Linckove navode (1) da je moguće da su se Pavlove reči ograničavale samo na neke slučajeve ženske sodomije, tj. bestijalnosti, za koje je Stari zavet zaista predviđao smrtnu kaznu; ili (2) to da je Pavle možda imao na umu klitoralnu penetraciju koju su, kako se verovalo, mogle postići afričke žene. (Drugi argument potvrđuje stavke Sinistrarijevog traktata iz 1700. godine). Sud je odgovorio da je Pavle, sudeći po interpretacijama „svih tumača", u Prvoj poslanici Rimljanima, 26, zaista govorio o lezbejskim odnosima, te da je, vrlo verovatno, imao na umu i upotrebu različitih instrumenata koji su bili dostupni Grcima, na šta ukazuje i Aristofanov osvrt na olisboi. I kada ne dolazi do rasipanja semena, ostvarivanje bilo kakvog kontakta s drugom osobom u cilju postizanja orgazma kvalifikuje se kao zločin. Pavle, govoreći uopšteno, želi osuditi svaki odnos te vrste. To što je pisao samo o arfičkoj praksi, ne znači da je isključivao sve ostale. Naposletku, afričke su žene koristile ono što im je priroda dala, dok su se ovi drugi još više udaljili od prirode koristeći razna pomagala. Krivica potiče od nedozvoljenog seksualnog stimulansa, prosipanje semena uopšte nije bitno, iako sud, iznoseći svoj stav o slučaju, skreće pažnju i na taj detalj. Zanimljivo je da su na kraju ipak reči Sv. Pavla bile te koje su određivale prirodu zločina, iako je sud odluku o tipu kazne zasnivao na zakonima Karla V i saksonskoj tradiciji.

Miiller navodi izvršavanja smrtne kazne odrubljivanjem glave. Podaci pokazuju da se u Evropi i kasnije, tokom 18. veka, nastavilo sa smaknućima homoseksualaca, dok o slučajevima smrtne kazne za lezbejstvo do sada nisu pronađeni nikakvi podaci. Zatim se počinju osećati uticaji Prosvetiteljstva. Godine 1791. sodomija između dve odrasle saglasne osobe prestaje biti smatrana prestupom po odluci Francuske nacionalne skupštine i svrstava se u kategoriju takozvanih zastarelih prestupa, zajedno sa veštičarenjem, jeresi i blasfemijom. Ta je revolucionarna reforma kasnije uključena u Napoleonove zakone. Ne postoje podaci o eventualnim smaknućima muškaraca i žena u kontinentalnom delu Evrope tokom 19. veka. U Engleskoj se, s druge strane, nastavilo s vešanjima još 40 godina, sve do 1845. godine, kada se košmar konačno završio.

Dr. Crompton je profesor Katedre za anglistiku Univerziteta Linkoln u Nebraski. Ovim putem bi želeo zahvaliti Dr. Stanleyu Vandersallu za pomoć u prevođenju nekih latinskih citata

Iz: Louis Crompton, „The Myth of Lesbian Impunity: Capital Laws from 1270 to 1791", u: Historical Perspectives on Homosexuality, compiled and edited by S. Licata and R. Petersen, Journal of Homosexuality, vol. 6, nos. 1/2 (1980/1981),
11-23.

Prevod s engleskog: Milana Babić

QT magazin (3-4)