Mit o Sfingi

Porod Ehidne i Ortra ili Tifona, sestra Nemejskog lava, neman koja je ugrožavala Tebance.

Hera, kivna na Laja zbog otmice Pelopovog sina Hrisipa, poslala je Sfingu iz Etiopije na planinu Fikion u blizini Tebe. Neki kažu da je to učinio Arej je želeo da kazni tebanskog kralja Kadma što je ubio zmaja. Ovo čudovište – sa licem devojke, telom lava i krilima ptice – postavljalo je Tebancima jednu zagonetku koju je naučilo od muza. Zagonetka je glasila:

Koje biće, samo sa jednim glasom, ide na četiri, dve i na tri noge, a najslabije je kad ide na četiri?

Kako niko nije mogao da tačno odgovori na ovo pitanje, Sfinga je svakodnevno proždirala po nekog stanovnika Tebe. Proročište je objavilo da će grad biti oslobođen ove nemani kad zagonetka bude rešena. Kad je Sfinga proždrala i kraljevog sina Hemona, objavljeno je da će tebanski presto i kraljičina ruka pripasti onome ko reši zagonetku. To je pošlo za rukom Edipu; on je odgovorio Sfingi da je to biće čovek , jer u zoru svog života hoda na četri, u podne na dve, a u sumrak, kao starac sa štapom, na tri noge. Na ove reči Sfinga se sa vriskom bacila sa visoke stene u ponor, a Edip je, kao oslobodilac grada, dobio presto i kraljičinu ruku.

Kasnije je tebanski mit o Sfingi racionalizovan; pripovedalo se da je Sfinga, sa gusarima, ugrožavala tebansku zemlju sve dok je Edip sa velikom vojskom  nije savladao. Drugi kažu da je ona bila vanbračna kći tebanskog kralja Laja. Sfinga je od oca saznala za proroštvo koje je Kadmu nekada dato u Delfima, a koje je obezbeđivalo tebanski presto. Kad su Lajevi sinovi zahtevali vlast, Sfinga ih je pitala da li im je poznato ono što je Kadmu rečeno u Delfima. Kako nisu umeli da odgovore, ona ih je oglašavala lažnim naslednicima i ubijala. Edip je u snu saznao za proročanstvo i Sfinga je morala da mu ustupi kraljevski presto. Pripovedalo se da je Sfinga bila Amazonka, Kadmova supruga. Kad je Kadmo napustio Sfingu zbog Harmonije, ona je sa grupom građana zauzela obližnju planinu Fikion i iz svog skrovišta je dugo ugrožavala Tebance.

Lik Sfinge Grci su preuzeli iz Egipta, posredstvom Feničana i Sirijaca, još u vreme mikenske civilizacije. Mada je Sfinga u mitu žensko biće, na spomenicima arhajske umetnosti ona se prikazuje i kao bradati muškarac. Kao i druga čudovišta, Sfinga ima apotropejsku moć; stoga su njene figure postavljane na grobovima ili je njn lik prikazivan na  štitovima. Na vazama iz VII veka stare ere često su prikazivane sfinge. Stanovnici Naksa zavetovali su monumentalnu figuru Sfinge Delfijskom Apolonu (prva polovina VI veka stare ere). U klasičnoj umetnosti njen lik je ulepštan; na atičkim vazama ona je prikazivana sa lepšim licem i ženskim grudima.

*Dragoslav Srejović i Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, Službeni glasnik, SKZ, Beograd, 2004.