Mlada duhom i godinama

Život s Fridom

Ono što su na samom početku uradili Frida i Dijego, kada su napustili San Anhel i otišli da žive u Kojoakanu, bilo je da kobaltnoplavom bojom, za koju se smatralo da rasteruje zle duhove, okreče pročelje kuće u Ulici Londres 127, detalje oboje u ciglastocrvenu, a drvenariju u zelenu boju. Kuća je oduvek odavala utisak udobne kućice u varošici, koji se sticao delimično i zbog raznovrsnih biljaka i životinja koje su tamo gajili. Oko kuće je bilo raznobojnog cveća, koje je raslo u bašti i u velikim saksijama na terasi, a u kući, raskošnih buketa divljeg cveća i suncokreta u keramičkim vazama. Bilo je tu i ptica pevačica i malih papagaja u kavezima, dugodlakih sivih mačaka i pasa neodređenih boja, i majmun pauk po imenu Fulang Čang. Sve to, ali naročito prisustvo same Fride, davalo je Plavoj kući u Kojoakanu poseban karakter i izgled.

Ljudi su se uglavnom okupljali u kuhinji. Frida se tu nalazila sa slugama kako bi se dogovorila oko svakodnevnih poslova u održavanju kuće. Šporet je bio ukrašen belim, plavim i žutim španskim pločicama, a isprepletana imena Fride i Dijega ispisana su na poleđini malih keramičkih bokala. Na zidu iznad šporeta visile su keramičke saksije iz Oahake, bakreni čajnici iz Santa Klare, čaše, šolje i ćupovi iz Gvadalahare i Puebla i Gvanahuata. Čitava ta slika bila je tipično meksička.

Frida i Dijego su kupili te komade narodne umetnosti dok su obilazili zemlju i postepeno su sakupili živopisnu zbirku prekrasnih predmeta, koje su stvorile najdarovitije zanatlije u zemlji. Frida je često prevazilazila Dijega u želji da iskaže svoje „meksikanstvo“. Ništa tu nije bilo novo, zaista, pošto je Frida još kao dete bila poznata po tome što je koristila reči i izraze koji su bili uobičajeni među onima koje su njene starije sestre zvali „la Indijada“ (pogrdan naziv za siromašne). Neke od tih idioma unela sam i u ovu knjigu.

U Kojoakan sam došla u avgustu 1942, kao tinejdžer, s malo prtljaga. Zatekla sam Fridu u kuhinji. Kao i obično, iznenadila sam se kako je bila obučena. Nosila je crnu široku tuniku (huipil) sа crvenim i žutim vezom, i suknju od mekanog pamuka sа cvetnim šarama, koje kao da su oživljavale pri kretanju. Sve na njoj, od frizure do poruba haljine, odisalo je nekom vrstom nestašne razdraganosti, koja je pojačavala njen smeh dok je odgovarala na primedbe svoje kuvarice Eulalije. Frida nije mogla biti gostoprimljivija. Uvek je bila nežna prema meni i mojoj sestri Rut. Nju je zvala Čapo, a mene Piko ili Pikitos, nadimcima koje je koristio i moj otac. Bile smo veoma bliske i ona nas je volela. Mlada duhom kao i godinama, brinula je o nama kao da smo bile njena vlastita deca.

Jednog jutra po mom dolasku u Kojoakan, Frida se tek vratila s pijace Melčor Okampo, koja je bila sasvim blizu Plave kuće. Pratio ju je Čučo, jedan od nadničara bez kojeg nijedna ugledna kuća u selu nije mogla. „Mala Frida“ (La nina Fridita), kako ju je od milošte zvala Eulalija, raspakivala je voće i povrće iz velike korpe.

Brižljivo je pregledala jedno po jedno, komentarišući njihove prelepe boje i egzotičan ukus. U jednom trenutku mi je rekla: „Pogledaj ovu lubenicu, Pikitos! To je zadivljujuće voće. Spolja je prekrasne zelene boje, a unutra, ova jaka i elegantna crvena i bela boja. Pitaja (1) je purpurnocrvene boje i skriva finu belosivu pulpu prošaranu malim crnim tačkama, koje predstavljaju semenke. To je čudo! Voće je poput cveća: obraća nam se provokativnim jezikom i poučava nas skrivenim stvarima.“

Izvadila je i sapotu,(2) lubenicu, čerimoju,(3) nekoliko ružičastih banana (one su joj bile omiljene) i sve je stavila u korpu. Dodala je onda nekoliko avokada koji su joj se činili zreli, ne kao dekoraciju već kao sastojke za prekrasan gvakamole.(4)

Pošla sam za njom u trpezariju i pokušala da joj pomognem da postavi sto, iako sam bila začuđena onim što sam videla, pa sam jedva bila u stanju bilo šta da učinim. Za Fridu je postavljanje stola bio ritual, bilo da je postavljala beli heklani stolnjak iz Agvaskalijentesa, ili jednostavne tanjire koje je ukrasila svojim inicijalima, ili španske talavera (5) tanjire i ručno rađene plave čaše i nasleđeni srebrni escajg.

Činilo se kao da su oblik, boja i zvuk obdarili životom svaki pojedini predmet i odredili im mesto u jednom harmoničnom, estetski prijatnom svetu.

Nekoliko trenutaka kasnije došlo je vreme da se postavi vaza sa cvećem nasred stola. U vazu je stavljen buket koji je Frida napravila od baštenskog cveća. Podsećao je na cveće koje je imala u kosi, mimoze i margarete različitih veličina uz po koju crvenu i belu ružu. Kako bi upotpunila utisak, dodala je cvetove jasmina, čiji miris je davao poseban užitak.

1 Poznata i kao „zmajevo voće“; biljni plod pripada porodici lisnatih kaktusa Hylocerius ili Selenicerius, ovalnog oblika, prečnika 10 do 12 cm, crvene ili žute boje, ima zeleno lišće u obliku zaobljenog trougla, belog, crvenog ili žutog mesa koje sadrži crne semenke.

2 Lat. Pouteria sapota – slatko voće prijatnog ukusa koje se jede sveže, koristi u pripremi pića i za koje se smatralo da rasteruje zle duhove. Raste na drveću koje dostiže visinu od 15 do 45 metara. Plod je kremast i mek, a ukus je mešavina slatkog krompira, bundeve, meda, breskve, kajsije, dinje, višnje i badema.

3 Čerimoja je najčešće korišćen naziv za plod drveta anone čerimoje (lat. Annona cherimola), koja raste u dolinama Anda na visini od 1500 m n. v. Čerimoja ima zelenosmeđu koru, neravne površine i izgleda kao da su na njoj ostali tragovi otisnuti prstima. Nezrele tvrde plodove treba ostaviti da omekšaju. U unutrašnjosti ploda se nalazi mesnati deo krem boje koji ima ukus sličan ukusu banane i ananasa. U plodu se nalazi 10 do 20 crnih semenki veličine pasulja, koje su smrtno otrovne. Mesnati deo se konzumira uglavnom sirov.

4 Namaz od avokada sa začinima.

5 Talavera je vrsta majolike koja se ističe svojom glazurom. Grnčarija se uglavnom ukrašava plavom bojom, ali se koriste i žuta, crna, zelena,  narandžasta i svetloljubičasta.