Mladić i Karadžić su radili na najbolji način

Analiza pobede Srbije nad NATO i kratke ocene savremenika iz političke elite, te hvalospevi u slavu generala - haških osuđenika, obeležavaju ekskluzivni intervju penzionisanog načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića beogradskom tabloidu Srpski telegraf. Bio je pun razumevanja za kolegu Ratka Mladića i haškog osuđenika Radovana Karadžića. Za Dikovića Slobodan Milošević nije bio krvnik, a žao mu je što je Zoran Đinđić stradao, “a posebno što je to bilo od ljudi iz njegovog naroda, kao knez Mihailo”.

“Nisam bio pod komandom ni Mladića, ni Karadžića, istorija će presuditi kakav je bio njihov doprinos. Sigurno da nikome nije lako, da su i oni ljudi radili na najbolji način u cilju zaštite srpskog naroda koji je bio ugrožen. I toga svi moraju biti svesni. To je bio građanski rat, druga strana nije važila za prijateljsku stranu. Ali neko je na kraju morao da plati cenu svega toga”, ocenjuje Diković u svom prvom intervjuu nakon penzionisanja.

On govori i o učinku Vladimira Lazarevića i Nebojše Pavkovića, unekoliko suprotno (potpuno) u odnosu na Haški tribunal:

“Izuzetno ih poštujem kao vojnike i mislim da će se o njihovim odlukama tek izučavati, kao što, na kraju krajeva, izučavamo genijalnost naših komandanata ili vojvoda u Prvom svetskom ratu Mišića, Bojovića, Stepe Stepanovića, uključujući i Aleksandra Karađorđevića koji je nepravedno zapostavljen.”

O svom “doprinosu”, na konstataciju da je optužen za ratne zločine, kaže: “Neki ljudi su na bazi paušalnih procena uradili to što su uradili. Ne bih ništa o tome, izuzev da sam zaista ponosan što sam u tom period branio otadžbinu na Kosovu i imao tu čast da budem na težištu odbrane i da krajnje profesionalno, patriotski, vojnički pre svega, izvršavam dodeljene zadatke.”

Uz malo teorije, razumljive širokom krugu čitalaca “Telegrafa”, Diković objašnjava kako je Srbija, u konačnici, odnosno naknadnim tumačenjem, pobedila NATO.

“Kapitulacija dolazi kad više nemate sposobnost da se suprotstave, taj čin je vaše priznanje da ste nemoćni i pobeđeni. To se nije desilo na prostoru KiM jer sporazum koji je potpisan u Kumanovu nije bila kapitulacija. Taj sporazum je bio proizvod procena ljudi koji su politički odlučivali. Ja se, kao komandant brigade, I pripadnici Prištinskog korpusa nismo osećali poraženim. Nisam video nijednog vojnika NATO naspram sebe na prostoru KiM koji me je pobedio pa das am morao da se povlačim odatle ili da me protera do Beograda ili Novog Sada. To je sporazum o prekidu neprijateljstva, Rezolucija SB 1244 nije kapitulacija. Operacija je bila isplanirana za ulazak vojnika NATO na proctor KiM, ali to se nije desilo”, tvrdi bivši načelnik Generalštaba .

Nije se, kaže, tokom ratova u Bosni i na Kosovu susretao sa Miloradom Ulemekom Legijom, Goranom Radosavljevićem Gurijem, Željkom Ražnatovićem Arkanom. U Sarajevu su ga, na početku agresije na Bosni i Hercegovinu,zarobile Zelene beretke: “Spletom srećnih okolnosti to je trajalo kratko, ali to je za jednu posebnu priču”.

Poentirajući u ovom nesvakidašnjem razgovoru, Diković se, istina uzdržano, ljutnuo, u prepoznatljivoj vojničkoj dikciji, na one koji kritikuju predsednika: “Mi izaberemo predsednika, onda ga žestoko kritikujemo umesto da ga žestoko podržavamo kao nekog izabranog našom voljom i pri tome ne sagledavamo u potpunosti okolnosti u kojima oni izvršavaju zadatke i vode državu. Tako postajemo kritizeri” (gramatika i pravopis Diković/ST).”

Ljubiša Diković nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja, Ordena Karađorđeve zvezde prvog stepena, kojim ga je 14. Septembra ove godine odlikovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Pre toga odlikovao ga je Slobodan Milošević, Ordenom narodnog heroja (pripao je čitavoj 37. Motorizovanoj brigadi kojom je komandovao Diković i u čijem su sastavu bili vojnici, dobrovoljci, te okoreli kriminalci iz srbijanskih kaznionica). Za načelnika Generalštaba januara 2011, postavio ga je Boris Tadić, predsednik Srbije. Za svog predsednikovanja odlikovao ga je i Tomislav Nikolić, nekako baš u vreme kada je otkrivena masovna grobnica sa posmrtnim ostacima albanskih civila Rudnica, a Fond za humanitarno pravo objavio Dosije Diković, o zlodelima Dikovićeve 37. Motorizovane brigade. Nikolić je Dikoviću dodelio Orden dvoglavog orla sa mačevima, prvog stepena.