Mletački trgovac iz Brisela

Baton Hadžiu: Moje ogorčenje na Evropu (12. decembar 2016)

Draga Ljiljana,

Moj odgovor počinje od kraja tvog članka. Nisam hteo da pišem ili držim predavanje o Ilirima i Tračanima. Tvoja ironija u suštini nije odgovor. Ok. Ali, mojim odgovorom hteo sam reći da, putujući kroz Srbiju, a vraćajući se iz Beograda, moja konstatacija je bila isto što i pitanje: Zašto su naši ljudi na Balkanu sa istim brojem stanovnika, iako na ovim prostorima živimo vekovima? Pisani odgovor imaš na prošli odgovor. Tako da ja ne pišem o istoriji.

Tvoj odgovor, prošli put, na svom početku, sadrži i zaključak kojim, zapravo, opisuje političku i psihološku situaciju Srba na severu. I to ne samo na severu. Pišeš da ako je albansko navijanje za Hilari izraz ljubavi, zašto bi srpsko radovanje Donaldu bilo "povratak mržnje“?

Ova rečenica je tvoje otkriće. Nije otkriće Dačića, ministra spoljnih poslova Srbije, koji je u Varšavi, na konferenciji ministara spoljnih poslova rekao istu stvar. Ali bez sofisticirane rečenice. On je bio jasan.

To šta je on rekao, možes da pročitaš u sredini ovog teksta. Takođe, možeš li mi odgovoriti (u sledećem tekstu)  - da li je pobeda Trampa sloboda za Srbe na severu, koji su počeli da grade zid odvajanja?

A nastavak ovog teksta nije odgovor na tvoj tekst. Danas ću sa ogorčenjem pisati o Evropi. Za dva miliona ljudi koji su ostali u izolaciji. Ovaj članak opisuje našu situaciju pre nego li je odgovor za tebe. To je više frustracija samoće u kojoj se Kosovci nalaze. Evo šta ja mislim - naravno, ukoliko te uopšte interesuju naši problemi. U poslednje vreme mnogo Kosovaca ponovo je jednu strofu učinilo popularnom. U njoj stoji: „Uh, Evropo…,“

Ovo oplakivanje se među njima ponovo popularizuje, svaki put kada osete da su od strane Evrope potcenjeni, ignorisani, uvređeni, tretirani s diskriminacijom. Iskreno, kao i svakom drugom razumnom Kosovcu, pokušavajući da shvatim ponašanje EU prema nama, i meni je dolazilo da uzviknem upravo te stihove. Na severu zemlje se vratio zid, zajedno sa entuzijazmom Trampove pobede. A ovaj entuzijazam nije prisutan samo kod kosovskih Srba, nego i kod samog ministra spoljnih poslova Dačića.

Naljutio se na kosovskog ministra spoljnih poslova Envera Hodžaja i neobuzdano mu se obratio rečima: "Nemate više Klintonove. Zaboravite." I ustao je sa stola. Svi ministri spoljnih poslova bili su zapanjeni Dačićevom neprikladnom galamom. Ovo i mnogo drugih stvari došlo je do kritične tačke. A reč gospodina Hana da nećemo ponavljati napravljene greške, aludirajući na mnoge nerazjašnjene granice, naložila je da se razgraničenje završi.

Dve nedelje kasnije Gruzija i Ukrajina su dobile sve. A kod njih ništa nije bilo u redu. Ni granice, ni mir, a ni mnogobrojni slučajevi korupcije i zloupotrebe. Ovom prilikom ljutnja prema našim prijateljima ne dolazi od strane ideološki razjarene rulje, niti se radi o zlonamernosti ksenofobnih krugova – onih koji nezadržljivo jedva čekaju da preskoče zid prema obećanim zemljama luksuza. Ne. Današnja ljutnja je proizvod neslavne potčinjenosti Kosovaca prema aroganciji Brisela.

EU ih ne tretira na isti način kao druge u okolini; njihov napredak, napor se ne mere istom vagom i oni nisu počastvovani isto kako se drugi nagrađuju. Pogledajte upravo Gruziju i Ukrajinu. U obe države koje su dobile pravo liberalizacije - sve su stvari u redu. Naprotiv, pristup EU prema Kosovcima veoma često ostavlja prostor onima koji sumnjaju da cela institucija – a ne samo nekoliko njenih članica i kandidata – pati od raspoloženja protiv postojanja države Kosovo.

Teška pretpostavka? Da, jeste, ali zasnovana na mnogobrojnim razlozima:

1. Svakako se sećate scena masovnog povratka kosovskih Albanaca nakon odlaska Srba. Pored činjenice da nisu imali gde da se vrate, jer im nisu bili spaljeni samo domovi, životinje, radionice, nego i zemlja, oni su sa neviđenim entuzijazmom marširali ka svojoj zemlji. Mnogo više od same slobode – koju u tim trenucima traume nisu mogli ni konceptualno da shvate – u životu ih je održavalo, motivisalo uverenje da je Zapad ovog puta na njihovoj strani. Ovo ubeđenje – da je Evropa ispravila svoje istorijske greške prema njima – bila je osnova sigurnosti koju su osećali u novoj epohi.

2. Instaliran je UNMIK. Infrastrukturci iz celog sveta došli su da grade institucije nove države. Veliki deo izaslanika je dolazio iz zemalja sa još težim problemima u pogledu demokratije, države i vladavine prava, nego što ih je Kosovo moglo imati od samog svojeg početka. Drugi deo njih nije imao veze sa kulturom i okolnostima kojoj su došli da pomažu. Nije bila retkost da su oni zbog interesa zemalja iz kojih su dolazili sabotirali gde god su mogli. Sam UNMIK je delovao i opravdavao svoje prisustvo dokumentima koji su i dalje tretirali zemlju kao deo Srbije, dok je Kosovo proglasilo državnost i bilo priznato od većine zemalja. Na kraju, Kosovo se preobratilo u muzej neuspelih projekata i zonu u kojoj su države eksperimentisale sa doslednošću svojih diplomata od karijere. Institucije?

3. Mnogo se stvari obnovilo iz ruševina onog što je preostalo: zakoni, policija, obrazovni sistem, infrastruktura. Danas, kada raspolažemo znanjem o toj etapi, konstatujemo da - neophodna ponovna funkcionalizacija, sveobuhvatna i progresivna, nije uspela upravo zbog ambivalentnog stava UNMIK-a prema državnosti Kosova. Nesigurna politika UNMIK-a je omogućila da određene zone i regioni Kosova padnu pod uticaj nekoliko albanskih i srpskih kriminalnih gospodara rata (eng. Warlord); koja je, sugerišući svemoć apsolutnih političkih i nepolitičkih odluka o sudbini Kosova, još više degenerisala lokalno stanovništvo koje nije radilo, jer je verovalo da je, ili za dekor, ili za pljačkanje kancelarija birokratskog upravnog aparata.

4. UNMIK je otišao, a došao EULEX. Posebno u sferi pravde, EU je na Kosovu nasledila katastrofalno stanje. Ili bolje reći: Suočila se sa društvom bez sudstva. Pokrenuti su postupci. Osuđeni su mnogi komandanti. Uhapšen je značajan broj ljudi, krivih i nevinih. Posle Haga, Kosovo – žrtva rata, zbog neuspeha EULEX-a u mnogim segmentima, dobija i Specijalni sud. Mediji sa i bez prava osuđuju svaku anomaliju koja se smatra nezakonitom, NVO-i ne ostavljaju ništa van izveštaja što bi moglo da omete razvoj demokratije, države i privrede. Kosovsko društvo je u teškoj borbi protiv korupcije, kao nijedna druga zemlja u okolini i osim nekih pretećih poziva, nijedan novinar, aktivista, ili grupa civilnog društva nije dirnut.

Ali opet, i uprkos spremnosti vlasti i civilnog društva na koncesije, dijalog, kompromis, toleranciju - Kosovci su oni kojima se ne dodeljuje vizna liberalizacija, Kosovci su oni sa kojima se ne potpisuje SSP.

5. Zašto i EU, kao i UNMIK, želi da uspostavi pravdu u zemlji koju noću priznaje, ali se noću pravi da je ne vidi? Kako se ne bi naljutila Srbija?

Ne. I ovo nije farsa. Jer poslednjih godina, uprkos mnogobrojnim anomalijama, na Kosovu su se promenile mnoge stvari, za koje se u okolnim zemljama ne očekuje da će se dogoditi još dugo vremena. U Makedoniji, od carine pa do kabineta premijera, sve je korumpirano, privatizovano. Međuetnički incidenti su svakodnevica, manipulacija glasovima normalan ritual, privredna mafija deli sedište sa premijerovom kancelarijom. Maratonski prekršilac svih sankcija tokom rata i današnjih sporazuma za borbu protiv sive trgovine, Crna Gora, liči na vojvodstvo braće koji su okupirali svaku sferu države u ličnu korist. O drugim stvarima ne treba da pričamo, imate ih unutra, u EU, i poznajete njihove probleme bolje.

Zašto onda Evropa liberalizuje vize Srbiji, Makedoniji, Albaniji, Gruziji, Ukrajini, Bugarskoj i ostalima, ali ne i Kosovcima, kada smo verovatno u mnogim aspektima mnogo ispred naših suseda?

Plašite se da će milion i osamsto hiljada stanovnika Kosova krenuti putem EU? Ili je to svrha Brisela? Sigurno da ne, ali efekat je takav jer ne-liberalizovanje viza, kašnjenja u SSP-u, ambivalentan stav EU i sva druga odbijanja su razočaravajuća i deprimiraju studenta, mladog čoveka, građanina Kosova, kojem ne preostaje ništa drugo osim da pobegne iz zemlje, od sebe.

Da li znate na šta me podseća cela ova pomoć Evrope Albancima? Vraća mi na oči Šekspirovo delo o Antoniju i Šajloku iz „Mletačkog trgovca“. Trgovac Šajlok pomaže Antoniju novčano, uz uslov da u slučaju da se ne vrati, iseče mu jedan veliki komad mesa sa tela. Kada Antoniju zakažu svi poslovi i nema kako da vrati dug, bezdušni Šajlok se usmerava ka njemu sa velikim nožem i želi da mu iseče komad sa lica. U poslednjem trenutku stiže pametni advokat Baltazar i… kraj priče sigurno znate i sami.

Da li su Evropljani sigurni da znaju o čemu govore kada govore o Kosovu u Briselu? Ja sve više strahujem da oni uopšte ne mogu da zamisle kakav uticaj ova ponižavajuća inercija ima na narod Kosova, koji se u diktaturi slobodno kretao, ali se sada u demokratiji drži zatvorenim.

I za kraj: Ja ne znam gde ćemo pronaći novog Baltazara koji ne bi dozvolio gnevan povratak naše istorije. Ali, ni vi ne znate to.

*Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj

+++

Ljiljana Smajlović: Lopta koja nikad nije u našem dvorištu (29. decembar 2016)

Dragi Batone,

Ako si želeo da razgovor pomeriš ka terenu na kom imamo dosta zajedničkog, nisi mogao bolje da izabereš. I sama rado kritikujem postupke zapadnih država na Balkanu. Ne samo zato što je to lako i što se potezima vodećih svetskih sila kod nas mora dobro gledati u zube, već i zato što volim dobar izazov. A gde ćeš veći novinarski izazov od kritike sila koje odlučuju o našim sudbinama, onih koje mogu da ti uvedu sankcije i kaznene mere, najvećih sila u istoriji čovečanstva? Ne marim što sam tako navukla nezadovoljstvo jednog broja zapadnih ambasada, uključujući i Delegaciju Evropske unije u Beogradu.

A opet, Srbi bi u šali rekli: e baš si našao crkvu u kojoj ćeš da se pomoliš. Naravno da saosećam sa tvojim nezadovoljstvom Evropom i možeš me u svako doba pozvati za svedoka na suđenju dvostrukim aršinima EU. Sećaš li se kako je prošle godine Brisel odlučio da pomeri rok za objavljivanje redovnih godišnjih izveštaja o napretku zemalja kandidata na putu ka EU? Moderirala sam skup u lajpciškom Evropskom centru za slobodu medija na kom je uticajni nemački političar hladno objasnio da ne bi bilo zgodno da EU, neposredno pred izbore u Turskoj, kritikuje ljudska prava u Turskoj. To bi razljutilo Erdogana, jedinog čoveka koji je mogao da spreči migrante da se dokopaju evropskih obala, pa je objavljivanje već napisanih izveštaja za sve zemlje kandidate jednostavno pomereno za posle turskih izbora.

Prezirem licemerje evropskih birokrata koji nam svako malo poručuju da je „lopta u našem dvorištu“. Lažu. Lopta nikad nije u našem, uvek je u njihovom dvorištu. I pravda i kriteriji su im selektivni. Lako mi je da poverujem da Ukrajina i Gruzija nisu “zaslužile“ viznu liberalizaciju više od Kosova, da tu nisu čista posla, da je reč o geopolitičkom oportunizmu Brisela pre nego o nepristrasnoj proceni zasluga svakog društva u procesu demokratizacije i usklađivanja standarda.

To je ono što nas spaja, ali i ono što nas razdvaja.

Jer, ako ćemo pravo, nisu Srbi ljuti na Amerikance i zapadne Evropljane što potonji nisu bili pošteni brokeri u balkanskim sporovima. Ljuti su što Zapad nije bio na srpskoj, umesto na hrvatskoj, albanskoj i muslimanskoj strani. Zato Srbi ne veruju svojim ušima kad čuju koliko su Bošnjaci kivni na Zapad (a kivni su, uglavnom zbog toga što Zapad nije ranije, i jače, bombardovao Srbe, ili što njih nije snabdeo oružjem da to i sami pokušaju).

Albansko ogorčenje Evropom podsetiće Srbe na austrougarskog državnika koji je povratio slavu Habsburga posle revolucija iz 1848. Princ Feliks od Švarcenberga je pomoć carske Rusije u gušenju mađarske pobune prokomentarisao rečima da će Austrija „zaprepastiti svet svojom nezahvalnošću“. Tako je i bilo.

No zasad u Srbiji vlada uverenje da su Albanci zaprepastili čak i Amerikance razmerama svoje iskrene zahvalnosti za pomoć Zapada u ratovima YU secesije. Moje je mišljenje da bi Srbi bili isto tako duboko zahvalni Vašingtonu, da su Sjedinjene Države samo stale na srpsku stranu. Verujem i da bi Srbi, delom i iz zahvalnosti, bez pogovora ratovali u američkim ratovima na raznim kontinentima. Lično bi mi to užasno teško palo. To što Srbija nije podržala američke ratne avanture, svrgavanje tuđih režima i uvođenje demokratije bombama, čini mi se jednom od retkih dobrih strana srpskih poraza.   

Pitaš me da li je pobeda Trampa sloboda za Srbe na severu, koji su počeli da grade zid odvajanja. Ako time sugerišeš da se Srbi na severu Kosova ne bi usudili da podižu zid da nije bilo Trampove pobede - nemam pojma. Ali bih smela da se opkladim da je i Srbe na severu Kosova, kao i Srbe u Republici Srpskoj i u Srbiji, Trampova pobeda svakako okuražila. Od tebe saznajem da je na neki način okuražila i Ivicu Dačića, ako je suditi po njegovom ponašanju na skupu koji si opisao. Ali, evo, čitam kako i Dačić kaže da Srbi ne bi smeli da očekuju da im Tramp “vrati Kosovo”. Sto posto je u pravu. Svejedno, savršeno je jasno i to da bi za Srbe na severu, kako ih ti nazivaš, a verujem i za Srbe u drugim delovima Kosova, definicija slobode bila nekadašnji život u državi Srbiji, ma kako siromašnoj i ma kako nevoljenoj od Zapada. Tramp im to neće ponuditi, ali ni oni neće prestati da se nadaju. I zaista, ko može da im zameri na tome što tu nadu održavaju u životu? Sada znamo da je ta ista nada držala Albance na Kosovu, još u ono vreme kada je izgledalo da je u postratnoj Evropi nemoguća misija pravljenje novih granica i država i da će Jugoslavija trajati i posle Tita.

Ali čak i da živimo u vremenu bratstva i jedinstva, zajedničke države i Bore i Ramiza, opet bih morala da ti skrenem pažnju da se ni u najljućoj polemici sagovorniku ne sme podvaljivati - onako kako si ti pokušao meni. Nije učtivo, a nije ni intelektualno pošteno. Ti si, u tekstu pod naslovom “Melanija”, u srpskom radovanju Trampovoj pobedi prepoznao “povratak mržnje”. Mene je to izazvalo da ti postavim logično pitanje: Ako je albansko navijanje za Hilari izraz ljubavi, zašto bi srpsko radovanje Donaldu bilo „povratak mržnje“? Kako je onda moguće da sada odjednom kažeš: “Ova rečenica je tvoje otkriće”? Zašto sopstveni citat o povratku mržnje stavljaš meni u usta? Ne, dragi Batone, ta rečenica nije moje otkriće, već precizan citat iz tvog pisma sa naslovom “Melanija”.

Valjda postoje neka društvena pravila kojih se možemo pridržavati i mi koji se politički ne slažemo. Jer, kakav je dijalog moguć kad sagovornici neće da priznaju autorstvo nad sopstvenim citatom? Lepo ponašanje nije pitanje estetike, već etike. Nije poenta u tome sa kojom viljuškom jedeš salatu – poenta je u poštovanju koje iskazuješ onima sa kojim deliš sto, koristeći viljuške u svrhu koja im je namenjena.

Kakve su šanse da odjednom, usred razgovora, jedno od nas skoči i kaže: Sve si u pravu, odričem se svega što sam do sada mislio! Nikakve. Dijalog se vodi u nadi da ćemo razumeti šta nas motiviše, i koliko je to što mene motiviše isto tako duboko ljudski, kao ono što motiviše tebe.

Ostajem u uverenju da je takav dijalog u našoj moći.

*Tekst prenosimo sa sajta KosSev uz dozvolu glavne urednice Tatjane Lazarević

*Here you can read these articles in Albanian