Zabraniti ili ne zabraniti, pitanje je sad
Hijab 3

Uzburkavanje javnosti burkom: Modno-verska problematika

Photo: fusion.net

Mnogo buke oko burke

Poslednjih godina su u pojedinim državama Zapada u okviru napora ka povećanju nacionalne i javne bezbednosti, a prvenstveno u kontekstu borbe protiv sve prisutnijeg islamskog terorizma, donošene pojedine restriktivne mere koje nisu u baš „srećnom“ skladu sa principima takozvane liberalne demokratije kao preovlađujućeg društveno-političkog sistema u tim zemljama. U jednu od najkontroverznijih među pomenutim merama nesumnjivo spada zabrana nošenja burki muslimankama, u čemu posebno prednjači Francuska nakon više uistinu jezivih terorističkih napada koji su je potresli za prilično kratko vreme.

Ne po prvi put došlo je do ideološkog sukoba oko toga šta je, to jest šta bi trebalo da bude preče: da li sloboda pojedin(a)ca da se, u ovom slučaju, oblači onako kako želi, ili pak pravo države da na svaki mogući način štiti sopstvenu unutrašnju, a samim tim i bezbednost svojih građana, uključujući i one koji su direktne „žrtve“ ovakve vrste zabrana. To jest, nešto pojednostavljenije rečeno, da li bezbednosne pretnje, ma koliko ozbiljne bile, smeju biti opravdanje za ukidanje ili makar privremenu suspenziju pojedinih građanskih prava i sloboda?

Sloboda ili ropstvo: Kako spojiti dve tradicije

Kada govorimo konkretno o zabrani nošenja burke, takođe nije do kraja jasno da li se ona uvodi isključivo kao način da se teroristička pretnja efikasnije kontroliše i posledično svede na što je moguće manju meru – odnosno, je li posredi strah da bi „zabrađene“ muslimanke mogle ispod garderobe skrivati oružje i eksplozive - ili je zapravo reč o pukom populističkom udvaranju sve brojnijem ksenofobično i rasistički raspoloženom segmentu stanovništva, pod izgovorom kako otvoreno isticanje muslimanskih odevnih predmeta i obeležja može stvoriti atmosferu nelagode među ostalim građanima nakon serije terorističkih napada koje su doživeli i time dodatno narušiti međuverske i međuetničke odnose u zemlji.

Univerzalno pravilo: Svaki pojedinac i pojedinka za sebeAko je reč o potonjem, onda je zabrana potpuno neopravdana, pogotovo u društvu sa dugom i snažnom demokratskom tradicijom. Jednostavno je nedopustivo da svi članovi neke društvene (pod)grupe ispaštaju zbog nedela pojedinih njenih pripadnika. U slučaju, pak, da je opravdanje za zabranu pokušaj neutralizacije bezbednosne pretnje i ništa više od toga, možda bi se o tome i dalo diskutovati, ali isključivo pod uslovom da mera bude strogo ograničenog trajanja, ne dužeg od godinu dana, premda bi čak i tada bila krajnje kontroverzna i smela bi biti razmatrana jedino ukoliko svi prethodno preduzeti koraci ne bi dali zadovoljavajući rezultat.

Pa ipak, možda je od pitanja prava muslimanki da se pokrivaju burkama, hidžabima i inim odevnim detaljima karakterističnim za njihovu religiju još važnije pitanje njihove obaveze da se tako oblače, ako razumete na šta mislim. Naime, da li se baš sve muslimanske žene i devojke koje su pokrivene pokrivaju po svojoj slobodnoj volji i izboru, ili je makar nekima od njih to namenuto od strane određenih autoriteta – mahom muških (očevi, braća, muževi...), premda ne nužno (majke, babe, tetke...) – iz njihovog neporednog ili posrednog okruženja?

Ko, dakle, u iole demokratskom društvu ima pravo da odlučuje o tome kako će se neko oblačiti? Naravno, logičan odgovor bi trebalo da glasi – svaki pojedinac i pojedinka za sebe, utoliko pre što sloboda odevanja (ili neodevanja) nikoga ne ugrožava. Stoga, ako već nije realno očekivati da muslimanske žene ostvare kako gorepomenuto, tako i druga elementarna prava u islamskim zemljama rigidne diktature gde je na snazi Šerijat u ovom ili onom obliku i meri, onda bi im makar na „civilizovanom“ Zapadu tako nešto moralo biti zagarantovano.

Oceni 4.75