XXZ magazin preporučuje
The Woman King S

Photo: Sony Pictures

Moćne ratnice za veliku publiku

Film

The Woman King (2022)

Viola Davis je davno čarobna, pa joj uloga moćne ratnice koja nije izgubila sposobnost za empatiju sasvim odgovara. The Woman King je film za veliku publiku, priča koja udovoljava potrebama za blokbasterima, nešto što bi svako trebalo da pogleda bar jednom.

Četa je u ovoj priči sestrinstvo, a The Woman King je motivisan istinitim događajima s kraja XIX veka. Agojie su zaista postojale, a porobljivači su iz zvali i Dahomey Amazonke. Vojska sastavljena samo od žena je postojala od 1600. do 1904. godine, ali je lik Nanisce (Viola Davis) skoro potpuno izmaštan. To ne znači da nije postojala – francuski oficir Jean Bayol je 1889. godine pisao o tinejdžerki koja je tek stupila u Agojie sestrinstvo. Zvala se Nanisca i u to vreme još uvek nikoga nije ubila.

Pored Davis, tu su i Lynch, Mbedu i Atim – jednako fantastične. Sjajna glumačka ekipa je priču o moćnim ratnicama oživela, dala joj snagu, a skoro je sasvim sigurno da bi pomenute glumice isto uradile s bilo kojom temom.

Triangle of Sadness (2022)

Sprdnja s bogatima u tri čina – tako bi se mogla nazvati ova društvena satira koja nas od prvog kadra hvata u kandže svog gorkog, zaraznog humora i ne pušta do samog kraja. Nakon dva i po sata ta gorčina, s početka tek u naznakama, postaće znatno oštrija, dok će u trenucima kulminacije izazvati pravu pravcatu mučninu.

Reditelj Ruben Ostlund nam ne govori ništa novo, niti bilo šta čega dosad nismo bili svesni. Očekivano, ne daje ni (raz)rešenje, već u maniru svog prethodnog filmskog hita The Square upire prstom, jasno nam pokazujući gde treba da gledamo. Pritom to uopšte ne radi suptilno, već je spreman da nam tim istim prstom iskopa oči. I mi ćemo se tom prilikom neizostavno ludo provesti, zabavljati i smejati kako bismo se nakon poslednjeg kadra zamislili, zapitali, a onda pokrenuli razgovor, polemiku i potragu za odgovorima koje, paradoksalno, nikad nećemo dobiti, a koji su nam sve vreme ispred nosa.

Socijalna nejednakost i klasna raslojenost su, uprkos uravnilovki u vidu tehnologije i stalnom ubeđivanju da smo svi jednaki i da živimo u demokratskom društvu, danas prisutnije nego ikad. Ostlund nam to crta i pocrtava, dovodeći svakodnevne situacije do bizarnosti i apsurda.

Više čitajte ovde.

My Policeman (2022)

Šta god da ste čuli, ili pročitali o filmu My Policeman, trebalo bi da ga pogledate, te da sami zaključite da li ste pametno potrošili tih sat i kusur vremena. Da je moglo bolje – moglo je (na kraju krajeva već imamo odlične LGBTIQ+ istorijske drame kao što je Portrait of a Lady on Fire), ali to ne znači da ljubavna priča s policajcem ništa ne vredi.

Više čitajte ovde.

Câmp de maci – Poppy Field (2020)

Ljubavne afere su lepe kad je sve lako. Na primer u Veneciji (gde Tom i Patrick odu na „poslovni“ put, iako Marion već zna da se nešto dešava). Nevolja je u tome što običan život zahteva više hrabrosti od letnjeg odmora. My Policeman se bavi tom temom, pričom s kojom nismo završili i nećemo skoro. Film Câmp de maci – Poppy Field iz 2020. godine je čvrst dokaz za to. I u njegovom središtu je jedan policajac koji voli muškarce, samo neoženjen. Svet je ipak malo napredovao, pa neautovani gej muškarac može da poživi neko vreme, a da se ne slomi pod pritiskom patrijarhalnih zahteva. To ne znači da mu je život Venecija.

Više čitajte ovde.

Serije

The Crown (peta sezona, 2022)

Na kraju četvrte sezone Diana je još uvek živa, u jednostavnoj crnoj haljini. Božić je, vreme za porodičnu fotografiju. Ona stoji po strani i čeka neizbežno, ono što su milioni već iskusili nakon njene smrti, a što neke nove gledaoce očekuje u petoj sezoni. Ni peta sezona se nije pozabavila tragedijom, ali smo joj se približili više nego pre, što je uznemirilo aristokrate širom sveta.

Serija The Crown je već nekoliko godina jedna od najpopularnijih na Netflixu, budući da je vrlo brzo osvojila anglofile, ljubitelje istorijskih drama, ali i „običnu“ publiku, pa prestigla rivale poput Breaking Bad, Narcos, Orange Is the New Black i Gilmore Girls. Tabloidi su odmah nakon prve sezone pisali da kraljica Elizabetha II i sama praktikuje „Netflix &chill“ i da je opsednuta serijom o sopstvenom životu. Informacije su, kao što to obično biva, došle od izvora bliskih kraljevskoj porodici, a dvorski doušnici su dodali da kraljicu jako zanima kako su je kreatori portretisali. Nostalgija je učinila svoje, ali samo u prve tri sezone, dok je četvrta dirnula u sveže rane.

Na petu sezonu se reagovalo s još većom žestinom, između ostalog i zbog smrti kraljice Elizabete II. Autori su više puta istakli da se radi o fikciji s istinitim momentima, što je odlična kombinacija, pa s nestrpljenjem čekamo šestu sezonu.

Industry (druga sezona, 2022)

Kada je svaki lik toliko nijansiran da postaje krajnje moralno ambivalentan i ne postoji niko ko bi vam iole bio simpatičan, drag ili makar smislen, prestajete da se emotivno angažujete i navijate za bilo koga. Štaviše, počinjete da navijate protiv glavnih likova i radujete se svakom njihovom neuspehu i padu. Upravo je to slučaj sa ovom serijom koja ipak istrajava jer je tehnički jako dobra. Nisu podbacili ni scenaristi ni reditelji ni glumci, samo je krajnji proizvod ciničan, ali nedovoljno duhovit ili satiričan da bi opravdao isti taj cinizam.

Iako se nakon prve sezone činilo da će se naši mladi investicioni bankari, odnosno trgovci akcijama i brokeri, razvijati kao likovi, u finansijskom distriktu je u takozvanoj postpandemijskoj fazi sve isto, ako ne i još gore. Budućnost je sve manje izvesna, ulozi sve veći, pritisci jači, a tajkunski kompleks Boga sveprisutan.

Ako ste pogledali prvu sezonu, svakako treba da pogledate i drugu, no ako je za vas Industry novitet, posvetite mu se samo ako imate želudac za priču koja još uvek ne poznaje iskupljenje.

Killer Sally (dokumentarna serija, 2022)

Bodibilderka Sally McNeil je dobila priliku da ispriča svoju stranu priče, a više od dvadeset godina nakon što je usmrtila muža. Sredinom devedesetih nikoga nisu zanimale posledice psihičkog i fizičkog zlostavljanja, pa su žene koje su ubile svoje zlostavljače opisivane kao „agresivne“. I McNeil je bila među njima, zbog čega je osuđena na ozbiljnu zatvorsku kaznu.

Ovo nije samo priča o ubistvu, već analiza položaja žena u javnom prostoru. McNeil je pripadala subkulturi o kojoj u to vreme skoro niko ništa nije znao, a zbog gomile mišića je nisu doživljavali kao zlostavljanu ženu. Duboko potresna sudbina se proteklih decenija preokrenula više puta, a dokumentarna serija stoji kao svedočanstvo o tome koje sve posledice može da ostavi život u strahu od batina i ponižavanja.

Knjige

Otesa Mošfeg „Moja godina odmora i opuštanja“

Da mi je da samo prespavam naredni period, da se zaledim na neko vreme i otopim kad sve prođe, da samo mogu negde da pobegnem, da mogu da se sutra probudim ne kao druga, već kao nova osoba... Svi smo nekad pomislili nešto slično, poželeli da nestanemo pred problemima, izazovima, sopstvenim i tuđim zahtevima, ali ne zauvek, samo nakratko, dok sve ne prođe... Šta je to sve i ko smo to mi, da li smo baš svi nekad nešto slično pomislili – pitanje je, ali oni koji jesu vrlo dobro prepoznaju zavodljivost takvog načina razmišljanja.

Glavna junakinja romana Moja godina odmora i opuštanja ne samo da razume nego se usuđuje i da mu se prepusti, a to je zaista retkost, ludost i podvig ujedno. Zato je s našom bezimenom junakinjom teško poistovetiti se. Nije nam čak ni simpatična. Ali ipak želimo da je razumemo i navijamo za nju čak i kad je autodestruktivna. Naročito kad je autodestruktivna. Pripoveda se iz njene perspektive, ona je naša nepouzdana, bezimena naratorka koja mrzi sve oko sebe, koja ništa ne oseća, a i kad oseća, to su uglavnom bes i gnev prigušeni cinizmom. Ona je lepa, plava, zgodna, obrazovana bogatašica u kasnim dvadesetim koja je ostala bez roditelja dok je bila na studijama. Nikad ih do kraja nije upoznala, nikad nije osetila istinsku roditeljsku brigu i pažnju. Ostala je željna ljubavi, razumevanja i kao takva je bila idealna kandidatkinja za toksične veze i iživljavanje. Sebe, međutim, ne vidi kao žrtvu. Izuzetno je svesna svog izgleda, novca i privilegija. Zna šta sve može njima, zna šta joj donose. Uprkos tome, i dalje je nesrećna.

Zato odlučuje da sebi priušti godinu odmora i opuštanja. Najpre, to može zato što je materijalno obezbeđena. Nadalje, to želi zato što ne može da izdrži boravak u svetu koji je okružuje, bar ne u budnom stanju. Dolazi na ideju da godinu dana provede u hibernaciji, i to ne negde u inostranstvu, gde je niko ne poznaje. Dovoljno je anonimna na Menhetnu. Hoće da zaista spava, da utone u ništavilo sna i tako provede 365 dana i noći, da više ne zna ni razliku između njih.

Miodrag Bulatović „Crveni petao leti prema nebu“

„Roman koji je Miodragu Bulatoviću doneo svetsku slavu i koji je preveden na dvadesetak jezika – Crveni petao leti prema nebu – označava odlučujući stepen zrelosti u književnom stvaranju ovoga pisca: stepen na kojem se sažimaju prethodna stvaralačka iskustva a otkrivaju mogućnosti novih književnih istraživanja. U središtu Bulatovićevog interesovanja i dalje je, kao i u prve dve knjige, pomereni i suludi svet u kojem haraju podivljali eros, patnja i zlo, samo što je ovde još razornije prisutna obesmišljenost ljudske dobrote, istaknuta elementima tragikomedije i crnog humora. Sjajan slikar posuvraćenih naravi i grotesknih likova koji su nalik na trolove iz skandinavskih bajki i na iskežene patnike sa Brojgelovih slika, pravi majstor atmosfere i romanesknih situacija, Bulatović je u Crvenom petlu uspeo u tome da simbolička značenja njegovih povesti dosegnu do najdubljih ponora alogičnog. Sukob kojim je Bulatović stvaralački opsednut, praiskonski sukob slabosti i jačine dobrote i zla, racionalnog i iracionalnog, ovde je iskazan kao roman o bolu, večnom plamu u čoveku. U haotičnom svetu rugobe i tame odigravaju se drame htenja i nemoći, razornih nemira i još razornijih nadanja, uzleta i raspadanja. Uobičajene vrednosti ljudskog trajanja postavljene su naglavce ali su, možda baš zato, a svakako pre svega zahvaljujući Bulatovićevom moćnom daru, romaneskne situacije autentične i fantazmagorične prikaze na platnima Hijeronimusa Boša. Crveni petao leti prema nebu je čudesna poezija strave, očaja besmislene vere i vere u besmisao“. (Zoran Gluščević)

Muzika

Arctic Monkeys izdali su album ne toliko krcat hitovima koliko željom za eksperimentom i prevazilaženjem granica rock muzike. Sada je jasno da su posvećeni stvaranju svog jedinstvenog žanra i da im nije mrsko da iznevere očekivanja. Album The Car je najbolji primer za to.

 

Podcast

Not Skinny But Not Fat - The Real Good Nurse w/ Amy Loughren

Autorka ovog podcasta Amanda Hirsch ugostila je Amy  , osobu koja je inspirisala knjigu i nedavno premijerno prikazan Netflixov film The Good Nurse. Objasnila je na koji je način njen kolega medicinski tehničar uspeo da usmrti nebrojeno pacijenata i kako je na kraju ona doprinela njegovom hapšenju i zatvaranju.

Slušajte ovde.

Nostalgija

The Ice Storm (1997)

Drama iz predgrađa samo na prvi pogled izgleda trivijalno, a zapravo se radi o dubokoj analizi karaktera koji se dave u dosadi udobnog života, među rođacima o kojima ne znaju ništa. Sjajan film.

Horor

Storm of the Century (mini-serija, 1999)

Niko kao Stiven King. Odlična mini-serija prati stanovnike gradića u koji sa snežnom olujom stiže još nešto – strašno lice koje želi nezamislivo.

Video igre

Epic Games poklanja: Nove besplatne igre

Epic Games Store svake nedelje nudi novu besplatnu igru, a ovog puta dobijamo čak dva naslova – ShadowTactics i Alba – A Wildlife Adventure. Zainteresovani će moći besplatno da ih preuzmu sve do 17. novembra, kada nas očekuje neki novi naslov (možda i više).

ShadowTactics je poput lekcije iz japanske istorije, budući da se radi o strategiji koja igrača vodi u Edo period koji je trajao od 1603. do 1868. godine. Bilo je to vreme vladavine Tokugavašogunata, a igra počinje u trenutku kad novi šogun preuzima vlast nad zemljom, a u želji da uspostavi mir u celom Japanu. U tome mu pomaže još pet vojskovođa od kojih je svaki talentovan za jednu oblast ratovanja. Kada se igrač fokusira samo na najvažnije misije priča traje oko 25 sati, što je sasvim dovoljno vremena za uvežbavanje različitih taktika u savladavanju neprijatelja.

Alba – A Wildlife Adventure je avantura u otvorenom svetu, a polazi od toga da svako može da napravi veliku promenu u svom okruženju. U ovoj priči je to junakinja Alba koja stiže kod babe i dede na malo mediteransko ostrvo. U tom trenutku kreće revolucija, budući da devojčica nema nameru da se zaustavi dok ne zaštiti ostrvo i sve biljke i životinje koje na njemu žive.

Ljubitelji strategija, ali i oni koji vole revolucije, će se sigurno obradovati, a odlične ocene obećavaju sjajno iskustvo. Epic garantuje zabavu, pa obe igre valjda zato i nudi besplatno – ShadowTactics inače košta oko 40 evra, a Alba – A Wildlife Adventure oko 17 evra.

*Kontrapreporuke

Old People (2022)

Priča izbušena kao stari sir. Strašno je samo vreme koje se na nju izgubi.

The Brave Ones (prva sezona, 2022)

Ne. Ne. I ne.

 

Oceni 5