Moderna porodica: "Normalizacijom" protiv diskriminacije

*Elizabet Rudinesko: Htela bih da se pozabavimo pitanjem homoseksualnosti, počev od normalizacije njenog statusa u savremenim demokratskim društvima. Lično sam pobornik stava da homoseksualnim parovima treba da bude omogućeno da imaju decu, bilo to putem usvajanja, homoroditeljstva, udruženog roditeljstva(1) ili veštačke oplodnje. Oponenti tvrde da se u takvim situacijama detetu oduzima mogućnost da se upozna sa jednom veoma bitnom činjenicom, tj. „anatomskim razlikama među polovima",(2) koja je neophodna za dalju elaboraciju svih razlika na imaginarnom i simboličkom nivou. Mislim da to nije tačno. Do danas nije pružen nijedan dokaz koji bi potvrdio da „deca homosa" — kako se ona sama definišu — imaju više poremećaja od ostale dece ili da su manje sposobna da uoče tu famoznu razliku.(3) Dete će u svakom slučaju postati svesno te razlike, zbog toga što biološka realnost ljudskog začeća ostaje nepromenjena. Ostaje nam jedino da raščistimo da li ta razlika predstavlja najvažniju komponentu na kojoj se temelje sve ostale razlike. U svakom slučaju, nijedna disciplina — bilo da je reč o psihoanalizi ili antropologiji — nema pravo da se pobuni protiv jedne takve društvene realnosti, i pored toga što je svako ljudsko društvo zasnovano na zabranama, simboličkim funkcijama, zakonima, granicama itd.

Tvrdim, na izvestan apstraktan i negativan način, da to iskustvo ne treba braniti. Kada taj proces jednog dana postane legalan, desiće se ono što će se desiti. Čak se i u najnormalnijim slučajevima dešava ono što se moralo desiti: postoje i takozvane normalne porodice čija su deca u veoma nesrećnom položaju. Proces adaptacije na nove porodične strukture već je započet i nastaviće se i u budućnosti. Mislim da se on više ne može zaustaviti, bez obzira na sporadične prepreke, protivljenja i usporavanja na koje će sigurno nailaziti. Te su promene u našim društvima veći izazov za decu usvojenu od strane homoseksualnih parova. Kako bilo, represivni zakon ne bi mogao promeniti ništa. Treba učiniti sve što je u našoj moći kako bi se obezbedili svi uslovi za obavljanje pomenutih praksi tamo gde postoji želja da se te prakse omoguće, baš kao što je to slučaj i sa heteroseksualnim brakovima. To ipak ne znači da neće biti i neuspeha -možda će se pojaviti i psihoanalitički programi sa ciljem da se oni „izleče" - što je slučaj i sa nekim od takozvanih normalnih legalnih porodica. U ovom trenutku na scenu stupa problem mnogo opštiji od problema modela tipičnog zapadnog porodičnog jezgra: homoseksualni par sa dva ili tri deteta. Taj dominantni model koji ostaje - da ne zaboravimo, govorim o „paru" - počinje prihvatati, uključivati druge parove, da ne kažem sisteme različitih parova, postavljajući im jedan jedini uslov: oni moraju ostati parovi, tj. odnosi ,,1 na 1". I homoseksualni par predstavlja „par" koji želi da ima pravo na usvajanje dece. Zašto bi to pravo njima bilo uskraćeno? Da li smo zaista toliko daleko od dominantne norme? Da li je iluzorno očekivati da u okviru ove naizgled nove situacije budu stvorene, ili još bolje, sačuvane u konzervativnom smislu, najtradicionalnije funkcije: uloga oca, majke itd? Svedoci smo mnogih promena, usvajanja dece od strane homoseksualnih parova samo su jedna od njih. Ne mislim da je, kada se uzmu u obzir sve te promene, upravo taj fenomen najteži i najneprihvatljiviji.

*Pozabavimo se fenomenom veštačke oplodnje sa donatorom (sperme). Ovde je reč prvenstveno o homoseksualnim ženama; muškarci se u tom slučaju obraćaju ženama koje prihvataju da iznesu trudnoću za nekog drugog. U jednom slučaju imamo kontinuitet između biološkog sistema i seksualne orijentacije, dok u drugom dolazi do prekida tog kontinuiteta, zbog toga što muškarac ne može biti oplođen, iako može biti donator sperme. Čini mi se da upravo ova disimetrija ponovo nalazi u podeli uloga i psihičke organizacije nesvesnog: muški se parovi postavljaju prema detetu prvenstveno kao edukatori, ujaci ili učitelji, dok su žene sklonije oponašanju heteroseksualnog roditeljskog modela. Imajući to u vidu, čini mi se da i homoseksualnim i heteroseksualnim parovima ustvari preti ista opasnost - opasnost od ustupanja prevelikog prostora svemogućoj majci. Poznato je da žena, kada postane majka, zauzima poziciju svemogućeg bića u odnosu na dete koje od nje u potpunosti zavisi. Iako je takva uska povezanost neophodna tokom prvih meseci detetovog života, jer doprinosi razvoju detetove sposobnosti socijalizacije, majka ipak treba da bude u stanju da kasnije tom detetu da slobodu kako bi se ono otvorilo i ka drugim stvarima, tj. onome što zovemo „treća strana", a što je personifikovano prvenstveno u ocu, odnosno osobi koja igra simboličku ulogu oca, ulogu koja može biti definisana kao uloga drugog, „različitog", bez obzira na pol osobe.

Pored toga, u više sam navrata primetila da neki homoseksualni parovi pokušavaju da se „normalizuju" kako bi više ličili na tradicionalne parove, i to do te mere da na kraju sve izgleda vrlo smešno. Pitam se da li će ta potreba za normalizacijom nestati zajedno sa nestankom diskriminacije ili će se, suprotno, tada još dublje ukoreniti.

Da li sa sigurnošću možemo tvrditi da se muški homoseksualni par prema detetu postavlja kao par očeva? Ja nisam toliko siguran u to. Kao ni u to da se ženski homoseksualni par pretvara u dve majke. Nije li tačno da u ovoj „našoj kulturi" uvek postoji figura oca i majke, a samim tim čak i sve ostale propratne figure kao što su babe, dede, ujaci, stričevi i sve one druge koje se mogu naći među prijateljima? Ostavljajući po strani pravna pitanja, prvo pitanje koje meni pada na pamet jeste da li će, i na koji način, model porodice - stabilna polazna tačka za svaku psihoanalitičku teoriju - uspeti da se transformiše, transformišući tako i psihoanalizu.

Za Frojda i sledbenike, među koje ubrajam i Lakana, teorija o Edipovom kompleksu pretpostavlja sledeći fiksni model: stabilni identiteti oca i majke. Pri čemu se, što je i najhitnije, identitet majke smatra nezamenjivim. Vratiću se na ovu odlučujuću tačku kasnije. U jednom će trenutku taj proces koji preti da naruši porodični model postati karakterističan za samu psihoanalizu. Ta promena u psihoanalizi s druge se strane poklapa sa onim što sama psihoanaliza smatra svojim glavnim zadatkom: baviti se, direktno ili indirektno, svim onim pojavama koje se tiču porodičnog modela i njegovih normi. Psihoanaliza je oduvek želela da bude psihoanaliza porodice.

*Čini mi se da su se do sada izdvojile dve pozicije: ona dogmatska, koja se drži čvrstih modela koji sve više iščezavaju iz društvene realnosti — bar kada je u pitanju nova porodična struktura — i ona moderna, više „dekonstruktivistička" i osetljiva na transformacije koje uvode sami subjekti. Ja se lično slažem s Vama: od trenutka kada se neka nova realnost otelovi, kada postoji, psihoanaliza biva, kao uostalom i svaka druga disciplina, obavezna da je uzme u razmatranje, interpretira i bavi se njom, ona ne sme daje osuđuje,jer bi osuda značila isključenje ili negiranje, tj. transformaciju te discipline u deontološki kod, a od osoba koje se njome bave sudije i cenzore.

Kad ste već pomenuli dekonstrukciju, moglo bi se pokazati da je ona oduvek bila „dekonstrukcija porodice" (uz neke manje „revolucionarne" posledice u građanskom društvu i državi). Sklon sam, stoga, da kažem da je dekonstrukcija nešto što se „događa", odnosno ono što se događa kao nemoguće. Ona je „ono što se događa porodici", ali kao nemoguće. Njene se pretpostavke mogu pratiti sve do problema o kojima je ovde reč: registrovane zajednice, udruženo roditeljstvo, homoroditeljstvo, veštačka oplodnja itd. Transformacija psihoanalitičkog okvira o kojoj Vi govorile u svojoj poslednjoj knjizi(4) — koja podrazumeva jednu novu generaciju pacijenata i psihoanalitičara - sigurno nije odvojena od transformacije porodične strukture.

Mi se ovde suočavamo sa promenom samog društva, sa pramenom modela o kome smo govorili: bilo da je reč o seksualnosti, o samohranim roditeljima, o vanbračnoj ili nezakonitoj deci itd. Ti će potresi u društvu imati posledice i u psihoanalizi: kako kod pacijenata, tako i kada je u pitanju obrazovanje terapeuta. Ovde je reč o jednoj nerazdvojnoj celini: sa jedne strane imamo transformaciju društvenog okruženja tj. simboličkog polja, a sa druge transformaciju analitičke profesije.

*Mislite li da je Frojdova teza o preispitivanju uloge oca, zbog svoje falocentričnosti, jedina koja je u stanju da istovremeno misli kako dekonstrukciju porodice tako i njenu sudbinu u svetu koja će i ubuduće nastaviti da se menja? Drugim rečima: mislim da je porodica večna, te da joj zbog toga ne preti nikakva opasnost,jer se njeno bogatstvo istovremeno zasniva i na povezanosti sa simboličkim funkcijama i na mnoštvu mogućih rekompozicja.

Na šta mislite kad kažete „porodica"? Ja nisam baš najsigurniji da je ona večna. Ono što je zaista nepromenjivo i što će nastaviti da se provlači kroz istoriju jeste činjenica da postoji, ili da je moguć model nalik porodici, da se oko prokreacije stvara neka vrsta mreže društvenih odnosa. Fenomen tzv. „životinjske" porodice zaslužuje da bude proučavan u svoj svojoj kompleksnosti, ovom bih prilikom želeo da čestitam primatolozima na njihovoj istrajnosti. Mislim da rezultati njihovih istraživanja treba da budu uključeni u psihoanalizu, filozofiju i antropologiju. Čini mi se da ne postoji dovoljno interesovanja za simboličke, društvene i porodične strukture koje postoje u „životinjskom" svetu.

Kao što verovatno znate, i pored toga što zabrana incesta predstavlja jedan od osnovnih elemenata „ljudske specifičnosti" ili antropološke „kulture" — reč je o veoma kompleksnom pitanju kojim se ovom prilikom ne mogu detaljnije pozabaviti — ne smemo zaboraviti da i neki primati isključuju incest. Kada bi i nauke o kojima ovde govorimo u svoja razmatranja uključile i tu činjenicu, njihova polja bi se primetno obogatila.

Zbog toga ne bih da govorim o „večnosti" bilo kog porodičnog modela, već o metaistorijskom karakteru porodičnih veza. Model o kome govori Frojd - i mnogi drugi -jeste prosta sekvenca. Sekvenca koja je istovremeno i veoma duga i veoma kratka. Veoma duga jer se proteže kroz milenijume, i veoma kratka, jer je plod jedne institucije koja će u određenom trenutku - koji je sad već na vidiku - biti ako ne promenjena, a onda zakomplikovana do neprepoznatljivosti. Taj model je već, i to duže vreme, užasno nadodoređen. Trenutna istraživanja o porodicama sa samohranim roditeljem ili o usvajanju dece od strane homoseksualnih parova govore nam da taj model postaje nestabilan i da je nemoguće predvideti koliko će se on još moći održati. Naravno, „porodica" će uvek postojati, ali kako će ona biti „organizovana" kroz nekoliko vekova ili milenijuma? Teško je dati odgovor na to pitanje. Kada sam rekao „organizovana", imao sam na umu ono što je normativan, čak zakonski i dominantni model koji uređuje jedno društvo. Pa ipak, sviđalo se to nama ili ne, konkretno iskustvo pojedinca nikada se neće potčiniti sličnoj državnoj „organizaciji", niti je to ikada učinilo tokom istorije. To takođe čini podsvesno! Zajedno sa „onim bez porodice"!

Sa muškarcem i ženom se može napraviti mnogo toga! Pođimo od razlika u seksualnosti - homoseksualnost sigurno nije seksualno ravnodušna - samo od toga možemo doći do najrazličitijih porodičnih konfiguracija. Čak i unutar našeg modela, koji se shvata kao nešto stabilno i ustaljeno, postoji bezbroj varijacija. „Napredak" na polju genetike oslobađa i ubrzava našu imaginaciju; mi se ili radujemo tim stvarima, ili ih se plašimo (ili oboje), u pogledu svih vrsta stvari, koje ne bih označio kao nepoznate, pre svega ne kao one koje se ne ubrajaju u podsvesno, nego kao one koje još uvek nisu ,,registrovane" u okviru onoga što bismo, u najširem smislu reci, mogli nazvati porodičnim stanjem ...

*Šta tačno pod time podrazumevate?

Mislim na porodice u kojima će biti moguće postojanje ne samo dve ili tri majke, da ne govorim o očevima, mislim na porodice sastavljene od tri+n roditelja. Nešto slično već postoji(5) i obitava u podsvesti čak i „najnormalnijih" porodica. Ako pobliže pogledamo kompleksnost rodbinskih odnosa tipičnih za zapadno društvo, shvatićemo u kom bi se pravcu oni mogli razviti u bliskoj budućnosti.

Možemo sebi predstaviti veoma kompleksne rekompozicije i kombinacije: one se ne zasnivaju samo na unutarnjoj logici transformativnog procesa, već i na dostignućima na polju genetskog inženjeringa, fenomenima vezanim za kloniranje, transplantaciju i rekonstrukciju organa, veštačku oplodnju, itd. Čovek će svaki put pronaći način da „normalizuje" - neću reći „učini prirodnim" - i one najneverovatnije rezultate genetskog inženjeringa koji su nam se na prvi pogled činili čudovišni i bez presedana. Što se kloniranja tiče, već su se počele relativizovati i ublažavati one prvobitne delirijumske reakcije čije su ideološke sheme i metafizičke predrasude već duže vreme predmet kritičke analize, da ne kažem dekonstrukcije. Kao da je kloniranje zaista počelo kloniranjem! Kao da ne postoji nikakav klonirani način koji bi reprodukovao diskurs protiv kloniranja.

Gde god postoje ponavljanje ili umnožavanje, da ne kažem sličnost, imamo kloniranje - ono je svuda u prirodi, svuda u kulturi, oduvek je tu i bilo u ovom ili onom obliku. Problem, znači, nije reći „ne" ili „da" kloniranju, mi moramo naći odgovor na pitanje „kako": kako treba da se postavimo prema različitosti ili reprodukciji identičnog i šta je, na kraju krajeva, duplikacija? Da li se mi možemo zapitati „šta je to", a da pri tome nije neka virtuelna duplikacija, neki oblik kloniranja, taj jezik već učinio mogućim? Nisam to rekao da bih upetljao stvari i izvukao se od rešavanja jednog veoma komplikovanog problema. Hoću samo da se podsetimo stvari koje bi trebalo da budu očigledne, koje u neku ruku već počinju biti takve: pre nego što počnemo da zamišljamo divlje klonove koji, naoružani do zuba, marširaju kroz Evropu, treba da se setimo i da postoji tzv. terapeutsko kloniranje koje će u bliskoj budućnosti postati izvodljivo i korisno, a samim tim i neophodno. Razliku između terapeutskog i reproduktivnog kloniranja nećemo shvatiti dok se ne pozabavimo naizgled filozofskim pitanjima, kao na primer: šta je reprodukcija (da li je ona nešto prirodno ili veštačko, šta se podrazumeva pod „prirodom" itd.).

Šta je lični integritet? Kada se i pod kojim uslovima on stvara? Šta je to rađanje? Postoji li nešto unutar kulture ili prirode što je potpuno oslobođeno bilo koje vrste kloniranja? Zbog dostignuća na polju genetskog inženjeringa, stara pitanja ponovo dolaze na površinu, ili se pretvaraju u nova pitanja. Zbog toga nikad ne možemo govoriti o porodici (LA famille), već samo nečem nalik porodici, (de la famille) u kojoj će postojati emotivni odnosi, seksualne razlike, neki „seksualni odnos" (čak i tamo gde ga nema, kako kaže Lakan), društvene veze nastale oko porekla, kao posledice bliskosti, organizacije preživljavanja - i prava. Pa ipak, opstajanje neke vrste poretka nije u stanju da stvori figuru koja će unapred zacrtati bilo koji porodični model.

*Na kraju se vraćamo na dihotomiju, pa jedna strana smatra da bilo koja vrsta psihičke organizacije nije ništa drugo do kulturni i društveni konstrukt; dok druga zastupa naturalistički princip po kome društvo — samim tim i psiha — ima biološku osnovu koja ga stoga i određuje. U jednoj takvoj perspektivi, prvi tvrde daje homoseksualnost kulturološka forma, neka vrsta roda (gender)(6), konstruisan identitet, dok drugi smatrtiju da je u pitanju urođena karakteristika, u neku ruku genetska, instinktivna. Zatim imamo i homoseksualce koji se nadaju da će jednog dana naučnici otkriti homoseksualni gen koji bi im pomogao da dokažu da njihovo ponašanje nije uslovljeno okruženjem ili podsvesnim psihičkim strukturama.

U okviru te rasprave, između ostalog se javlja i ideja o mogućoj biološkoj osnovi ljudskih društava.(7)

Voleo bih da nekako ostanem izvan te alternative naturalizam/konstrukcionizam. Ne mislim da je legitimno bilo koje suprotstavljanje mnogobrojnih koncepata na koje se poziva kao na istinite unutar ponuđenog izbora. Ja ne želim da se postavim ni kao esencijalista ni kao konstrukcionista, pod uslovom da se potonji termin odnosi na veštačko stvaranje koje je apsolutno nezavisno i oslobođeno od biološke sfere. Vi između ta dva ekstrema ubacujete koncept psihizma. Prvo bi trebalo da odredimo šta se pod psihom podrazumeva. Kao što znate, odnos psihe i biološkog je nešto što u Frojdovim teorijama nikada ne nalazi potpuno objašnjenje, već se pitanje prenosi s generacije na generaciju - znači, u pitanju je jedan veoma problematičan koncept.(8)

U skupu svih tih problema, koji nisu mali, ne bih voleo da se nađem u prilici da moram da se odreknem bilo koje od ponuđenih alternativa. Želeo bih da na neki način u svoje razmišljanje uključim i biološke i genetske determinante, koje su same po sebi kompleksne jer ne sadrže čisto prirodne činjenice. Postoje unutar te genetske i biološke dimenzije određeni kodovi, skretnice, „jezici" („languages") i „pisma" („ecritures"). Drugim rečima, postoji izvesna „kultura", da ne kažem „tehnika" genetike, koja čini mogućom bilo kakvu konstrukciju. Zbog toga ne želim da se odreknem biologije i genetike, razume se onih njihovih delova koji su otvoreni, progresivni i teže usavršavanju.

Pa ipak psiha ili kultura, odnosno simboličko, da bi prihvatila tu jednakost koja se često uzima zdravo za gotovo, ne potvrđujući je pritom - priključuje se na diferencijalni (differantiel) način takozvanom genetsko-biološkom zakonu. U nekim „trenucima" ovo razlika/odlaganje (differance(9)) može ih prekinuti; u drugima može, u imanentnosti živog bića uvesti ekonomiju neke nove konfiguracije. Sam koncept prekida spada u polje genetskih ili bioloških mogućnosti. Nije reč o jednostavnim „trenucima" razlike/odlaganja. Pod pojmom differance se istovremeno podrazumeva isto (živo biće koje je prosto odloženo, smenjeno, zamenjeno namesničkim dodatkom (par un supplement vicariant), jednom protezom, zamenikom u kom se pojavljuje „tehnika") i podrazumeva se drugo - apsolutno heterogeno, radikalno drugačije, nešto što se ne može redukovati niti prevesti, nešto neekonomično, apsolutno drugo, ili smrt. Prekid razlike/odlaganja o kom smo govorili istovremeno je upisan u ekonomičnost istog i otvoren ka višku apsolutnog drugog. I da se vratimo na ovu reč: postoji psiha — što će reći „život" — čim se pojavi ova differance, ili još preciznije (budući da se ona kao takva ne može pojaviti, ona to uostalom zasigurno nikad ne čini) čim ostavi neki trag (ne znak ili označitelja, ili bilo šta drugo što bi se moglo definisati kao „prisustvo" ili „odsustvo", već jednostavno trag).

Vratimo se na pitanje porodice. Verujem da se oko svakog rođenja uvek oformi porodična mreža. Rođenje se nikako ne može izbrisati, a samim tim i određeno genetsko nasleđe. Ali, šta znači „roditi se"? Ako želimo da ovaj pojam nekako odvojimo od početka, od stvaranja, porekla i drugih sličnih termina, učiniće nam se da je rođenje problem koji se tiče budućnosti, jedno sasvim novo pitanje. Filozofija se mnogo bolje nosi sa pitanjima života i smrti, početka i kraja. Ali je filozofija onome što se u rođenju oduzima tim kategorijama (ali i nauka, i sasvim sigurno i psihoanaliza) posvetila jako malo pažnje.

Upoznati ste sa famoznim stavom da mi uvek znamo ko nam je majka, ali da nikad ne možemo sa istom takvom sigurnošću znati i ko nam je otac. Očinstvo se, dakle, ustanovljuje prosudom, dok se majčinstvo konstatuje percepcijom. Na isti se tip „dokaza" (pretpostavljenu dokazivost materinstva i nedokazivost očinstva) oslanja i Frojd u izlaganju svog slučaja „Čoveka pacova", citirajući Lihtenberga."(10) Iz toga zaključuje da patrijarhat predstavlja napredak razuma i racionalnog rasuđivanja tj. korak više od čulnog opažanja.

Shema tog tipa mi se, pre svega kod Frojda, čini veoma krhkom. Danas, manje nego ikada ranije, možemo biti sigurni da je osoba koja nas je rodila naša prava majka. Majka nije samo žena koja nas je rodila jer - kao što nam psihoanaliza i druge nauke objašnjavaju - neka druga osoba može biti ili postati majka, ili još bolje -jedna od majki. Ono što je nama najteže da zamislimo - na prvom mestu da poželimo a potom i da prihvatimo kao nešto što nije potpuno čudovišno -jeste mogućnost postojanja više od jedne majke. Brojne dopune majke, u jednom nesvodivom mnoštvu. Danas su majka koja je iznela trudnoću i ona koja to postaje u opšteprihvaćenom smislu dve različite osobe. Da ne govorimo o svim ostalim majkama koje se nalaze u okolini. Drugim rečima, identitet majke (kao i njena moguća pravna identifikacija) takođe je plod rasuđivanja, zaključka koji je potpuno odvojen od bilo kakve neposredne percepcije, upravo koliko i ona „pravna fikcija" od očinstva koja je plod rasuđivanja - (legal fiction, rekao bi Džojsov Uliks za očinstvo).

Nova dostignuća na polju genetskog inženjeringa - veštačka oplodnja, iznošenje trudnoće za nekog drugog, kloniranje itd. - sigurno će doprineti dinamičnosti promena u odnosu otac/majka. Pa ipak, radiće se o jednostavnom ubrzanju, o razlici/odlaganju (differance), ma kako nam spektakularno i strašno izgledale posledice svega toga: „majka" je i sama uvek bila „simbolička" ili „zamenjiva" koliko i otac, a sigurnost na koju se poziva na osnovu porođajnog čina, po mom mišljenju, nije ništa drugo do iluzija. Iluzija koja je potaknuta određenim interesima, projekcija veoma intenzivne želje, ali uvek samo iluzija. I to će zauvek biti - i više nego ikad.

*Možete li biti precizniji?

Daću Vam drugi primer: pre nego što nam je data mogućnost da nekoj trećoj osobi poverimo iznošenje trudnoće, bilo je poznato da u određenim društvenim krugovima majka jeste bila ta koja je „donosila dete na svet", ali to dete nije sama i podizala, već je to činila neka druga žena - dadilja. Znači, u toj je situaciji otac mogao postati prava majka, dok je „simbolička" majka mogla biti i neka druga osoba, različita od „prave" majke, iako se uistinu prema detetu ponašala kao „prava" ili „istinska" majka. Položaj majke nikada se ne može svesti na ulogu „roditeljke". „Mama!"- uzvikivao je Ruso ženi koja nije bila njegova majka, i ko zna koliko još primera možemo naći o majkama koje nisu bile mame, i mamama koje nikada neće postati majke...

*Naročito tokom 18. veka.

Danas više nego ikada ranije. Iako, naravno, treba da pravimo razliku između majke i materinstva, između želje da se bude majkom i želje za materinstvom. To sam, uostalom, pokušao da objasnim na jednom drugom mestu.(11) Danas postoji daleko veća mogućnost za pronalaženje žene koja će samo izneti trudnoću, koja će „iznajmiti svoju matericu" i ponašati se kao mere porteuse, kako kažu Francuzi. Znači, majka u ovom slučaju nije žena koja je nosila dete devet meseci i koja gaje rodila. Iz pozicije odnosa priroda/razum opozicija između pravne fikcije i prirodnog materinstva izgleda veoma problematično. Bez obzira na sve, uvek će postojati rođenje i mreža porodičnih odnosa koja će se formirati oko deteta. Ta će konstanta nastaviti da postoji, ali će uloge koje se u okviru nje nalaze postati fluidnije. Takav raspored nikad nije bio „prirodan" ni za jedno „živo biće" - ni za čoveka ni za životinje - i u budućnosti će sigurno izgledati još neprirodnije. Budući da će ta „društvena", „simbolička" ili „fantazmatična" mreža oko rođenja uvek opstajati, biće neophodno uobličiti vezu koja se ne može svesti na ono što se s jedne strane zove genetičkim, biološkim ili „prirodnim", a s druge simboličkim ili „kulturološkim". Već postoji nit ovog prvog porodičnog vezivanja, ona naučno više ne može da se porekne (čak ni tamo gde se sastoji iz toga da se prekine i da odlaže!).

Genetski oblik „života" uspeva da preživi čak i u, naizgled, duhovnijim sferama, ma kako zagonetna bila naizgled figurativna veza između prirodnog i duhovnog života. Moramo se naviknuti da toj vezi posvećujemo više pažnje. Ne želim da biram između genetike, simboličke funkcije i konstrukcizma. Ne konstruiše se bilo kako. Jasno je da ni od čega ne možemo napraviti nešto. Ne možemo samo nanizati slojeve iz kojih je sastavljeno jedno živo biće, biće koje svoje postojanje i svoje preživljavanje zasniva upravo na tome da zna i da zna da razlikuje. Ne postoji nijedan oblik života („životinjski" ili „ljudski") koji ne pretpostavlja neku sposobnost razlikovanja, analize ili razlučivanja: recimo, između onoga što je „živo" i onoga stoje „mrtvo". Primenimo, stoga, tu sposobnost razlikovanja na život uopšte, razlikujmo strukture i nivoe.

*Slažem se, iako sad imamo ijednu novinu kada je u pitanju klasični model pravne fikcije i umišljena sigurnost u vezi sa materinstvom, a koja se ogleda u činjenici da sad postoji mogućnost identifikacije oca preko genetskih testova. To je, po mom mišljenju, veoma bitna promena.

Identifikovati roditelja ne znači pronaći oca. Roditelj nije otac! Otac je osoba koja priznaje svoje dete, ista stvar važi i za majku. Kada kažem „priznati", ne upotrebljavam tu reč samo onako kako je koriste pravnici. Gusta magla obavija to „iskustvo" koje se naziva „priznavanje". S onu, ili ovu stranu prava, ti modaliteti mogu biti različiti, kompleksni i prepredeni; mogu se proširiti, stabilizovati i destabilizovati kroz čitavu istoriju čiji kraj nikada ne može biti sa sigurnošću određen. Upravo ovo „iskustvo" će biti povod izuzetno kompleksnom pletivu simboličkih mogućnosti, upravo se tu stvara veza (više ili manje stabilna i fragilna, nikad sigurna) između „roditeljskog momenta" i „simboličkog momenta". Fenomen „priznavanja" nije jedini koji se ne može redukovati isključivo na svoju pravnu dimenziju, ili isključivo „očinsku" ili „materinsku" privilegiju, i bilo bi zaista ishitreno pripisati ga samo ljudskoj „porodici". Mnoge vrste, koje glupavo nazivamo „životinjama" imaju slična prefinjena iskustva, koja su jednako kompleksna i konkretna, i čitavu paletu „supstitutivnih" i „protetskih" veza, tastove, tašte, ujake itd. Taj slučaj nije ograničen samo na više primate i sisare.

*Mislite li da mogućnost identifikovanja „tragova" sa sigurnošću — bilo da je reč o roditeljima ili kriminalcima — ne izaziva promenu unutar naših predstava o poreklu?

Sigurno da da, ali se to dešava, kako ste Vi rekli, unutar naših predstava. Ta stvar važi u slučaju sudskih procesa, zakona o nasleđivanju, ili u okviru kriminologije - znači u pravnom okviru i u tehnologijama policije u službi zakona. Ali sve to ne unosi neke bitne promene za stvari o kojima ovde govorimo, koje su naime predpravne, čak predpolitičke. Iz perspektive simboličke organizacije, fantazmatska ulaganja (investissements fantasmatique) su neophodna (istorija prava se tome prilagođava naročito u svojoj često diskutabilnoj konceptualizaciji). Uzmimo primer zamene novorođenčadi u porodilištu. U poretku fantazma roditelji, naravno, žele da kući odnesu svoje dete. Ali ako im neko umesto njihovog deteta da neko drugo, a da oni to ne primete, ako se tajna u potpunosti sačuva, ako za nju ne zna čak ni podsvesno, formiraće se normalan roditeljski odnos. Kao da se ništa nije desilo.

Bilo da je ispoljava otac, bilo majka, želja ili fantazam za prisvajanjem nikada nije čisto genetske prirode, iako, poput parazita, crpi snagu iz jedne zablude vezane za genetiku: „to je krv moje krvi", „volim ovo dete zato što je moje, zato što je (kao) ja, moja kopija." Upravo to vidimo.

*Pa ipak, izgleda da stalno pribegavanje praćenju tragova., ispitivanju dokaza, apsolutnom arhivu svega i svačega samo doprinosi učvršćivanju te narcisoidne fantazme o potpuno „dokazivom" očinstvu...

Da, radi se o „narcisoidnoj fantazmi" koja nikako ne određuje očinstvo. Ne postoji nikakav kompletan arhiv i nijedan trag ne predstavlja dokaz. Fantazam se pokreće i generiše druge pokrete od trenutka kada otac i/ili majka počnu da veruju da su oni zaista pravi „roditelji"osobe koja uz njih odrasta. Moramo ići jako duboko da bismo otkrili značenje glagola „verovati" (croire). Isto važi i za termin „odgajati" (croitre). I za odgajanje verovanja (croissance d'une croyance). I u ovom i u drugim slučajevima. Postoji jedan fantazam vezan za genetiku: mi svoju decu volimo više nego tuđu, jer na svoju decu projektujemo narcisoidnu identifikaciju: to je meso mog mesa, to sam ja. Isti fantazam, ili njemu sličan, skoro je moguće reprodukovati i sa usvojenom decom.

*U našim će društvima sigurno početi da se skida veo anonimnosti koji obavija decu čiji su roditelji nepoznati ili decu koja su nastala veštačkom oplodnjom. Neki se zalažu za očuvanje te anonimnosti, neki ne.(12) Lično mislim da je to ispravna stvar, ali ono što je sigurno jeste da dete, u slučaju da to poželi, mora imati omogućen pristup podacima o sebi, jer je poznato da je istina u svakom slučaju upisana u podsvesnom. Smatram, između ostalog, i da roditelji, u slučaju usvajanja i veštačke oplodnje uz pomoć donatora, detetu moraju reći istinu o njegovom poreklu.

Šta odgovoriti prijateljici koja kaže da „roditelji deci moraju reći istinu"? U principu je bolje da dete misli da zna. Ja sam lično ubeđen da savršeno dobro poznajem svog oca i svoju majku. Ali isto tako ne znam ništa o tome kako su oni došli na svet. I nikada neću imati savršeno znanje, kako se kaže, o tome šta se tačno desilo među mojim roditeljima „oko" mog rođenja. Ono što je za moju uravnoteženost, za moje „psihičko zdravlje" bitno, jeste da budem prilično siguran da je moj otac zaista moj otac i da je moja majka zaista moja majka. I u slučaju da do kraja života živim u zabludi, verovanje će savršeno funkcionisati.

*Iskreno, ne verujem da je to moguće. Što se mene tiče, ne postoji nijedna obmana koja bi funkcionisala u takvoj situaciji. Istina uvek ispliva na površinu, a deca kojima je skrivana istina o njihovom poreklu uvek su pokazivala simptome iz kojih se moglo zaključiti da njihova podsvest zna istinu, iako je tokom reprodukcije deformiše. Kako možete verovati u efikasnost prevare Vi koji ste se suprotstavili Lakanu tvrdeći da pismo ne stiže uvek do svog odredišta(13) — ili drugim recima, da fatalni imperijalizam označitelja ne postoji?

Mislim da je to odličan primer. Upravo zbog toga što uvek postoji mogućnost da pismo ne dospe do svog odredišta, prevare (i drugi slični fenomeni poput lutanja, stranputica, nesporazuma, itd.) - mogu odložiti ili onemogućiti ono što Vi zovete istinom, ono za šta se mi očajnički nadamo da sadrži istinu.

Pojam efikasnosti, dakle, mora proći kroz podsvesno. Ako je nešto efikasno za svest, i ako, podsvesno, pustimo da se simptomi pomole na površinu, sva efikasnost će nestati. Ali ako sam ja i svesno i podsvesno apsolutno ubeđen da je moja majka moja majka, a otac otac, sve će onda dobro funkcionisati.

*Pod uslovom da je to tačno i da roditelji ne kriju ništa pred detetom...

Ako oni čuvajući tajnu, sačuvaju i njene simptome, neće dobro funkcionisati, tu ste u pravu. U suprotnom slučaju, sve će savršeno funkcionisati, iako postoji „pogrešno" - zbog toga što će to „pogrešno" postati „istinito".

*Ali, kada se način rođenja deteta drži u tajnosti, nije moguće potisnuti simptome. Da se razumemo, u slučaju da čak ni roditelji ne znaju kako je njihovo dete nastalo, oni neće lagati prenoseći ono u šta su uvereni, iako to nije istina. Dok se tajna koja se pokušava sačuvati uvek vraća kao simptom.

To se dešava često, ali ne uvek. Kada govorim o „efikasnosti" koja prolazi kroz podsvesno, želeo bih da budem pravilno shvaćen. Moja namera nije da ovde cinično hvalim laž koja se održava zahvaljujući podsvesti ili koja se sa njom odlično slaže (iako to često treba imati na umu, mi nemo dovoljno vremena da sad, u ovom improvizovanom izlaganju, razmotrimo do tančina veoma važan i komplikovan problem istine, istinitosti (veracite) i simptoma unutar logike, koju psihoanaliza malo uzima za ozbiljno).

Ne, ono što ja govorim jeste da stalno moramo imati na umu jednu posebnu uzročnost (psihičku ili simboličku uzročnost, kako hoćete) koja se neće svoditi na jedan čist i običan genetski proces, ako pretpostavimo da jedan „čist i jednostavan" proces uopšte postoji. Evo jedne najobičnije hipoteze - da je madam De Varens uspela da ubedi malog Žan-Žaka Rusoa da je ona zaista njegova „majka", ona bi to uistinu i postala. To ne bi bila ni laž ni prikrivanje iako, sudeći po „objektivnim" kriterijumima i po pojmu istine, koji nemaju apsolutno nikakve veze s onim o čemu mi govorimo (poreklo, očinstvo i materinstvo) - „mama" nije bila njegova majka.

(1) Termin coparentalite označava situaciju u kojoj homoseksualni otac ili majka podižu dete zajedno sa partnerima koji su ujedno i biološki roditelji deteta ili „društveni" roditelji. Koroditelj, dakle, može predstavljati i biološkog i društvenog i zakonskog roditelja. Homoroditeljstvo je termin nastao 1997. god. kako bi se označila situacija u kojoj je barem jedan od roditelja homoseksualan.

(2) Za više informacija potražiti Daniel Borillo, Eric Fassin, Marcela Iacub, Au-dela du PaCS.

(3) U Holandiji, gde zakon od 2000. godine priznaje homoseksualne brakove, otprilike dvadeset hiljada dece raste u situacijama detinisunim kao koditeljstvo ili homoroditeljstvo. Godine 2000, ,,Le Nouvel Observateur" br. 1859, str. 22-29, objavljuje sledeće svedočanstvo: Theo, sedam godina, kaže: „Živim s mamom i sa tatom. Tata je kao mama, samo stroža. Nikada nisam imao oca. Jedan mamin prijatelj bio je toliko ljubazan da napravi dete kako bi nam pomogao... Kad porastem živeću sa devojkom - to je jednostavnije za pravljenje dece."

(4) Elisabeth Roudinesco, Pourquoi la psychanalyse?, Paris: Fayard 1999.

(5) U nekim slučajevima veštačke oplodnje uz pomoć donatora, novorođenče može imati tri „majke": prva je donatorka jajnih ćelija, druga iznosi trudnoću, a treća usvaja dete i odgaja ga. Tako možemo razlikovati genetsku majku, oca „nosilju" (ili supstitut majke) i „društvenu" majku. Zakoni koji se time bave razlikuju se od zemlje do zemlje. U Francuskoj je, na priimer, zakonska majka „društvena" majka.

(6) Rečje o tezi koju zastupa Didier Eribon, pozivajući se na kategorije koje je u delu „Neka pitanja o gej i lezbejskom pitanju" (,,Reflexiones sur la question gay"), Paris, Fayard, 1999. ustanovio Pjer Burdije

(7) Više o ovoj temi daje F. Heritier, Masculin, feminin. La pensee de la difference, Paris, Odile Jacob, 1996.

(8) Frojd, u stvari, nije ni kada napustio ideju o pronalaženju biološke osnove za psihičku strukturu; to ga nije sprečilo da se odrekne konstruisanja „biologije duha". Štaviše, Frojd je bio zainteresovan za razrađivanje neke vrste metapsihologije koja se od klasične psihologije razlikuje po tome što kao glavni cilj ima stvaranje teorijskih modela koji nisu direktno povezani s kliničkim posmatranjem

(9) Differance je neologizam koji je potekao od Deride, kojim se ističe razlika u odnosu na konvencionalno difference, umetanjem 'a' u poslednjem slogu. Cilj je da se ukaže da u pisanju postoji ono što izmiče oralnom razumevanju ('a' u franc. izgovoru differance zvuči isto kao i 'e' u difference). Otuda je razlika u differance čisto grafička. Derida na taj način označava grafički elemenat u produkciji značenja, čime pisanje prećutno upisuje prostorno razmeštanje (spacing), odlaganje i razlikovanje (oba se pojma podrazumevaju u differance), prostorno i vremensko, bez čega nije moguće nikakvo čitanje ili pisanje

(10) Sigmund Frojd: „Astronom zna da li je Mesec naseljen sa istom sigurnošću s kojom zna ko mu je otac, dok je sigurnost s kojom zna ko mu je majka daleko veća."

(11) Vidi: J. Derrida, La veilleuse, predgovor J. Trillingu, James Joyce ou l'ecriture matricide, Circe, Belfort 2001.

(12) Vidi: G. Delaisi de Parseval, ,,La part du pere et de la mere a l'aube de I'an 2000"

(13) Upor. La Carte postale: De Socrate a Freud et au-dela (1980), gde je Žak Derida komentarisao čuveni Lakanov seminar o A. E. Poovom „Ukradenom pismu"

*Derrida Jacques/ Roudinesco Elisabeth, Quale domani?, Torino: Bollati Boringhieri, 2004. (prevod korigovan prema franc. originalu)

QT magazin (1-2)