Dosije: Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije, najbolje od najgoreg (7)
 Grupa Models S

Photo: Screenshot/Youtube

Modno-vokalna sekta zaražena Spice Girls virusom

IGOR - Rat ili mir (Komuna)

Predstavljen kao momak s "velikim glasovnim mogućnostima" koji se gnuša "dance-zvuka", Igor se sam izleteo, samoreklamirajući se kao poslednja rock'n'roll odbrana pred najezdom folk-turbo neprijatelja sa ove strane Drine. Pominjanje ove "kičme srpskog naroda" nije slučajno; Igor Vukojević stiže iz (srpskog) Doboja u kojem je lično snimio, programirao, odsvirao i otpjevao ovo delo od neverovatnih 10 pesama.

Da li je na čoveka uticao rat u kojem Srbija nije učestvovala (citat: S.Milošević) ili je čovek zastao u muzičkom razvoju 1974. kad je prvi put čuo Korni grupu - dilema je na koju teško da može da odgovori guslar Radovan Karadžić, čiji se poznati filozofski aksiomi često pojavljuju na albumu u obliku Igorovih plastičnih metafora ("Sve bitne stvari, koje zajedno sreću znače/Totalno gube izvornu formu, materijalizmom zrače"; "Sručene vizije kristalnih gradova i bezobraznih tvoraca slobodnih ideja/Gažena je lako u blatu života svaka misao, svaka razumna strepnja"; "Prijatelju, sjeba nas vrijeme ovo, ti i ja s dvije strane barikade/ Veliko drugarstvo pod anestezijom danas šta hoće s nama rade"). Kad se teškom mukom otrgnemo od ovakvih velikih filozofskih RS-misli napojenih dijalektičkim materijalizmom koji kaže da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima - stižemo na muzičko bojno polje na kojem se Igor pretvorio u Adolfa Topića, drogiranog zvucima Točkove gitare iz grupe Smak; koristeći ubojito oružje Zlatka Pejakovića - vrištanje u gornjim registrima iz kojih nema preživelih - Igor je sebe i slušaoce vratio u najgoru 1973. godinu, reciklirajući atmosferu onanističkog jazz-rocka za generaciju ratnih siročadi 1991/95.

Ima tu ozbiljnih poruka ("Povratak svjesti, povratak sreće, povratak čovjeka...") udruženih sa ozbiljnim gitarama i ozbiljnim refrenima koji su svega 25 godina zakasnili u svojoj ratno-mirovnoj misiji; Igor je, jezikom Karla Bilta, predstavnik SFOR-rocka, čovek čija se muzika sluša samo na rubnim područjima svesti ("Neću da živim po pravilima današnjice/ Neću da novcem vrednujem sve"), tj. u Doboju i srpskoj okolini. Progresivna ploča za Biljanu Plavšić; avangardni album za Momčila Krajišnika, što će, dijalogom muzikoloških granata od 82 mm, rezultirati nagaznom minom od najstrašnijeg skull-simbola... (Mart 1997, magazin XZ)

MODELS - Made In Belgrade (Komuna)

Da u zemlji Srbiji postoji muzička policija, izvesni Milan Vrbić još pre nekoliko nedelja bio bi uhapšen i na licu mesta osuđen na doživotnu robiju. Sud bi otkrio sledeće činjenice: predstavljajući se kao "autor projekta", optuženi Vrbić je u zabludu doveo četiri Bgd. manekenke, uveravajući svoje žrtve da umeju da pevaju, u šta su iste poverovale i pristale da formiraju modno-vokalnu sektu pod imenom Models. Okrivljeni Vrbić nije se tu zaustavio: lično je komponovao šest od osam pesama na albumu i tako načinio prekršaj iz člana 21 Odluke o održavanju javnih zelenih površina, a na osnovu člana 234. st.1 tač. 9 Zakona o prekršajima. Pod pretnjom odmazde, a uz pomoć identifikovanih saučesnika iz izdavačke kuće Komuna (Milorad Vučelić/Maksa Ćatović), okr. je uspeo da na mesto zločina (tj. u studio) dovede sektu Models u proširenom izdanju (Tamara Popović, Nina Vagić, Tanja Jovićević, Tamara Laketić, Aleksandra Adamović, Ivana Stamenković, Ivana Berendika, Aleksandra Nikolić, Marijana Karanović, Vojislav Aralica, Goran Kostić, Monteniggersi).

U prvostepenom postupku otkriveno je da je u studiju okr. Vrbić hipnotisao svoje žrtve i terao ih da u takvom oktroisanom stanju pevaju pred mikrofonom, uz elektronske matrice zaražene Spice Girls-virusom i dance-klicama; koliko je okr. Vrbić bio nemilosrdan prema svojim žrtvama, dokazuje i podatak da su zatočenici morali s ljubavlju da pevaju pesmu Apsolutno tvoj čiji je autor Sead Lipovača, mentalni rođak okrivljenog.

Milorad Vučelić, direktor Komune, inače jedan od saučesnika okr. Vrbića, odmah je priznao da je najzloglasnije bilo za vreme snimanja  pesme Šef stanice: po njegovom svedočenju, okr. je insistirao na sledećem tekstu ("...Muzička je milicija neophodna stvar/ U ovom gradu da otkloni kvar/ Muzička patrola da zavede red/I uvede novi strogi redosled/I zato čuvaj se/I bolje pazi se/ Jer noćas gradom ide šef stanice/I zato čuvaj se/I bolje pazi se/ Kad noćas gradom krene šef stanice..."), bez obzira na Vučelićevo upozorenje da je reč o stihovima s teškim političkim implikacijama ("...Svaki televizor moraće da zna/ Kakav TV program treba da nam da/ Svaki televizor naučiće sve/ Kad gradom luta šef stanice...").

Okr. Vrbić na saslušanju nije priznao navode iz prekršajne prijave. Sekta Models podržala je svedoka Vučelića i njegovu disko-kuću. Svedok Vučelić podržao je kandidaturu Slobodana Miloševića za predsednika sekte Models. Okr. Vrbiću stiglo je i Rešenje s Obrazloženjem u kojem piše: protiv ovog rešenja ne može se izjaviti žalba drugostepenom organu. U potpisu je stajalo: Milorad Vučelić, srpski sudija za muzičke prekršaje. (Jul 1997, magazin XZ)

INDIJANCI - Ne može biti veselije (Hi Fi Centar)

Kad Indijanci objave novi album, svaki priglupi recenzent nalazi se u još glupljoj situaciji da ne zna odakle da počne; da li da, recimo, traži skrivenu poruku u naslovu Ne može biti veselije, kad je sasvim jasno da skrivene poruke nema i da je Indijancima veselo da veselije biti ne može? Da li da neukim čitaocima objasni da su Indijanci, u stvari, Poglavica (vokal), Pustinjski skočimiš (gitara), Kurje oko (bas) i Jež koji sedi (bubnjevi)? Da li da otkrije veliku, dugo čuvanu tajnu da je autor muzike i svih tekstova Vicko Milatović, na radnom mestu Ježa koji sedi u Ribljoj čorbi? Da li da pominje činjenicu da je album Indijanaca objavila kuća Hi Fi Centar u kojoj je Poglavica Milatović - muzički urednik? Da li da vam kaže da na ploči ima 13 pesama, kad je to potpuno svejedno? Da li da vam recenzent pokloni dragocene informacije da je producent albuma Black Rakun, da je snimatelj Gumeni pelikan a da je izvršni producent Bafalo Kiki Riki?

Možda je najbolje da vam ne kažem ništa, jer su me Indijanci već nakon jednog preslušavanja (nezapamćeno dugih 51:25 minuta) dotukli svojim muzičko-ratnim igrama, uspevajući u onome što se stvarno činilo nemogućim: da prestignu vispreno-intelektualne domete prethodne ploče i da po drugi put uzastopno dokažu da je uvek moguće ići niže - ovog puta u zastrašujućoj kombinaciji seoskog heavy metala, restlova od Riblje čorbe, restlova od Vampira (!), izlizanih rifova koje su još Deep Purple proglasili nevažećim, Bregovićevih jeftinih sentimenata i, povrh svega tekstova koje vredi pročitati da biste poverovali da postoje oni koji su ih napisali ("...Dok bik kravicu obara na travicu/ Lav lavicu podiže na glavicu/ Dok lisac lisicu drži za sisicu/ Majmun majmunicu stavlja na bananicu/ Veselo, veselo, veselo je, ne može biti veselije/ Dok medved mečku udara ko zvečku/ Skočimiš mišicu meće na pišicu/ Dok jež ježicu nabada na bodljicu/ Kurjak vučicu drži za ručicu... Danas ću komšinicu pozvati na kaficu/ Pa ću joj u kaficu staviti špansku mušicu/ Danas ću komšinicu pozvati na kaficu/ Pa ću joj ko svako normalno biće sipati piće i pustiti porniće/ Ja sam Indijanac, namazan sa hiljadu boja/ Moje oči su mamac, ona mora biti moja... Ne gledaje me tako, sakrij te butine/ Neće ti pomoći nikakve vradžbine/ Sakrij te bombe dve, ne izazivaj me/ Skloni mi s puta, pun sam baruta/ Razbiću te, smrviću te, zgaziću te, beži od mene slomiću ti srce...").

Nije to najgore: najgore je kad Indijanci hoće da naprave svoju Stairway To Heaven (proveriti pesmu Ovaj put osećam), koja mora da pali na vojničkim matine-igrankama sa lokalnim domorocima suprotnog pola, u deset ujutru, u zgradi Zadružnog doma; još je gore od najgoreg kad Indijanci naprave obradu El Condor Pasa pa se posluže Goranom Bregovićem kao uzorom i grupom Deep Purple kao instinktom za solo masturbacije, ali najgore je, ipak, kad čujemo verziju pesme Pakleni vozači (večito nesrećno Atomsko sklonište) koja u ovom medicinskom tretmanu ima sve simptome naglašene veselosti iz genijalnog sročenog naslova albuma: naime, Indijanci, bez pijeteta, ne samo da su dotukli već odavno ubijene Puljane, već su - ingeniozno - nad njihovim kolektivnim grobom odigrali kafanski ples, predstavivši sve članove grupe na tradicionalno kafanski način, uz tuš bubnjeva i vrisak tzv. pevača. Efekat Paklenih vozača u verziji Indijanaca je zastrašujući: ovih četiri i po minuta gore je nego domoljubni rat, bolje biti mrtav nego kupac ovog diska!  

Ima i nešto lepo: na početku i na kraju albuma čuje se snimak majmuna koji mrmljajući peva (?) bolje od Poglavice, koji je ritmičniji od Ježa koji sedi, majmun je u destak sekundi Jedina Prava Zvezda albuma, nije čudno da ga je Poglavica stavio na naslovnu stranu bookleta, zna Poglavica ko mu prodaje ploče, zna Poglavica ko mu kupuje ploče - nije valjda bez veze tradicionalna narodna "sliku svoju ljubim"!  S druge strane, imajući polno iskustvo Vampira koji su vrlo zabrinuti glede mede s medom - a da, bogami, ni Indijanci nisu indiferenti spram zoofilije, može se za zabrinutošću uočiti seksualno stanje srpske nacije koja svoja rešenja traži u toplokrvnim četvoronožnim životinjama s egzotičnom figurom. Ko zna, jebi ga, šta se stvarno krije ispod mede s medom? Nisu Vicko Milatović & Saša Habić baš tako naivni kako nam izgleda! (1997, magazin XZ)

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5