Mogu li hodanjem poljupce nadoknaditi

GARD

Kao noge savijene u kolenu i spremne za šut, sa isturenim stopalima, ali ne pri tlu, već visoko u vazduhu, štrče oluci u drugoj polovini moje ulice i pljuju sve što prime na sredinu staze, a to znači i na glave prolaznika.

Nemilosrdno.

Lagano koračam ka železničkoj stanici. Do prvog „kolena“. Zatečena prvim šut-slapom, podižem glavu da vidim šta mi se to dešava. Red visećih oluka, sa svake kuće, spremno me čeka.

Bežim na desnu stranu ulice.

Tamo su stari domaćini, nespremni za novu modu i kiša blago grgolji, klizeći niz oluke ukopane u tlo.

VLAST

Mrzovoljno je cvikovao karte, poguren, ispod oka odmeravao svakog putnika, bez reči se probijao izmedju onih koji su stajali, bez reči naplaćivao karte onima koji ih nisu imali, a mi, putnici, bez reči smo u svemu tome učestvovali.

„Molim Vas, kada voz stiže u Novi Sad?“ – upitala je putnica, negde na sredini cvikovanja. I cvokotanja, jer u vagonu je bilo hladno.

„Mene pitate? Pitajte predsednika države. U ovoj državi se ništa ne zna. Ni da li voz uopšte ide, ni kada stiže, ni kada kreće, ni gde će stati. Budite sretni ako uopšte stigne.“ – izderao se, odjednom uspravan, sevajuči očima.

I on vlast, u svom ataru.

DOBRODOŠLICA

Kad voz stigne blizu Crvenke, a ona se još uopšte ne vidi, tačno se vidi ko je prvi put stigao u ove krajeve.

Svejedno kojim putem, kojim prevozom i iz kog pravca. Može i peške.

Putnik razrogačeno gleda, osećajući se pomalo krivim, a ne verujući sebi i svoji čulima. Onda, pošto je smrad sve jači, zapanjeno počinje da se osvrće i traži pravog krivca, čudeći se što ostali putnici mirno sede i nastavljaju razgovor.

Smrad iz Fabrike šećera dugo traje i uvek se pitam da li putnici-prolaznici ikada saznaju šta ih je tako „srdačno“ dočekalo.

OCMOLJENOST

Izašla sam iz voza, nesigurna da li je uopšte svanulo. Ono što vidim na nebu, ali samo ako uporno tražim, okruglo je, izgleda kao sunce, ali može biti i pun mesec. Niti zrači, toplo žuto, kao što smo navikli, niti greje, niti žmirkam dok u to gledam.

Iznad mene i nekoliko metara ispred, magla je, ali magla koja se cedi, puzi niz krošnje, krovove, kroz vazduh...

I odjednom, paf!

Nešto mokro klepi me po glavi.

Kiša nije, jer je preveliko, nije ni ono od ptice, ne moram kupiti lutriju - jer pipkam glavu i proverila sam. Kosa mi je mokra kao da sam dobila većom krpom po glavi.

A asfalt je suv.

Možda je tako nastala ona izreka – Udaren mokrom čarapom.

RUČAK

Sedim sama, za stolom u uglu. Ručam u stilu: „Ja nisam odavde“ - i nevaspitano prisluškujem.

Na sredini restorana nekoliko spojenih stolova, sa vremešnim, polutreznim parovima i, u tim godinama, podrazumeva se - bučnom raspravom o seksu.

U uglu nasuprot mene, žena, takodje sama, sa debelom dioptrijom, bori se sa vidom i ogromnom porcijom ćevapčića, luka i krompirića. Na momenat prekida borbu, osluškuje šta sredina priča, pa se okrene zidu, poverljivo mu šapuće, sačeka odgovor, pa opet šapuće, dugo, dugo...

I gromoglasno naručuje pivo.

Dogovorili se.

Tvrdim, ona se najbolje provela.

VEČERA

U hotelu „Beograd“, naravno u Beogradu, probudilo me vlastito češanje.

Sa obe ruke češem vrat, svrbi me, gušim se, treba mi vazduha... Sva zblanuta, palim svetlo, otvaram prozor, onda se gledam u ogledalu... Izujedana po vratu, nogama, rukama, tražim dželata, a on mirno čuči na zidu, nespreman na moj lov.

Recepcionari nisu zbunjeni.

Plaćam punu cenu.

Zahvaljujući somborskim zaštitarima iz „Agroinstituta“ saznala sam: Izujedala me Medena buba, crvenkasto smedja - hraneći decu. Hrani ih svilom, lanenim proizvodima, papirom, kožom... Odrasli ne jedu. Samo larve.

Hvala im na imenu.

Mogla je biti zunzara.

BEOGRAĐANI

Podne je.

Nemoguće je da baš svi kasne na nešto veoma važno.

Pešaci pretrčavaju i na zeleno i na crveno. Vozači su neprestano u stavu za start i za psovanje, a znaju, kao i pešaci, semafor sebi da prilagode. Tramvaj se ne čeka, trči mu se u susret. Ulazi se „na laktove“, a izlazi „na iskakanje“.

Sasvim lalinski koračam. Čim se pojavi žuto, stanem. Vozači, izbačeni iz kolotečine, s nevericom me odmeravaju. Hteli bi sve po spisku, no priznaju poraz.

Bez aduta su da makar sirenom zapište.

Sigurna u sebe, mirno uzvraćam poglede.

Grad se prvo stopalima upoznaje.

BEOGRAĐANKA

„Tepšička, uspori! Nisi u Beogradu!“ - stalno sam je opominjala.

Probudila me u sedam, zvonjavom telefona, (zaspala sam u dva), da proveri da li sam kod kuće i da najavi posetu – za desetak minuta.

Sva u grču, stigla je u pola jedanaest, obavila nekoliko telefonskih razgovora, istresla kafu na eks i krenula u juriš po Somboru.

Bez želje da se pridružim jurnjavi ili da kaskam, kao pravi kočničar, uspešno sam usporavala gošću. Verovatno i nervirala, no nije mogla bez mene.

Sve smo obavile.

MOĆ

Na ulici, preko trideset stepeni.

U pošti, preko šezdeset i preko sto ljudi u pet redova. Sa svim mogućim „mirisima“.

Stajem u red, a onda počinjem da se osvrćem i vidim da su svi prozori zatvoreni. „Zauzimam“ mesto i odlazim do prozora, otvarajući jedan po jedan.

„Ko je otvorio prozor? Promaja je!“ – ljuto viče službenica.

Umesto da mudro ćutim, pokušavam da je ubedim da je bolje da puste malo vazduha, nego da nas kupe sa patosa. Službenica, još ljuća, tresnu kartonom na onoj otvorčić na šalteru - i napusti mesto.

Sada me svi besno gledaju.

Neko odmah uslužno zatvara prozor i potvrdjuje čuvenu izreku da od smrada još niko nije umro, a od promaje jeste.

I ja sam preživela.

NAUM

U svom životu, ako ispunimo prosek od sedamdeset pet godina, izmedju ostalog, spavamo dvadeset pet godina, govorimo dvanaest, isto toliko gledamo televizor, radimo osam i po, telefoniramo dve i po... Hodamo sedamnaest godina.

Čekamo na semaforu šest meseci, vodimo ljubav dvadeset šest dana, ljubimo se četrnaest dana, čekamo u redovima petsto trideset pet dana, plačemo pedeset tri dana...

Kaže - statistika.

Mogu li, hodanjem, bar poljupce nadoknaditi?

*S dozvolom autorke, priče prenosimo iz njene knjige "Pufnice i ježevi"