Moj bog ima plastične bicepse

Džudit Batler kaže da je „kao oblik moći, potčinjavanje paradoksalno. Izloženost dominaciji spoljašnje moći, poznat je i mučan oblik koji moć poprima. Međutim, sasvim je nešto drugo otkriti da ono što jesmo, naša vlastita formacija kao subjekta, na izvestan način zavisi upravo od te moći. Navikli smo da moć shvatamo kao ono što subjekte pritiska spolja, što potčinjava,  podvrgava  ili  delegira  u  neki  niži poredak. [...] Ako, međutim, sledeći Fukoa, moć razumemo i kao ono što formira subjekta, kao ono što osigurava uslov mogućnosti njegove egzistencije i putanju njegove želje, onda moć nije samo ono čemu se suprotstavljamo, nego je, u jakom smislu, takođe i ono od čega zavisi naša egzistencija, ono što unutar sebe negujemo i čuvamo.“

Budući da živimo u svetu gde je subjekat počinje kao biće upravo kroz pokoravanje nekoj moći, jasno nam je da verski aparat predstavlja jednu od najdominantnijih. Potčinjavanje se tu sprovodi kroz specifičan obredni jezik, te figure kojima se daje određeni magijski autoritet, a čiji je osnovni zadataka da zavladaju bićem uz pomoć straha. Ideologija ovog aparata deluje kroz regrutovanje subjekata, koje može da bude pozitivno ili negativno, što dovodi do toga da i oni koji radikalno odbacuju ovakve ideologije ipak žive u njihovim senkama.

Upravo oni, poput umetnika Marianele Perelli i Poola Paolinija, čine puno umekšavajući konzervativne slike, obraćajući se jedinkama koje doživljavaju bol zbog neuklapanja u postojeće okvire. Koncept "Barbika, plastična religija" se baš svakom takvom pojedincu obraća lično, pomažući mu da se kreće u manje bolnom smeru.

Provokacija je neophodan deo svakog kritičkog uma samo ako je bazazlena, konstruktivna i bez loše namere.

Tvorci tvrde kako je Barbika kao plastična religija došla sa mesta na kojem biće odbija ponuđene koncepte, ali i sa mesta na kojem vladaju ljubav i razumevanje.