Moj živote, da l' si živ?

Ne zovu mene za džabe Cakana džuboks

Turbo-rock i VIII sednica

„Imam problem, nemam s kim da na tebe ne mislim... Da sam s drugim srećna žena laž je savršena“, stihovi su pesme koja se orila ulicom jednog grada u slobodarskom Baden-Virtembergu. Snimak mi je stigao od prijateljice koja je pobegla od terora jedne kafane iz komšiluka u rodnoj zemlji... Da bi nabasala na nešto slično u Nemačkoj. Kao potpuno operisana od balkanskog turbo melosa, nije imala pojma o čemu se radi i koja je pesma u pitanju, ali samo par sekundi mog istraživačkog rada na Google pretraživaču, što je podrazumevalo ukucavanje reči koje sam uspela da čujem poput „imam problem srećna žena savršena“, dovelo je do senzacionalnog otkrića – reč je o duetu novijeg datuma Maye Berović i Ace Lukasa.

Treba li reći da mi se refren vrteo po glavi još najmanje dva sata? Svi koji imaju sličan problem (baš kao Maya i Lukas), razumeće. Što bi Cakana iz „Otvorenih vrata“ rekla: „Ne zovu mene za džabe Cakana džuboks!“ Zato bežim od svih izvora neželjenog zvuka jer su proganjajući stihovi i melodije neumoljivi. To je odlika pravog hita, verovatno bi rekli Marina, Futa, Graja, Vlaja, Raja i ostali proslavljeni hitmejkeri. I sama reč kaže – pesma je tu da te pogodi iz prve, al' ne u srce nego u mozak. Kad bi se pustili unazad, verovatno bi se čuo memorandum SANU i snimak sa VIII sednice.

Bili smo skloni da '90-ih turbo-folk krivimo za sve. Počev od opšteg pada morala i ukusa, sve do ratova, sankcija i embarga. Neki ga smatraju povodom, neki posledicom, ali istina je da se on divno razvijao u simbiozi sa dominantnom politikom. I to bukvalno – političarima su ljubavnice gotovo isključivo bile narodne pevačice, dok su ih ratni zločinci i kriminalci rado uzimali za zakonite supruge. Međutim, sa Miloševićem (kao, uzgred, velikim ljubiteljem Sinatre) nije otišao i turbo-folk. Naprotiv, procvetao je, raširio se i zaposeo mainstream. Takozvani pop muzičari su sve više zvučali kao narodnjaci („Lane moje, ovih dana...“, „Ja rintam (rintam!) po celu noć i dan samo tebi da dam“, „Drska ženo plava, poludela mi glava“, „Devet hiljada metara ne nebu, milja ispod mora...“ i ostali pevači koji se zovu Željko), a rock, ili bilo koja vrsta alternativne muzike kao da se povukla u ilegalu. Čak se mnogo veći broj uspešnih alternativnih bendova i izvođača afirmisao upravo '90-ih, kada smo češće mogli da ih čujemo na određenim radio stanicama.

I među njima je bilo škarta, naročito tekstualnog. Toliko je bilo onih koji su hteli da zvuče kao EKV i pišu neke zaumne tekstove za koje ni sami ne znaju šta znače, jer valjda nisu razumeli ni EKV, ali su videli da se to ljudima sviđa. Van Gog je tako godinama uspešno prodavao priču „mi smo inteligentni, alternativni i protiv sistema, a vi to ne razumete“, ali brzo su i publika i oni sami spoznali sopstvene domete koji sežu do „Ludo luda mlada si devojko, ptica iz polja joj govori... Ima, luda, ludice devojko, draži je dragi od brata tvog“, opet čvrsto oslonjene na narodnu lirsku tradiciju. To što sam ja u toj pesmu čula „TRAŽI je dragi od brata tvog“, pa se godinama pitala ko je tu kome šta i da li je to Đule subverzivan, samo je moj problem. Koji se javio toliko puta! Tako sam u čuvenoj pesmi Vampira umesto „srce mi brže lupa, već je pola tri“ čula „srce mi brže lupa, već je k'o vampir“ (dugosilazni na „i“). Ili „srce uvek slomiš mi kad mesto tebe poljubim brata“ umesto „vrata“ kod Goce Tržan, „s kešom činim lom“ umesto „s gejšom“ u Smakovom „Satelitu“, te „sve što prija njoj, to meni škodi, to je BOL DELLA (?!) prava“ umesto „podela prava“ kod Zane. Jer, rekoh, čim snimaju spotove po Kubama i Brazilima, verovatno ubacuju i neke špansko-portugalske reči koje ja ne znam. Kod hrvatske predstavnice na Eurosongu Vesne Pisarović u pesmi „Sasvim sigurna“ i dalje ne znam šta se čuje pre stiha „moja sreća stanuje“ – da li je „kad na broju 15B“, ili „kad nam prođu petnaeste“, kako je tvrdila moja drugarica, dok Google kaže „kad na broju 15/5“. No, mi pre 15-ak godina nismo imali tako pametan Google, pa smo bili ostavljeni na milost i nemilost improvizaciji. Mada su naše bolje od originala.

Kada je o, kako to volimo da kažemo, stranoj muzici reč, već su čuveni stihovi koje svi pevamo na srpskom poput „Mesečina, bato“ („Message in a Bottle“, The Police), „Radovan baca daske“ („Another one bites the dust“, Queen), „Ko je konobar“ („Oye, como va“, Santana) i našto manje poznat „Informer, sa masnom kosom ide na bazene i jede bombone“ („Informer, ya' no say daddy me Snow me I go blame, a licky boom boom down“; „Informer“, Snow). Kod omiljenog Texasa umesto „I feel you're on the run“ čula sam „I feel you're a moron“. Mada u dubini duše mislim da im je to i bila namera.

Srpski jezik, pravopis i interesi

Pored nesporazuma sa tekstopiscima i stihova koje čujemo pogrešno, tu su i gramatičke dileme. Uvek sam se pitala zašto se kaže, recimo, „utorak na sredu (sve čini se u redu)“, nastavlja Zdravko Čolić, kad sreda dolazi posle utorka, pa figurativno ona ide NA utorak, a ne on na nju. Tako i Željko Joksimović kaže: „Petak na subotu, svi pevaju, luduju“... U pravu su, očigledno, ali takav izraz nikako ne smatram logičnim, pa se trudim da ga i ne koristim. „Jer usnama tvojim ja navučena sam odavno“, peva Nataša Bekvalac. Sve i da uzmemo u obzir da je na voljenog muškarca navučena kao on na nikotin, pa bi da bude „cigareta bez filtera“, biti navučen usnama nemoguće je čak i u mozgu tekstopisca.

Kad smo kod tekstopisaca, jasno je da je prva koje se setimo proslavljena Marina Tucaković. Od intrigantnih, a smislenih stihova za „Dodirni mi kolena“ došli smo do žutog pileta i suza koje padaju na gore Srbske Maike poznatije kao Svetlane Cece Ražnatović (rođ. Veličković). Iz doba kada je, kako bi pomenuta Maya rekla, s ponosom nosila devojačko prezime, datira i pesma „Neću protiv druga svog“, koju je Ceca otpevala u duetu sa Šerbedžijom. Ko bi rekao da će nekada antiratno raspoloženo žuto pile jednom zaspati pored orla. „A moje srce je pile, drhti od straha kada grmi, nežno k'o svila na kaldrmi“, progovara Ceca iz Marininog mozga. Ili obrnuto. Votka s utehom, suze s ledom, dupli viski s nečim, Lajka iz svemira, krvave mušice na staklima, sve su to neprevaziđeni motivi u pesmama Srbske Maike. Od cvetka-zanovetka do didudidulea godine su prošle pune muka. Čak je i Merlin usred rata (dok su ga ovdašnji tabloidi unisono optuživali da kolje srpski živalj) za Cecu napisao pesmu „Beograd“ („znam mu ukus usAna“) i, štaviše, dao joj je na poklon. Za to vreme Bajaga je uvalio i Vesni Zmijanac i Alki Vuici istu pesmu („od sada ću piti samo crno vinooo“), a Bora Čorba pisao i za Šabana i za Cecu, pa pevao „i naravno Džej“.

Balašević je narodnjake lepo molio da ostave malo i za ostale („narodnjaci, sve vam je u šaci, al' zašto da se baci...“) i ostao bi na čvrstoj poziciji moralne gromade uprkos tome što se više puta odrekao pesme u kojoj je triput video Tita, da nedavno nisam otkrila da je početkom '90-ih napisao pesmu u kojoj poručuje Slovencima: „Laku noć, braćo Janezi“, uz još sramotnije stihove poput „sve su to geni“, „neko je rođen da šeni“, „kvarni ste, jadna vam majka“, kojih se pak, koliko mi je poznato, nije odrekao nijednom. No, iako je „braći smučarima“ poručio da su mu se smučili i da ih se neće setiti „čak ni kad bude gledao slalom“, Đole ih se setio čim se završio rat, a i Slovenci su se uželeli njega, tako da se sve završilo srećno, u ljubavi i miru. Posle je bilo i „krivi smo mi što smo se sklanjali“, te „što smo ćutali“ (a nije baš ni da smo ćutali), te „Gedo, gluperdo“ i „jebite se, devedesete“ (umesto Janeza), pa je sve došlo na svoje.

Ex-Yu, Vendi i pešaci-mislioci

Ako se vratimo vedrijim temama, što su u ovom slučaju ipak narodnjaci, setićemo se Indire Radić čije su pesme stihovno oslikale  zeitgeist raspale omladine ranih dvehiljaditih poput: „štikle na noge, noge u kola i tetovaža na leđa gola“, čuvenog pitanja „moj živote, da l' si živ“ i još boljeg odgovora „ako jesi, dobro je“, te „budi lep, budi jak, za sve druge mrak“ i neprevaziđenog stiha „bio si mi sve – glavni lik iz serije“. Indira je potom imala i pokušaj proboja na francusko tržište s pesmom iz koje je nastao legendarni neologizam PROŽDRNUTI, od proždrnula („Avant si proche de moi?“).

Kao i svakom „pasivnom recipijentu verbalne perforacije karaktera“, i stihovi multimedijalne ličnosti Vesne Vukelić Vendi ostavili su trag na mojoj sivoj masi „kao da je neko zgazio trulu višnju“, rekla bi Ceca. Više od „ucena, to je atak na moj lik“ traga su ostavila Vendina usmena predanja o „kostobolji sa glavom pitona“, „zalizanom retardu“, „užeglom oku i limitiranoj glavi“, nedostatku „emocionalne, socijalne, estetske i bilo koje druge vrste inteligencije“ i „unutrašnjeg sadržaja“ do „pešaka-mislioca koji svaku promenu denuncira jer je kontraš“.

Odrastanje turbulentnih devedesetih i dvehiljaditih, kao što vidimo, ne prolazi bez posledica. Prisilno pevušenje horor melodija i stihova generacijsko je obeležje, a mnogi među nama utehu su potražili u alternativi, rocku i starim dobrim vrednostima. Međutim, tek je takozvani ex-Yu rock poznat po svojim tekstualnim krikovima, zvijezdama koje svrbe k'o bubuljice, dirliji koji ne treba da diže graju, nekom bistrou tu kod nas na moru, stolu na tri noge bez ijednog čavla, „maslačak sam, vetar me nosi“ ili još luđe „obuci se kako umeš i isturi grudi, neka tvoja gola noga krene, nek polude ljudi, nek se žudnja vojnika probudi (ne, ne, ne, ne)“...

Ptice, svako peva, čak i on

Oni koji su odrastali u gradu na Lepenici odlično znaju da je Smak-faza neizbežna. Kod nekog ostane trajna, dok se kod nekih lagano gasi onda kad uspeju da čuju šta se zapravo peva. Čak je i Točak, na jednom od mnogobrojnih oproštajnih koncerata Smaka, i jedinom kojem sam ja prisustvovala, otvoreno komentarisao stihove rođenog benda. Specijalno je kudio „Crnu damu“, sve vreme govoreći „ovo je strašno“, „šta ovo uopšte znači“, „da li ste vi čuli gore stihove“... Nije da nismo. „Crna dama“ je omiljena pesma bivšeg predsednika Borisa Tadića, bar nam je on tako rekao kada je 2004. posetio našu gimnaziju. Lepote odrastanja samo se nižu. Pamtite i ne sudite prerano. Svašta smo preko glave preturili.

Jedna od najdražih mi Smakovih pesama glasi: „San, rajski dan molio je sivi jad... Boli ga, pa bez nade doziva svet...“ Pa onda forte: „Pticeeee, svako pevaaa, čak i oooon!“ Tu sam ja uvek čula „čak i ja“, te mi nije bilo jasno ko je ona, ko je ja, ko smo mi i ko to opet voli ljude, cveće dovoljno... Za razliku od „Bluesa u parku“, „Šumadijski bluz“ je nešto razgovetniji i oseća ga svaka napaćena šumadijska duša u nekoj pečalbi (verovatno u Beogradu): „Imaš lepa kola, stranče, sigurno si srećan ti, a ja uplakan rekoh, jadan, dajem je za tvoj jedan dan...“ Opet, ko s kim tu opšti, ko je ona koju daje (zar nije reč o kolima?!), kome, ko je jadan, a ko srećan... Ni najverniji fanovi ne znaju, ali zdušno pevaju: „Stran-če, dobrooo večeeee!“

Iako će vam mnogi reći da je Kragujevac rokerski grad, nikako ne treba zaboraviti stihove narodnog pevača i nekadašnjeg člana Upravnog odbora Pošte - Radiše Uroševića: „KO ZNA, KO TO ZNA, KO TO DA ZNA?!“ Svaki pošten Kragujevčanin će vam upravo tako odgovoriti na pitanje u čiji odgovor nije siguran. „Ne znam“ nije opcija.

I dok se stihovi nižu kao na pokretnoj traci, a mozak vapi za detoksom, sasvim sigurna sam ja da sam mnogo značajnih pesama naših naroda i narodnosti zaboravila, zapostavila, s uma smetnula. Ima ih bar za još ovoliko karaktera, znaju oni da su mi kao pesme narodnjacima – rođena deca. Pitanje je trenutka kad će neko krenuti da zapomaže u trilerima i da „jednim okom kao kiša plače, drugim meni smeje se“.

Sandra Dančetović

Vidi, nano, Džeronima

Lako je pčelama da zuje, još je lakše pticama da cvrkuću, a najviše zbog toga što ih ne sputava sadržaj onoga što izvode. Sa muzikalnim ljudskim bićima je drugačije, a ponajviše zbog toga što se često zaboravlja da stihovi, kao i čovek sam, nisu dovršeni sve dok ima mesta da se još malo privedu logici, a često ni nakon toga.

Dok sede, sami ili u društvu, građani su podložni uticaju polovičnih strofa, posebno dok zalazi Sunce, i dok u naručju drže nekoga ko je makar u tom trenutku objekat ljubavi. Ljubavnici se drže jedni za druge, planiraju se i deca ako se može, i u tom trenutku veruju jedno u drugo, i u ono što čuju. I baš se u tom trenutku razlegnu stihovi poput:

„Kako se prave bebe

od šećera il' sna

doš'o sam da pitam tebe

da l' o tome nešto znaš“

U pitanju su muzičke preteče seksualnog obrazovanja – bend Vampiri, koji se na muzičkoj sceni pojavio početkom devedesetih godina prošlog veka, a kao zajedničko čedo Aleksandra Erakovića- Ere, Dejana Pejovića - Peje, Dušana Varde - Duće, Gorana Redžepija- Gedže i Dušana Pavlovića - Lude. Svirali su doo-wop, žanr koji je u u Severnoj Americi bio popularan između 1955. i 1965. godine, pa su na pitanje o imenu benda često odgovarali da su ”hteli da povampire muziku pedesetih i šezdesetih godina koju su slušali njihovi roditelji”.

Sa raspadom Jugoslavije utihnulo je sve, pa i pop muzika – građani su tražili teže tonove i teže reči, pa su nesretni Vampiri stupili u pogrešno okruženje, a njihove kompozicije su delovale kao izmeštene i banalne, što su, ruku na srce ostale i do danas. Ni kritika im nije bila naklonjena, pa je Petar Luković u Vremenu zabave o albumu Plavi grad pisao kao o „tri pesmice i sedam pesmičica“, od kojih je pesmičica broj tri „mutuljak od retardirane patetike, hotelskog aranžmana i androidnog glasa koji tera na kolektivno povraćanje“.  Onima koji su ih prvi put čuli u detinjstvu ostali su kao sećanje na period kada je svet funkcionisao u jednostavnijem ključu, pa su klišei i lake rime obećavali slađi život, od šećerne vune i jednostavne ljubavi koja se ne zanima zemaljskim brigama i ratnim stradanjima.

Tekstovi su se kretali od sasvim jednostavnih, kao u pesmi Automobil: „Svaki dečko zna da ima jedna stvar/ koja devojci raspaljuje žar/ ako želi da ima svoj stil/ svaki dečko mora da ima jedan automobil“ - tu je sve jasno – ako si dečko onda ti se dopada devojka i potreban ti je automobil, a valjda zbog onog upaljača koji se u to vreme nalazio sa desne strane volana, do onih koje su bila izvan jezika, poput pesme Sedmi deo koja kaže: „Nisam ceo ja/ nisam ceo ja/ sedmi deo mene je/ u tvojim rukama“ – gde slušalac ostaje u nedoumici da li je taj sedmi deo srce, ili pak nešto manje bezobrazno.

U vrhu liste najbesmislenijeg od svega što su pevušili Vampiri ipak se našla pesma Spejs Džeronimo, posledica drugog vampirskog talasa, lansirana sada već daleke 1997. godine:

„Skvo je celog dana čekala

nebeskoga hrabrog ratnika

dok je stajala kraj vigvama

opalio je fleš iz svemira

Luk i strela kanu tomahavk

sa Venere to je bio znak

Skvo se brže-bolje izula

Vrač je igr’o ispred totema“

„Šta?!“, otelo bi se iznenađenom slušaocu nakon što bi spot, a sa njim i pesma, počeo posle uvoda koji je napravljen po ugledu na Ratove zvezda. Šta je fleš iz svemira i zašto se skvo izula?

Potom dolazi refren, kao rasplet u kojem sesve samo još više zapliće:

„Skvo je bila tužna

Skvo je bila ružna

Skvo je bila nervozna

Skvo je bila la, la, la, la“

I tu „la lalala“ sve objašnjava.

Te sledeće strofa:

„Irokezi i Kinezi, komančerosi

i Čiroki, svi Apači, meskalerosi

nisu znali da je naša

Skvo u nevolji

samo nana sve je znala

o toj ljubavi“

I tu nesrećna skvo polako klizi u neko srpsko narodno predanje, kao verna ljuba koja čeka da joj junak ujaše u deseterac:

„Vidi, nano, Džeronima

uzjahao grozna konja gvozdena

vidi, nano, Džeronima

uzjahao grozna konja gvozdena

…

Ipak ova priča ima hepi end

na svadbi im je svirao

nas mali duva bend“

„Bez muzike život je besmislen“, pisao je Niče, ali Niče nije slušao Vampire. Ruku na srce, ima i daleko besmislenijih tekstova, a neki su svojevremeno završavali i u školskim udžbenicima kao primeri za kič i šund, poput antologijskog „Laje kuče, a ja mislim ti si“ Slaviše Milanovića Švace. Ipak, teško da će ikada iko uskliknuti „Vampiri su besmrtni!“

Milan Živanović