Tvoja crnica i hartija bela
Apokrr 28 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Moja kuća i druge pesme

Grešnica

Ne slušah zapovesti, nisam na pričesti bila.
Sigurno, dok nada mnom opelo ne odrade -
grešiću – ko što grešim, ko što sam grešila -
strasno, sa svih pet čula koja mi Višnji dade.

Družbo u krivci! Vi čiji nagovori su vreli!
Svi prestupnici! Vi najnežniji od učitelja!
Junoše, deve, stabla, sazvežđa, oblaci beli –
na Strašnom sudu skupa odvratićemo: Zemlja!

Ja ću te oteti

Ja ću te oteti od svih zemalja,
od svih nebesa,
zato što mi je šuma - kolevka,
a grob - grm potkresan,
zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
zato što o tebi pevam - kako niko neće.

Ja ću te oteti od svih vremena
i noći svih,
od svih zlatnih zastava,
od mećeva tih,
ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
zato što sam u noći vernija od psa verna.

Ja ću te oteti od svih žena
što da uvijam?
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija.
I u poslednjem trenu, uzeću te - ne pričaj!
Od onog s kojim Jakov u noći skita.

Al dok ti se ruke ne skrste na grudima
O prokletstva! - U tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
tebi je svet - kolevka,
a grob - svet.

Moja kuća

Kuća je moja uboga
i ponašam se ko prosta žena.
Jer ja sam ostrvljanka
s Ostrva udaljena.

Živim, i ne treba mi niko.
A ako uđe, noćima bdim.
Da zagrejem večeru tuđincu
spremna sam krov da upalim.

Pogled, - i više nismo strani.
Ušo si, pa, eto, ostani.
Prosti su zakoni naši
u krvi zapisani.

Mesec ćemo u dlan namamiti
ako nam to bude milo.
A ako ode, - kao i da nije bio,
i ja – ko da me nikad nije bilo.

Ranu od noža gledam i brinem
da l' će zarasti do one zore
kad novi putnik zatraži vode
za usne što mu od žeđi gore.

Oceni 5