A ko smo to mi?
Etej 01 S

Photo: Pinterest

Moja majka i Liz Tejlor

Ni danas, dve godine nakon smrti moje majke, nisam uspela da shvatim ogromnu ljubav koju je imala prema Liz Tejlor. Gotovo sam sigurna da je posle mene, mog oca, svojih roditelja, sestara i braće, najviše volela Elizabetu, kako je nazivala, što naizgled uopšte nije pristajalo uz nju. Malu, reklo bi se običnu, skromnu ženu, kojoj život nikada nije davao previše krila. Pa ipak, pored te fascinacije filmom i bioskopom uopšte, koju je svakako imala čitava njena generacija, u tom ogromnom prijateljstvu koje je pokazivala prema nepoznatoj ženi udaljenoj hiljadama kilometara i svetlosnih godina,  verovatno je postojalo i nešto više od običnog divljenja, što je za mene ostalo nedokučivo.

Ne verujem da je prateći život najveće holivudske dive bežala od težine i teskobe sopstvene stvarnosti, jer je to suviše jednostavno. Ali, uvek sam iznova bila iznenađena preciznošću kojom je govorila o filmovima u kojima je Liz Tejlor igrala. To je utoliko bilo čudnije što je moja majka bila radnica u fabrici – umela je da piše samo na ćirilici, jedino je u bioskopu čitala latinicu, a na engleskom je čak naučila da kaže mnoge replike iz najvažnijih filmova u kojima je Liz Tejlor igrala. Počev od “Lesija” , “Džejn Ejr” i “Malih žena”, u kojima je od 1948. počela da upoznaje svoju “najbolju prijateljicu”, do njenih najvažnijih ostvarenja. Najomiljeniji među omiljenima bio joj je “Baterfild 8”, a obožavala je i svih dvanaest filmova koje je Liz Tejlor snimila s Ričardom Bartonom.

- Elizabeta je, sine, najbolja kao Gloria Vandrous, bez obzira što je  davala izjave da prezire taj film – prepričavala mi je “Baterfild 8”. – Dobra je kao Megi u “Mački”, i kao bogatašica Anđela Vikers u “Mestu pod suncem”, sviđa mi se i kao Marta u “Virdžiniji Vulf”. A kakva je tek kao Lenora Penderton, sa Brandom, u “Odsjaju u zlatnom oku”! O Kleopatri da i ne govorim. Ali, Gloria je jedna – ocenjivala je njene uloge. 

Kad je Liz Tejlor 1973. sa Bartonom stigla kod Tita na Brione, to je moju majku još više učvrstilo u obožavanju najlepšeg para na svetu, a naročito Tita, kome se, inače, već toliko divila - verovala je da je stvarajući Jugoslaviju i ljude iste nacionalnosti, Jugoslovene, sve nas učinio jednakim. A kad sam joj tih dana predložila da otputujemo u Hrvatsku i napravimo „desant na Brione”, jer je to jedinstvena prilika da kaže Liz Tejlor da su najbolje prijateljice, da se rukuje sa Bartonom, i da zahvali Titu na Jugoslovenima, samo što se nije onesvestila:

- Nemoj da si bezobrazna! Pa ko sam ja, sine, da njih upoznajem!

- Ti si, Šugice, mnogo veća fora od svih njih, samo nemaš pojma - govorila sam joj.    

Prvi razvod Liz Tejlor i Bartona, nekako je podnela. Plakala je krišom, a kada su se godinu dana kasnije ponovo venčali, jedva je dočekala da kaže:

- Znala sam, sine, ne može on bez Elizabete, ni Elizabeta bez njega.

- Koja Elizabeta, mama?

- Znaš ti koja, nemoj da se praviš luda!

Njihov drugi razvod jedva je preživela – 5. aprila 1976, kada su sve novine objavile vest o kraju najuzbudljivije ljubavi na svetu, skoro da ni sa kim nije razgovarala, bila je bleda i vrlo umorna celog dana. Moja majka je, naime, zbog plavih očiju, savršenog basa i neobuzdanog karaktera nalazila ogromnu sličnost između Ričarda Bartona i mog oca. Potpuno neobičan način na koji se srela s mojim ocem, što je videla kao poklon sudbine i Boga, jer je uspela da me  rodi u već poodmaklim godinama, učinio je da svoju ljubav na prvi pogled najčešće opisuje “kao kad su se u Rimu 1963. na snimanju 'Kleopatre' sreli Elizabeta i Ričard Barton”.

- Elizabeta je, sine, najlepše izgledala kao Kleopatra – kad je video Barton, koji je igrao Marka Antonija, kako izlazi iz tepiha u koji je bila sakrivena, više nije mogao bez nje da živi!

- Ti si, Šugice, bila pomoćnik reditelja na snimanju?

- Sram te bilo, jel se tako priča s majkom – odgovarala bi.

- Ali, ti si bolja “riba” od Elizabete, samo nemaš pojma - govorila sam da bih je nervirala. 

Kad se Liz Tejlor venčala sa senatorom Džonom Vornerom, nije mogla da se načudi:

- Šta će ovo Elizabeti, pobogu!

Skoro celog avgusta 1984. tugovala je zbog smrti Bartona, i divila se Elizabeti koja je bila na sahrani, a sećam se i njenog zaprepašćenja kada je videla fotografiju Liz Tejlor na venčanju s Larijem Fortenskijem, što je dotuklo. Bila je ljuta, tužna, i potpuno razočarana:

- Nisam se, sine, ovome nadala. Pa jel Elizabeta načisto poludela!

- Koja Elizabeta, mama?

- Znaš ti koja, nemoj da se praviš luda!

Moja majka posebno je brinula što je njena drugarica slabog zdravlja, i pratila je svaki njen odlazak u bolnicu. Kad bih se vraćala s posla, misleći da su meni dostupne baš sve informacije, odmah bi me pitala:

- Sine, jesi li čula nešto o Elizabeti?

- Jedino da zovem njenog lekara, i da pitam kako je – odgovarala bih joj.

Kad je Liz Tejlor 2000. operisala tumor na mozgu bilo je neizvesno da li će preživeti, a moja majka je zbog toga ponovo počela da puši, iako joj je lekar strogo zabranio cigarete.

- Znaš, sine, mnogo ću da plačem kad umre Elizabeta. Volim je kao da mi nije izlazila iz kuće celog života – poverila mi je tada kroz suze.

A nikakve sličnosti nije bilo između Elizabete i moje majke, osim da su obe bile rođene 1932, astrološki u vodenim znacima – moja majka 13. jula, u znaku Raka, zbog čega je govorila da joj je “život vazda 13.”, a Liz Tejlor 28. februara, u znaku Ribe.

Liz se venčavala osam puta, moja majka nijednom – kada je ostala u drugom stanju i počela da živi sa mojim ocem, lepim kao Ričard Barton, tada je nije zaprosio. Nije pominjao venčanje ni onda kada je ona plakala, jer su neka deca s kojom sam se potukla na ulici za mnom vikala kopile. Mnogo godina kasnije, kada je predložio da se venčaju, odbila je bračnu ponudu. Nastavila je da ga voli, a posle njegove smrti nikada nije čak ni pogledala drugog muškarca.

- Meni, sine, nije bila potrebna venčanica s tvojim ocem – pričala mi je, i ja joj, naravno, nisam verovala.

Liz se rodila u Hempstedu, u Londonu, a moja majka u Poljskoj, u Krakovu, u delu ulice Stare Miasto, u kojoj su živeli ugledni i imućni Cigani. U kući boje tamne terakote sa velikim svetlim svodovima rođen je i njen stariji brat, a već 1934. njeni roditelji -  majka Blanka Levi, Ciganka, koja je udajom za njihovog oca Dragoljuba Stefanovića prekrštena u Branku Stefanović, došli su u Kragujevac. Kako je porodica Levi bila prilično imućna, a Blanka jedinica, za njom su u Kragujevac krenuli i njeni roditelji. Do 1941. Branka i Dragoljub dobili su još dva sina i ćerku,  a onda je on uhapšen i kao poznati levičar odveden u Nemačku. U najtežem logoru za komuniste proveo je skoro ceo Drugi svetski rat, ali se nekim čudom, i zahvaljujući svojoj slavi, Svetom Nikoli, kako je govorila moja majka, ipak vratio.  

Liz je imala najlepše ljubičaste oči, a moja majka najlepše crne oči. Za Liz bi se reklo da je crnka, za moju majku da je smeđa, i upravo su joj ta svetla put i divna kosa pomogli da za vreme rata izlazi na ulicu bez žute trake. Iako je bila tek devojčica, morala je nekako da se provuče i da ode do pijace po hleb i namirnice, jer su njena majka, tri brata i sestra bili izrazito lepi, i izrazito crni - nisu mogli da promaknu bez žute trake. A kad je jednom na pijaci nastala pucnjava, umesto da pobegne, našla je veliki paket konzervi i mesa koji je ispao nekom Nemcu, i onako mala uspela da ga dovuče kući.

Moja majka je prvi put postala mutava kad im je u kuću, obeleženu kao i sve ciganske kuće, jedne noći ušao Gestapo - stariji brat Milorad, koji je tada imao trinaest godina, bio je sakriven u udubljenju zida iza ormana. Najmlađeg, četvorogodišnjeg Milana, njihova majka držala je u naručju stisnutog uz sebe, dok je srednji brat Kosta, koji je od rodjenja bio vrlo nemiran i radoznao, stajao pored majke i zurio u Nemce. Iznerviran njegovim pogledom, jedan od trojice gestapovaca je čučnuo, udario ga nasred lica od čega mu je jurnula krv, a zatim je počeo da ga šutira...     

Od straha da će joj ubiti brata, moja majka doživela je neku vrstu paralize, i nije govorila skoro dva meseca. Progovorila je, paradoksalno, zahvaljujući novom stresu. Dan pre nego što su Nemci po Kragujevcu započeli skupljanje Cigana za streljanje, njena majka Branka je, znajući šta će se dogoditi, svog oca Andreasa Levija poslala u obližnje selo da se sakrije kod kumova. Njegovo ime je, međutim, ostalo na spisku koji su Nemci imali, i kad je Gestapo ponovo došao, zajedno sa nekim našim čovekom iz policije, tražili su dedu:

- Ženo, zapaliće ti kuću zajedno sa decom, bolje kaži gde ti je otac - upozorio je.

I ona ih je povela. Videći svoju ćerku sa gestapovcima, Andreas Levi nije čekao da ga traže, brzo je sam izašao iz kuće u kojoj se skrivao i krenuo ka njima.

- Dobro je kćeri, dobro je, pazi na decu – uspeo je da kaže dok su pucali u njega.

Moja majka, koja je krišom išla za njima, bila je presrećna što su joj ubili samo dedu i što joj je majka živa, i istog dana opet je progovorila...

Bila je potpuno mutava mesecima još tri puta u životu – kad sam se izgubila u gužvi na Terazijama, a imala sam samo četiri godine, kada je 1980. umro moj otac, i 1984, kada joj je umro brat Milan – imao je samo 44 godine, i bio je u to vreme jedan od najboljih stručnjaka za ekonomiju. Sva njena braća i sestre, a do očeve smrti 1951. bilo ih je osmoro, bili su školovani stručnjaci u svom poslu. Samo je moja majka, koja je od detinjstva počela da radi i da brine o njima, ostala sa završenom osnovnom školom i trgovačkim kursom. I bilo je nečeg čudnog u njihovim sudbinama – Cigani ih nisu voleli, jer nisu bili integrisani sa njima, a Srbi su ih, takodje, smatrali “drugačijima”, i ipak bili malo začudjeni što “postoje i takvi Cigani”. Tako je porodica moje majke ostala u nekakvom vakuumu i nepodnošljivoj lakoći nepripadanja nikome, pogotovu što su se kasnije svojim brakovima “mešali” sa Srbima, Crnogorcima, Makedoncima, Slovencima, Hrvatima, Česima... Najudobnija pozicija bila im je dok je postojala Jugoslavija, i dok su mogli da budu Jugosloveni.

Kad je njihova najdraža država počela da se raspada, po “nacionalnom osećanju” postali su ono što su i jedino mogli da budu – građani. A moja majka, koja je danima plakala zbog ratova, i jedino u to vreme prestala da vodi brigu o zdravlju Liz Tejlor, opet je počinjala da se plaši. Pogotovu kada su skinhedsi batinama ubili malog dečaka Dejana u centru grada, naočigled prolaznika koji nisu reagovali. Naša komšinica, ne znajući ništa o nama, prokomentarisala je to rečima: “Ciganska posla, ubili su samo jednog Cigančića, i sad se diže dreka, a naše Srbe onoliko ubijaju po Hrvatskoj i ništa”. Prvi put otkad je pamtim, moja majka me je sklopljenih ruku tada zamolila da nikome ne pričam “ko smo”, ni “ko sam” ja.

- A “ko smo to mi, mama”? – pitala sam je.

- Nemoj da se praviš luda i da mi kidaš srce, vidiš kakvo je vreme! Plašim se samo za tebe, sine, moje je gotovo!

*Priča je nagrađena na konkursu Vranac priče 2013. godine

Oceni 5