Beleška
Fernando Pesoa

Photo: www.theoperatingsystem.org

Moja se duša razbila kao prazna vaza

Moja se duša razbila kao prazna vaza.

Pala je niz stepenice do samog dna.

Ispala je iz ruku nemarne služavke.

Pala i raspala se u više komada

Nego što je bilo porculana u vazi.

 

Budalaština? Nemoguće? Otkud znam!

Sad osećam mnogo više nego dok sam bio ja.

Sad sam tek hrpa krhotina na otiraču

Koju treba ukloniti što pre.

Tresak mog pada zvučao je kao kad se razbija vaza.

Svi bogovi što su se tu zatekli naginju se preko ograde stepeništa

I zure u krhotine koje je njihova služavka načinila od mene.

 

Ne ljute se na nju.

Popustljivi su.

Šta sam ja uopšte i bio –

amo jedna prazna vaza?

Gledaju bogovi krhotine, beslovesno svesni,

Ali svesni sebe, a ne krhotina.

Gledaju i smeškaju se.

Smeškaju se pomirljivi prema nemarnoj služavki

Što me je nenamerno ispustila.

Širi se beskrajno stepenište zvezdama zastrveno.

Jedna se krhotina cakli usred zvezda.

Moje delo? Moj život? Suština moje duše?

Krhotina.

A bogovi je motre s naročitom pažnjom,

Jer ne znaju zašto je tamo zaostala.

*Prevela s portugalskog Jasmina Nešković

Oceni 5