Pismo Lukoviću iz zemlje Šiptarije
Makkedo 01 S

Photo: Слободен печат

Moja uloga u Makedonskom scenariju

Zdravo zoti Petre,
Eto, probio sam sve rokove i javljam ti se sa velikim zakašnjenem, a da stvar bude gora, pišem ti jedno dugačko pismo, jer kako reče onaj Paskal, za kraće nemam vremena. Molim i tebe i cenjene čitaoce tvog veb-sajta da mi se ne ljute previše zbog toga što sam ih ostavio u blaženjom neznanju o „kompliciranoj“ situaciji u Makedoniji (kao što su pisali neki srpski mediji), mada, da pravo kažem, ja baš i ne vidim šta je tu bilo toliko teško istražiti, saznati i na kraju razumeti. Mislim, sem nas Makedonaca, koji uglavnom sami sebe sve teže razumemo.

Moraš mi verovati da sam sve ovo vreme, bukvalno danonoćno, bio okupiran realizacijom čuvenog Makedonskog scenarija, čiji je glavni cilj, kako je u nekim srpskim listovima već odavno utvrđeno, da se moja zemlja - sadašnja Makedonija, inače bivša Vardarska banovina - transformira u državu koja će se zvati Šiptarija. Budući da ime u principu sve kazuje (nomen est omen), ne moram valjda svima objašnjavati šta to znači i do kakve će promene u zemlji, u regionu, a i šire, dovesti taj veliki projekt i zašto mi radimo taj mukotrpan posao. Dakle, na pitanje „pse“, odgovor će vam dati drug Lazanski (da ne bi bilo nesporazuma, ovo „pse“ se ne odnosi na one kučiće koje je Lazanski video na Skopskom aerodoromu i o njima pisao, već je to albanska, pardon šiptarska reč, koja na srpskom znači „zašto“).

Inače, ja u tom Makedonskom scenariju nisam imao neku značajniju ulogu. Nesto sam tu i tamu pisao, malo sam trtljao po nekim lokalnim televizijama i to je, uglavom, bilo sve. To što vodim najtiražniji makedonsku dnevni list „Sloboden pečat“ i verovatno najpopularniji opoziciski veb-sajt Plusinfo, kao i sve ono sto sam šljakao od 2006. godine naovamo, to se sada ne računa. Sada su na sceni neki novi momci i devojke, koji tako silno udaraju već polumrtvog Nikolu Gruevskog (u stilu one kumanovske uzrečice – na mrtvoga Germanca šamar opališe), da je čak i mene sramota, a pomalo i strah, kada sve to čitam, čujem i vidim. Ali dobro, sve to sada, naravno, nije važno, jer kada budem aplicirao za boračku penziju, ja ću svejedno morati da potražim dva svedoka, pa možda i tebe pozovem, šoku Petre.

Moja egzaltacija Makedonskim scenariom je bila izazvana drugim, ako se tako može reći - višim motivima. Znaš i sam, prijatelju, da Makedonci u svojoj novijoj istoriji nisu imali nikakav ozbiljniji scenario i da ustvari nisu ništa ozbiljno uradili, u poređenju sa ostalim narodima i narodnostima naše bivše Juge. Dok su Slovenci i Hrvati sanjali o nezavisnosti, mi smo se, zajedno sa Amerikancima, negde sve do 1992 godinе, pa i kasnije, trudili da nekakvu Jugoslaviju sačuvamo. Dok su svi ratovali, mi smo JNA oterali nekim pišljivim ugovorom, koji je sklopio pokojni predsednik Kiro Gligorov. Dok je Slobo Milošević branio i „odbranio“ Kosovo, srce Srbije, lomeći usput kičmu svoje zemlje, mi smo sa Albancima – dobro, sa Šiptarima – našli ono što Turci zovu munasip (modus vivendi), te smo na jedvite jade sačuvali mir, ali i zemlju u njenim poznatim granicama. Ma, sve je to bilo nekako mlako, nekako u stili „gde svi Turci tamo i goli Hasan“, sve kompromiserski i oportunistički, ništa bre onako filmski, junački, hrabro i odrešito (ne damo ovo, ne damo ono), ništa genijalno smišljeno, ništa što bi se moglo nazvati - scenariom.

Uostalom, svi znaju da su u vreme naše Jugovine, pa i ranije, svi ozbiljniji scenariji u Makedoniji stizali sa Severa. Čak i filmski scenariji, prijatelju. Zajedno sa glumcima. Ako se sećaš makedonskih filmova iz tog vremena, onda znaš da su svi snimljeni po scenarijima koje su napisali srpski i hrvatski scenaristi. I glavni glumci i glumice su bili iz bivše Juge, pa su svi govorili onako, sa mekim „l“ (recimo, kada Neda Arnerić glumi Delfinu). I sada, odjednom, odnekud se pojavi neki Makedonski scenario, koji, kako je sam Aleksandar Vučić rekao, preti čak i Srbiji. Vau! Možeš samo zamisliti kakvo je to iznenađenje bilo za mene i za sve Makedonce, za nas koji smo godinama bili ili posmatrači ili neki od nas tek trećerazredni statisti u scenarijima i filmovima koji su dolazili iz Srbije. Biti deo Makedonskog scenarija za mene je odmah postalo pitanje nacionalnog ponosa.    

Ali... Da opet budem iskren do kraja, mnogi od nas, uključujući i mene, sumnjali su da takav scenario uopšte postoji. Dobro, nisam ti ja baš bilo ko i pokupim tu i tamu po neku informaciju, ali kada su u pitanju strategije i tajni scenariji, ja sam ti kao muž koji poslednji doznaje. Znao sam da socijaldemokrati Zaeva neće dugo trpeti onaj buling na sobranijskoj govornici koji su bili počeli Vmrovci Gruevskog, ali ipak nisam verovao da će dobiti podršku međunarodne zajednice da uzmu stvar u svoje ruke i da parlamentarna većina izglasa novog predsednika Sobranja, Talata Džaferija, koji je Albanac (dakle, Šiptar) i usput, bivši oficir JNA, zatim UČK i na kraju, u vladi Gruevskog, ministar zna se čega – odbrane, naravno. Naime, nisam verovao da je sve bilo pripremljeno za odlučni udarac. Plašio sam se „tvrdokornih“ luđaka koji su svako veče protestovali oko parlamenta, spremni da brane Makedoniju od „Tiranske platforme“. Plašio sam se da naš fikus od predsednika ne uvede vanredno stanje, jer sa tim čovekom sve je moguće.

I onda, šoku Petre, par dana pre onog slavnog i krvavog četvrtka 27. aprila, onaj mali, žuti i nezgodni Amerikanac Hojt Ji, koga mi ovde zovemo Brus Li (jerbo momak izgleda zna sve o kung-fuu, o nunčakama i o ostalim tehnikama facilitacije i menadžiranje balkanskih bitangi), dao je čudnu izjavu – u ponedeljak ću se sresti sa novim predsednikom makedonskog Sobranja! Ma nemoj! Šta priča ovaj balavac? Pitam ja suprugu. Pojma nemam, kaže ona, čovek dolazi tek u ponedeljak. Ali stani malo, bre, danas je utorak, parlament drže Vmrovci, napolju bagra, policija meditira, o kakvom to novom predsedniku govori Brus Li? Ta izjava, moj Petre, ti je ključni dokaz da je scenario ipak postojao. Mada, još uvek nismo znali kako su uloge bile podeljene. I dobro je da nismo znali...

Elem, dođe taj kobni čevrtak, a kod mene proradi ono šesto čulo. Negde u popodnevnim satima, kao i većina makedonskih patriota, ja krenem na prvomajski vikend u Grčku. Sad vidi, kod Vmrovaca je to pitanje emocija (priča se da su se vrvni vmrovski rukovodioci – ali pazi, isključivo muškoga roda! - redovno sastajali na Halkidikiju i tamo su se lepo družili). Kod mene, to je pitanje principa koji sam naučio od druga Tita, još dok sam bio mlad. Gde je Tito bio kada je bilo najteže? Na Brijunima, naravno. Gde ja krenem kada je najteže? Ili na skijanje u Bugarsku ili na vikend u Grčku. Da usput obiđem i teritoriju Velike Makedonije, naravno. To je to šesto čulo o kome pričam.

I dojurim ti ja tako do graničnog prelaza Bogorodica, prekrstim se i sednem sa suprugom u kafanu, da prezalogajimo. Vidim, kafana prepuna Vmrovaca i svi me nekako mrko gledaju. Jedan mi čak i kaže: „Jao, kada tebe vidim, život mi se ogadi!“ Odmah sam znao da nešto nije u redu. Otvorimo internet i vidimo onu makljažu u Sobranju. Vidimo kako policajci otvaraju rulji vrata, kako banditi slobodno biju poslanike i kako nastoje da nekog ubiju, ako bude prilike. A ovi moji, dakle socijaldemokrati, onako jadni, samo mašu rukama, ali ne uzvraćaju. Drže se scenarija, prijatelju! Zaev poput Gandija. Napisao sam to kasnije. Tada sam shvatio da je scenario bio da se vlast uzme na gandijevski način – upornošću, ali nenasiljem. Popiješ batine, dobiješ predsednika Skupštine. Trebalo je to izdržati, moj Petre.

Sedim tako sa suprugom na granici, koordiniram malo redakciju (naš mlad novinar je bio unutra, jedva živu glavu izvukao) i mislimo se šta ćemo. „A da se ja ipak vratim u Skoplje – kažem supruzi - da popijem svoj deo batina, jer kako ću posle aplicirati za boračku penziju?“ Al’ ona moja ko Jovanka Brozova: „Ma sedi tu, ne galami, ionako vidiš da se red za penzije otegao da mu se kraj ne vidi. Preživećemo mi nekako i bez te tvoje penzije“. I tako, nakon nekih nebitnih peripetija, produžimo mi u Grčku, propustimo revoluciju, ali proslavimo Prvi maj. Rekoh sebi – napisaću Petru jednu priču o svemu što se dogodilo i možda preporuka za penziju stigne preko Kominterne.

Ali, ne lezi vraže...

Informer, uvek obavešten: Iznenađenje i za same MakedonceNekoliko dana nakon tog divnog vikenda, dok smo još uvek bili omađijani pobedom naših gandijevaca, ja zaratim sa ovim vašim „informerima“ u Beogradu. Sasvim neplanirano. Vidim neku naslovnicu na kojoj „Informer“ optužuje gazdu mog lista da on stvara tu Šiptariju. I opasno se naljutim. Kako to - on stvara Šiptariju? Je li scenario makedonski ili je beogradski? Je l’ Vučić laže kada kaže da je scenario ipak makedonski? Je l’ radimo mi nešto u Skoplju ili samo sovimo? Šta pričaju, bre, te budale? Pošto još uvek nisam bio dovoljno ljut da bih raspalio iz sve snage, prionem ja na provereni recept, te pojedem tri jaja na oko, da podignem nivo holesterola i neuroze (kažu da je onaj Vlado Černozemski, ma znaš ga, onaj što je koknuo kralja Aleksandra u Marselju 1934, pre atentata pojeo kajganu od šesnaest jaja). Onda sednem i napišem jedan veoma nervozan komentar. Pa uradim jednu veoma nezgodnu naslovnu stranicu lista. Suština mog napada je bila da kažem „informerima“ da mi Makedonci nećemo dozvoliti da nam o braći Albancima (dobro, Šiptarima), popuju braća Srbi. Bez obzira na to što su Srbija i Makedonija, kako reče Zaev na srpskoj televiziji, braća. Valjda je mislio na sestre, svejedno.

Onda „informeri“ napadnu nas, ali ja pređem u kontraofanzivu. A znaš kakvi smo mi Makedonci kada se naljutimo. Tu svašta može da bude, da padne ovakav ili onakav ugovor. Samo što sam krenuo u blic-krig, već sam bio kod Ristovca, sa dobrim šansama da pregazim Preševsku dolinu za tili čas. Ali se onda setih administrativnih granica stare Juge i to da nam je Tito bio poručio da čuvamo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog, pa onda se setih tebe, šoku Petre i sebi rekoh – ajde Branko, nalevo krug, pa se lepo vrati nazad u Šiptariju, gde te čeka veliki posao oko razgrađivanja zemlje. Prema srpskim izvorima i nekim našim lokalnim „informerima“, u Makedoniju u više navrata ušlo je negde oko 6.000 terorista, plus elitna jedinica od nekih 700 Šiptara i Šiptarki u Skopje City Mall svakog petka i subote... Treba taj narod naoružati, nahraniti, razumeti, prevoditi im i objasniti im ono najvažnije – da Makedonski scenario važi samo za Makedoniju, a nikako za Srbiju.

Pri kraju ovog dugog pisma, dragi moj Petre, još da ti nagovestim šta dalje predviđa Makedonski scenario, koji treba sprovesti ove nedelje (prva faza) i onda najkasnije do kraja maja (druga faza). Dakle, ovako. Ovo ti pismo pišem u utorak uveče (16. maj), a očekuje se da fikus od predsednika do četvrtka ipak preda mandat za sastav nove vlade Zaevu. Koliko ja znam, to je onaj Brus Li odradio onog ponedeljka nakon onog četvrtka, kada se stvarno susreo sa novim predsednikom Džaferijem, ali i dva puta sa Gruevskim – jednom zvanično i jednom, navodno, nezvanično, na pola sata, u četiri oka plus tajna kamera, verovatno. Neki ljudi iz VMRO koje poznajem rekli su mi da nakon tog tet-a-tet sastanka, Gruevski više nije isti čovek. Nakon tog susreta, za koji još ne znamo da li se stvarno zbio, vmrovski predsednik skupštine Trajko Veljanoski uradio je ono što niko nije očekivao, a najmanje vmrovska bagra oko skupštine - odmah je predao dužnost i kancelariju Talatu. Očekuje se da tako i predsednik Ivanov preda mandat i onda opet nekud odleti na službeni put. Ali, čak i ako fikus ostane zelen, kakav je uvek bio, te opet ne da mandat, parlamentarna većina će svejedno izglasati novu vladu. A batina, čini mi se, više neće biti.

Informer zna što niko drugi ne zna: Makedonija postal Šiptarija, javljaju iz izvora bliskih paranoji

Finalni plan je da dobijemo novu vladu pre praznika Duhovi. Negde se taj praznik zove Dan mrtvih. Sećaš li se, šoku Petre, šta je taj Zaev obećavao biračima u izbornoj kampanji? Obećavao im – život. Eto vidiš kakvi smo ti mi Makedonci, ništa čudno da život u Makedoniji stigne baš na Dan mrtvih!

Ne pitaj me, zoti Petre, kakav će to život biti u toj našoj zemlji Šiptariji. To ćemo još videti, ali ja sam optimist. Biće nam dobro. Bolje nego sada. Jer gore ne može biti. Da ti pravo kažem, meni je i sada dobro. Sve dok vidim ovu pometnju u redovima bagre koja sebe nazivala „narodom“ i „patriotima“, ja sam itekako zadovoljan. Znaš li kako izgledaju? Kao bubašvabe kada u kupatilu upališ sijalicu. Lepo je to videti, moj Petre, nakon deset godina stradanja. Makar i ne dobio boračku penziju.

Sasvim na kraju, još jednom te molim da me izviniš što sam mnogo okasnio i puno ti hvala sšo si me strpljivo čekao. Da sam ja bio na tvom mestu, dakle meni urednik na tvom portalu, ja bih sam sebe najurio.

Faleminderit!

Tvoj,

Branko Geroski,

Utorak, 16. maj, Škup

P.S. Poslednja vest: Ivanov ipak dao mandat Zaevu. Brus Li je ispunio svoju misiju!

Oceni 5